Gnoza kao univerzalna istina
Međutim, gnoza nije samo filozofski sistem prošlosti, koji je sve više u vidokrugu javnosti, već put kojm svaki čovek mora ići, ako želi da ponovo pronađe svoje prvobitno određenje, – to je povratak ka ishodištu, koje je mikrokosmos napustio u davnoj prošlosti, vezavši se za kolo života i smrti.
Istinska gnoza čoveku koji teži otvara oči za put, za stazu transformacije, koja mora da započne u njemu samom. Da mu gnoza pritom osvetljava stazu, unutrašnje je otkriće prvog reda.
Gnoza nije ni istorija, ni sećanje, već živa stvarnost i jedan duboki unutrašnji put. Ona je primarno unutrašnje religiozno iskustvo, koje se stiče preko delotvornog atoma iskre Duha u čovekovom srcu. To je svetlosna iskra o kojoj su govorili stari gnostici, pozivajući se na prvobitno duhovno jezgro skriveno u središtu mikrokosmosa. Unutrašnje iskustvo delovanja duhovne iskre izaziva šok. Snaga gnoze budi čoveka. Neizbežno sledi nov način življenja, novo životno usmerenje. Pokreće se proces unutrašnje promene, tokom koje čovek najpre dolazi do samospoznaje. To vodi do potpuno novog životnog uvida, koji učeniku na gnostičkoj stazi objašnjava njegovo poreklo i određenje. Zato „Jevanđelje istine“ kaže: Onaj ko zadobije spoznaju, je biće odozgo. Ako je pozvano, ono čuje, odgovara, okreće se onom ko ga zove, ulazi k njemu i razume da je pozvano. I budući da tada zna, izvršava volju onoga koji je zvao. Samo njemu želi da se dopadne i tako stekne mir.
Ko, dakle, poseduje spoznaju, zna odakle dolazi i kuda ide. On shvata, jer se oslobodio sumorne omamljenosti kojom je bio zahvaćen, probudio se i vratio sebi. Gnostik gnozu doživljava kao izbavljenje, jer biva oslobođen iz zablude ovoga sveta. Zato je gnoza oslobađajuće učenje, koje tragaocu poklanja oslobađajući uvid. Suprotno shvatanju mnogih autora, gnoza je optimistično religiozno mišljenje i doživljavanje. Naime, gnostik u vlastitom biću poseduje znanje o Božjoj iskri, koja potiče iz prvobitnog svetlosnog polja božanskog sveta, u koji čovek mora da se vrati. Čovek koji se posveti putu povratka, rašće u transfiguraciji, u procesu u kome živa besmrtna duša postaje celovita.
Zato su stari gnosticii govorili: „Čovek je pali Bog“, koji na ovom svetu nije kod kuće. Njegova prvobitna domovina je drugi svet, koji ne pripada vidljivom univerzumu. To je fundamentalna stvarnost, pradavno znanje, staro koliko i čovečanstvo: znanje o dva međusobno odvojena prirodna poretka. Uvek luta svetom dobra i zla sa svojom mikrokosmičkom svetlosnom iskrom i neprestano biva iskušavan suprotnostima.
Jedna od važnijih spoznaja do koje vodi gnoza i koja kao svetleći cilj domahuje sa kraja velikog traganja, jeste mir, povratak istinskoj harmoniji sa Bogom. Nije to mir kao kad nakon napornog dana sednemo na klupu. Taj mir znači uspostavljanje skladnog odnosa sa božanskim poretkom, koji struji iz gnoze. Ko se održava u toj struji ne može biti dodirnut zlom. On je uzdignut iznad samog sebe, naviše, u ono drugo. Dobro i zlo rasplinuti su u Jednom koje je Bog. Vrlo stara izreka, prenošena s kolena na koleno, a aktuelna i danas, glasi: „Naše je srce nemirno, dok u tebi ne nađe mir“. Mir i tišina su dva stuba na kojima može da se gradi oslobađajući duhovni život.
Нема коментара:
Постави коментар