Vile

U glavama Srba vile se uvek javljaju kao otelotvorenje najluđih muških snova. Njihova lepota je nadzemaljska a moći čudotvorne, pa može da začara, leči i da se preobražava.

"Vila je svaka mlada, lijepa, u bijelu tanku haljinu obučena, i dugačke, niz leđa i prsi, raspuštene kose", piše Vuk Karadžić. Njeno pravo ime je zabranjeno i zaboravljeno. Samo u epskoj poeziji ponekada se označava ličnim imenom, a najpoznatije je Ravijojla. Lepotu joj ponekad pokvare kopita, kozja ili konjska i neugodan miris, jer je njeno poreklo ipak neljudsko, životinjsko.

Vile su duhovi prirode, rastinja i voda, pa zato i prebivaju i okupljaju se na dalekim, visokim i divljim mestima.

Prema zavičaju mogu da budu zagorkinje, u gorama, primorkinje, kod mora, pa vile izvorkinje ili brodarice uz reke, vile jezerkinje uz jezera. Na Jadranskom primorju razlikuju se bele i crne vile. Makedonci ih nazivaju i majkama, ponegde i dobricama. Žive takođe i po vrhovima najviših planina, u bezdanim jamama, ali i u oblacima, i to su vile oblakinje. Na planinama imaju svoje mlinove. Mogu da se nastane i u pećinama.

Na Balkanu je najpoznatija vilinska pećina na lovćenskom Komu, u Crnoj Gori, o čemu su se pevale i pesme:

"Najviša Lovćen planina, u njoj je trnje i grablje, u njoj su snjezi i mrazi, u svako doba godišta, vilenski u njoj stnovi, sveđ vile tnce izvode." U pećinskim stanovima vile uživaju u najvećem sjaju i raskoši, ali je on za ljude nevidljiv. U pećini na Komu, priča se, ima toliko zlata da bi se "o ovoj vršini carstva prepirala".

Skromnije vile borave u blizini ljudskih kuća, čak i ulaze u nju kroz odžak, zadržavajući se kraj otvorene vatre, ognjišta, a kada su napolju, omiljena mesta su im ona na kojima inače borave duše, a to su raskrsnice i bunjišta. Tu im je i trpeza. Okupljaju se na tajanstvenim i strašnim mestima, na guvnu, bunjištu, raskrsnicama, u vodenici, kod drveta.

Njihovo pravo vreme je noć, gluvo doba, naročito u vreme punog meseca. Srpski narod kaže da postaju od rose.

"Vile se legu u vilinskim planinama gdje čovečja noga ne more doći... Vile se ne rađaju, no se zameću od rose, pa se u nekakvoj čudnovatoj planini na nekakvu čudnovatu drvetu odgajaju", piše Luka Grđić Bjelokosić.

U pesmi koju je Vuk zabeležio kaže se:

"A mene vilu od gore, mene je gora rodila, u zelen listak povila, jutrenja rosa padala, mene je vilu dojila."