Bogjeljubav

среда, 27. фебруар 2013.

Biti drugačiji i svoj

Živimo u svetu koji, bar naizgled, ne prašta različitost. Od nas se očekuje da idemo utabanim stazama na kojima su milioni pre nas već ostavili otiske svojih stopala. Da budemo isti, uniformisani, sledbenici nekih velikih ljudi, unapred odbacujući ideju da mi sami možemo biti ti Veliki. Jer imamo sve potencijale ovoga sveta da svoj i život svih onih koji će u našem primeru naći inspiraciju, obogatimo osećajem jedinstvene i samo naše svrhe postojanja. Učitelji su oni koji svojim životnim izborima, u drugima bude uspavanu hrabrost i odvažnost da se bude i ostane svoj. Autentičan. Jer svi smo već dobri baš takvi kakvi jesmo.
Nikada ne smete i ne trebate odbaciti želje svoje duše zarad drugih. Radi priznanja okoline ili nečije naklonosti, odobravanja ili utapanja u masu. Biti svoj jedna je od najvećih privilegija koja nam je darovana. To je način kojim život slavi naše postojanje. Jer svi smo podjednako potrebni na ovome svetu. Svako daje svoj doprinos ispoljavajući sve lepote i svu raznolikost svoje duše. Svoje osobenosti, nijanse svog unutrašnjeg bića. Niko na ovom svetu nije kao vi. Niti će to ikada biti. I stoga treba svakoga dana prebrojati svoje blagoslove. Jer ako živimo u skladu sa onim što jesmo, naša prava priroda doprinosi najznačajnijem bogatstvu ovoga sveta.

Biti ponosan na sebe i biti zadovoljan sobom, balans je koji se postiže samo sporazumom sa sopstvenom dušom. Nema toga spolja što nam može uliti osećaj sigurnosti i osećaj lične vrednosti. Kada smo slobodni da budemo ono što jesmo i kada svojim talentima omogućimo nesputan rast i procvat, tada smo spremni da svojom energijom oplemenimo i osvetlimo živote svih onih koje naša reč, glas ili dodir dotaknu.
A u tome leži neprocenjiva snaga.
Pečat samo naše, neponovljive prirode.

понедељак, 25. фебруар 2013.

Put samoisceljenja

U svakome od nas postoji jedan izvor obnove. Neki ga još nazivaju i isceliteljskom energijom, regenerativnom snagom ili sposobnošću samoizlečenja. Ali kako god imenovali tu vitalnu i značajnu veštinu za saniranje sopstvenih emotivnih i duhovnih povreda,ona u svojoj srži ostaje ista; jaka i nezaustavljiva životna sila koja na svom putu ne biva zakočena preprekama sa kojima se svako od nas suočava. Jer povreda će uvek biti a život ima konstantnu tendenciju da se širi i raste. Da se obnavlja, revitalizuje i napreduje putem svih potencijala koji su nam dati. Pa i dara samoobnove.
Neizmerno puno puta bivamo izloženi iskušenjima koja dovode u pitanje naša uverenja i sisteme vrednosti. Ali iznad svega,ostavljaju ožiljke ili žive rane koje često blokiraju našu želju za napretkom i ostavljanjem lošeg iskustva iza sebe. To ljude često frustrira ili ljuti; smatraju da su iskustvu već dali svoj danak i stoga im strpljenje u samoizlečenju kao i samonegovanje, deluje poput produžavanja agonije iz koje žele što pre da izađu.

Smirenost i strpljenje uslov je bez kojeg se ne ide dalje. Svaka povreda traži svoje vreme, zahteva pažnju i predanost. Svaka bol previja se nežnošću. I to je umeće koje svi nosimo u sebi. Mi smo jedini koji možemo da izlečimo sopstvene tuge. Da oprostimo bol i sebi i drugima i tako damo šansu budućnosti da bude lepša, bolja i srećnija. Bez senki gorčine i razočaranja.
Samoisceljenje je nekada dug i naporan put. Nekada zahteva odricanje, nekada prepuštanje, nekada odbacivanje svega onoga što smo prerasli i što više nije deo nas. Nekada od nas traži i surovu iskrenost i spremnost na dramatične promene.
Ali na kraju nas uvek izvodi na čistinu. U svetlošću i slobodom, okupanu sadašnjost.

недеља, 24. фебруар 2013.

Istinska lepota bića

Postoji mnogo definicija ljudske lepote. Naime, onoliko koliko ima ljudi na ovom svetu, toliko ima i različitih pogleda na ono što predstavlja lepotu jednog bića. Zajedničko nam je svima da je prvo i neizbežno registrujemo vizuelnim putem i da koliko god ukusi bili različiti, nismo imuni na ono što predstavlja naš zamišljeni ideal fizičke lepote. Ali privlačna spoljašnjost samo je fasada koja može da skriva i neslućene dubine i zjapeće praznine duše. A svaka do jedne, podložna je zubu vremena,trošna i krhka i samim tim, samo privid jednog doba koje ne traje večno. Ono što traje jeste - duša.
Neko je jednom rekao da je duša hram,u najboljem slučaju dom dobrote,ljubavi i mudrosti a da je telo samo u službi toga hrama. I da stoga,loše i zle misli uzrokuju pukotine na telesnom nivou postojanja otkrivajući pronicljivom oku pravu prirodu te individue. Verujem da rđav čovek nikada ne može biti lep. Naprotiv, čak i ukoliko je darovan spoljašnjošću koja zadovoljava neke opšte prihvaćene kriterijume lepote, njegova duša zrači negativnom i iscrpljujućom energijom po svoju okolinu. Emitujući loše misli, izgovarajući ružne reči i praktikujući loša dela, telesna fasada vrlo lako odaje znake otrovne i uznemirijuće prirode, koprenu teškog i poraznog temperamenta.

Nasuprot tome, umeće ljubavi, poštenja, plemenitosti i humanosti obogaćuje svakoga čoveka i u prvi plan ističe istinsku i najdublju lepotu koje jedno biće može imati - prave vrednosti. Kada smo u skladu sa onim što jesmo, kada nesebično dajemo bez očekivanja da ćemo dobiti nešto zauzvrat, kada poštujemo druge koliko i sebe, kada smo entuzijastični i pozitivni, kada smo ispunjeni verom i spremni da radimo na sebi, kada želimo da usrećimo druge, kada je sav naš život posvećen ispravnom,iskrenom i predanom cilju - tada naša lepota dostiže svoj puni procvat. I ta lepota ogleda se u očima, u osmehu, u stisku ruke i u zagrljaju. U rečima koje izgovaramo i kojima ulepšavamo dan drugima. U osećaju lakoće postojanja, u smirenosti i u zadovoljstvu sadašnjošću.
Takva lepota objedinjuje sve definicije ovoga sveta.
I kroz telesnu fasadu - isijava najsvetlije boje bića.

петак, 22. фебруар 2013.

Izvor unutrašnje snage

... Život nas često nauči da kada mislimo da najmanje možemo i da najmanje imamo snage, uvek postoji jedna rezerva - još malo više. Još korak sposobnosti, još mrva upornosti, još jedan potez vođen unutrašnjom snagom.
Motivišu nas i pokreću ljudi kojima se divimo zbog neverovatne snage duha kojom prkose bolesti,smrti,svim ljudskim i teškim gubicima. Pomišljamo da su to ljudi koji su darovani izuzetnom strpljivošću i izdržljivošću a zapravo, kapacitete za borbu i jaku postojanost imamo svi u sebi. Neki su ih osvestili,neki su još uvek na tom putu ali tvrdim da ko god krene putem samospoznaje sopstvenih ograničenja i mogućnosti, a posebno u turbulentnim životnim razdobljima, ne zaustavlja se dok svoj cilj ne dosegne i ne prevaziđe. Jer uvek možemo mnogo više nego što nam se čini da nam lične mogućnosti dozvoljavaju. Gde ima vere, granice se brišu.

Otuda čudotvorna izlečenja, izbavljenja iz najgorih i najmračnijih dubina bola ,depresivnosti, otuđenja od života. Sve te pozitivne i pokretačke promene dugujemo samo sebi. I svojoj potisnutoj,skrivenoj i do tada neaktiviranoj - snazi.
Postoji izreka da život uvek nađe put. Koliko god nam se činilo da smo zaglavljeni u nekoj nerešivoj životnoj zagonetki, koliko god se osećali sputano ili neprilagođeno, život je sila koja ima tendenciju da se širi i raste. Aktiviranje rezervoara unutrašnje snage prirodan je i normalan nagon za opstankom, akcija koja iz nas izvlači najbolje i pomaže nam da se za stepenicu više, približimo osećaju hrabrosti i slobode.
Nije teško biti snažan, teško je prepustiti se i priznati slabost.
Jer slabost nije naše prirodno i urođeno stanje duha.

четвртак, 21. фебруар 2013.

Čarolija običnih trenutaka

Skloni smo da život merimo samo velikim i značajnim prekretnicama. Događajima, ljudima i osećanjima koja donose bitan pomak ili zaokret na našem sudbinskom putu. Ali ono što vrlo često zaboravljamo jeste to da život čine sitnice. I da je svaka velika promena sačinjena od niza manjih, naizgled običnih trenutaka. Baš onih koji doprinose čaroliji postojanja i trajanja.
Te jednostavne i podrazumevajuće momente obično opisujemo kao nedovoljno ineresantne, nedovoljnožive i vredne pamćenja. A upravo takvi trenuci, pletu klupko istinske sreće i ispunjenosti. One koja ne zavisi od spoljnih dešavanja, reči i gledišta drugih ljudi kao i trenutnih i mračnih oblaka mrzovolje. Kada svakodnevno namotavate svoje klupko,ono postaje vaša riznica dobrih misli, lepih osećanja, spokoja i osećaja ljubavi prema drugima.

Ti mali, samo vaši rituali, čuvaju životnu radost i optimizam. Koliko god puta bili ponovljeni ili čak rutinski odrađeni, njihova čar je u tome što predstavljaju kamen temeljac svakog uspešnog i smislom oblikovanog dana. Prva jutarnja kafa, širom otvoreni prozori, posmatranje pahulja koje veju, muzika sa omiljenog radija, kockica čokolade ili miris sveže štampanih novina,održavanje cveća u saksiji, otvaranje poštanskog sandučeta... Deluju tako obično. A mnogo su više od toga. Čuvari lepog raspoloženja, vesnici novog dana,podsetnici magije života.
I čarolije onih sasvim običnih a neophodnih, životnih trenutaka.

субота, 09. фебруар 2013.

Ljubav je ono što ljubavi damo

.. Postoji moderno verovanje da su neke ljubavi suđene a da neke nisu. Neke su pogrešne a neke prave. I zatočeni takvim uverenjima, ljubavi pripisujemo pozitivno ili negativno značenje i tako obesmišljavamo njeno postojanje. Trajanje ljubavi kao takve kakva jeste, neutralnog i nezavisnog platna kojem mi sami dodajemo željene boje. Svesno ili nesvesno.
Ljubav je ono što ljubavi daš. Ne postoji loša ljubav,loša sreća,loš izbor. Naša lična interpretacija ono je što tu ljubav boji u određene nijanse, naša uverenja ali i naši postupci. Ljubav u kojoj sam ja najbolja moguća verzija sebe same, u kojoj su moje misli,osećanja i ponašanja u potpunom skladu sa onim što jesam i potpuno i čisto predata drugom biću,bez ostatka,bez foliranja i bez preteških očekivanja - to je uspešna ljubav. Prava,dobra,srećna,ispravna. Ljubav sama po sebi ne može biti loša.
Trajala kraće ili duže, ljubav je uvek tu kao vrelo dobrog, kao podsticaj i pozitivni impuls koji od nas gradi bolje i potpunije ljude. Svaka ljubav oplemenjuje, nudi nadahnuće i osećaj lakoće postojanja. Samo ako joj sami oduzmemo tu moć, u želji da povredimo,osvetimo se,ranimo drugo biće za koje smatramo da nam je oduzelo nešto naše - samo tada ljubav možemo osetiti kao razdornu i bolnu. A može li nam iko oduzeti deo nas samih? Ne,ne može. Kao ni ljubav. Jer samim činom davanja ljubavi, mi ne postajemo siromašniji već bogatiji.

Ukoliko možemo da pružimo, to znači da već imamo dovoljno. I zato dajte ljubavi svu vašu predanost i iskrenu želju za sjedinjenjem i ljubav će zauvek ostati tu, čak i ukoliko neko drugi ode iz vašeg života.
Ljubav će zauvek ostati u vama. I sa vama.