SCHLAGWORT-ARCHIV: LJUBAV

nasl

Moj imaginirani prijatelj – deo 16

Hinterlasse eine Antwort
Dragi Čarobnjaci, prethodne delove priče možete pročitati u odeljku: DUHOVNE LJUBAVNE PRIČE.
Pripreme za izlozbu su bile u punom jeku ali Gabrijela nije ucestvovala u svemu tome. Nasla je neki izgovor zasto ne zeli da pomaze oko priprema i Anita je nije ispitivala jer je primetila da je lose volje.
-Nadam se da ces doci na otvaranje izlozbe?
-Potrudicu se ako ne budem u medjuvremenu otputovala…-smeteno odgovori Gabrijela.
-Steta,-zakljuci Anita- Romanin decko ce biti pokrovitelji i njegova klinika ce donirati novac za nas Centar, bilo bi lepo da prisustvujes jer je ovo veliko priznanje za nas rad…
Na pomen Romaninog decka Gabrijelu prodjose trnci po telu. Setila se onog susreta kada ga je prvi put videla, zapravo ga cak nije dobro ni videla, bolje reci osetila… I kako izgubila kontrolu ne mogavsi tacno objasniti sta joj se desava? Sve to joj stvori strasnu konfiziju u glavi.
-Ne znam Anita, za mene je sve ovo previse…-pocela je nervozno da se krece po prostoriji dok je Anita pazljivo posmatrala.
-Gabrijela, sta se sa tobom desava?-pazljivo je upita.
-Ne umem da objasnim… Ja samo vise nisam sigurna gde je moje mesto na svetu? Gubim poverenje u citav svoj zivot, sve mi deljuje besmisleno…-pokusa pruziti odgovor ali nije bila uspesna u tome.
1-Zasto?
-Treba mi ljubav!
-Zar zbog toga ne verujes u sebe?-ostrim tonom je upita Anita.
-Pa, verujem, ali…osecam ga Anita! Tog nevidljivog muskarca osecam jednako kao da je stvaran. Od je stalno sa mnom, kao vazduh koji disem. Tu je. U stanju sam da vidim kako se nase ruke dodiruju, kao da nasa energetska tela vode ljubav svaki dan, ali fizicki se ne desava nista! Jer on ne postoji iako je za mene tako stvaran… I to me ljuti! Zivim u apstraktnom svetu, bezim u prosli zivot i u njemu dozivljavam ono sto u stvarnom zivotu nemam, jer sve mi je zanimljivije od moga zivota… Ne znam da li mozes da me shvatis?
-Ti si kukavica.-hladno odgovori Anita.
-Zasto?-iznenadi se Gabrijela, jer nije ocekivala nerazumevanje sa Anitine strane.
-Odbijas da zivis stvarni zivot.-nastavi Anita.
-Ali i prosli zivot je podjednako stvaran i ja…
-Gabrijela, ti zivis na planeti Zemlji, -prekinu je,- a na ovoj planeti vladaju odredjena pravila. Tvoja dusa je odabrala da dodje ovde i prozivi odredjena ikustva OVDE I SADA, a ti svojim odbijanjem da zivis u sadasnjem trenutku, direktno odbijas svoju dusu od njenog nauma.
-Ali ja i dalje ne znam sta sam odabrala da iskusim na ovoj planeti?!
-Odabrala si da se smejes kada ti prijateljica isprica dobar vic i da places kada gledas tuzan film. Da te boli stomak kada se nezrdavo hranis ali i da se radujes kada taj bol prestane. Da upoznas razlicite muskarce i sa njim iskusis razlicita ljubavna iskustva. Da patis kada te neko uvredi. I da se osecas lose kada ti nekoga uvredis. Da te boli nepravda koje ima jako mnogo. Ali i da te odusevi nevini osmeh male bebe… To si izabrala da iskusis. I dobre i lose strane zivota u ovoj dimenziji. Nemoj da mislis da smo svi dosli sa misijom poput Hristove, zaboga! Jedna suza za zbog sveprisutne nepravde i osmeh koji se spontano pojavi pri pogledu na leptira u letu, vredni su dolaska na ovu planetu, budi sigurna u to! Zasto bezis od loseg sakrivajuci se u tamo neki zivot u kojem si fokusirana iskjucivo na ljubav? Pa i sama si u mogucnosti da vidis (i osetis) koliko je ta zena patila i ti opet govoris da je njen zivot bolji od tvoga, jer ona ima ljubav, a posto je ti nemas onda tvoj zivot vise nije vredan zivljenja…? Gresim li?
-Ne…u pravu si.
-Prestani se ponasati kao razmazena princeza. Ako vec mislis da si jaka zena, onda to i budi. -zavrsi Anita i izadje iz sobe ostavljajuci Gbrijelu duboko zamisljenu.
——————————————————-
1 prRomana je pokucala na Ilijna vrata u dogovoreno vreme. Pored nje je stajao covek koji je pratio svoje snove i konacno odlucio da ih prekine jer je mislio da mu vise nisu potrebni.
-Dobrodosli.-rece Ilija i rukom im pokaza da udju. Nije se potrudio da bude ljubazan i njegovo lice je odavalo otvoreno negodovanje i ljubomoru. Romana je sve to ignorisala uveravajuci sebe da je sve u savrsenom redu. Ali podmukli bol u stomaku je govorio drugacije. Odlucno ga je potisnula zavaravajuci se sitnim opravdanjima: „Uostalom, on sam je odlucio da dodje, zar ne? Nisam ga ja naterala… Ovo je za dobrobit nase veze, ne radimo nista lose…“ Svejedno, to nimalo nije pomagalo da se oseca bolje.
Dva muskarca su stajala jedan nasuprot drugog i gledali se pravo u oci. Ilija je navikao da vlada situacijom, ali u ovom slucaju je osecao da mu izmice tlo pod nogama. Muskarac nasuprot njega je osecao nelagodu i pitao se da li cini pravu stvar, ali jedan pogled na Romanu ga je uverio da ipak cini.
-Bio bi red da vas upoznam.-Romana prekinu neprijatnu tisisnu. Nakon upoznavanja je rekla da odlazi i da ce se vratiti kada seansa bude gotova.
-Pa, da pocnemo…
-Da li stvarno zelis da se oslobodis svojih snova?-direktno ga upita Ilija.
-Da. Mislim da mi skode…ovaj, previse je komplikovano.-zbunjeno mu odgovori.
Osetivsi njegovu zbinjenost, Ilija ga ovaj put pogleda ne kao suparnika vec kao coveka koji zivi svoju pricu. Dovoljno je bilo da dozvoli sebi da oseti njegovu energiju da bi shvatio sta zapravo taj covek zeli.
-Volis li je?
-Kakvo je to pitanje?-iznenadjeno uzvrati.
-Ne pitam te da li volis Romanu.-mirno rece Ilija- Volis li nju?
Pitanje je bilo i vise nego licno. I bolno.
-Ne vidim razlog zasto te to zanima. Uostalom, ako mislis na zenu iz snova…ona ne postoji tako da je svejedno sta osecam.
-Zasto mislis da je ljubav drugacija ako volis imaginiranu osobu ili onu od krvi i mesa.
-Je li ovo tvoja seansa?-sada je vec bio vidno uznemiren.
-Ne. Ali da bi seansa bila uspesna, ti moras iskreno zeleti da se oslobodis snova. A sta ti zelis?
-Da to ne zelim, ne bi bio ovde, prema tome…?-napetost je bila i vise nego opipljiva.
-Onda mozemo da pocnemo.-nastavi Ilija i rukom pokaza lezaj na koji treba da legne.
Polako ga je uveo u hipnozu, i onda su snovi poceli da se pojavljuju… I zena sa velovima se odmah pojavi, kao da je cekala ovaj trenutak. Ovaj put je bila na samo jedan korak od njega. Cinilo mu se ako malo bolje napregne oci da ce moci da joj vidi lice. Zakoraci naglo ka njoj i zelji da je konacno dodirne i sva dosadasnja ubedjenja padose u vodu, jer zelja za njom je bila jaca od svega. Ali ona je pocela da se udaljava i sto se on vise priblizavao, ona je sve vise izmicala. Panika poce da ga hvata, ne sme dopusti da ode sad kada je tako blizu. Odjednom se poce spustati neka tama i u pozadini odjeknu grubi muski glas koji poce ponavljati neke besmislene reci. I ona se jos vise poce gubiti u tami. On stade da je doziva. „Boze, ne! Ne odlazi. Vrati se. Molim te, ostani jos malo… Sacekaj, dozvoli da ti pridjem. Zasto nestajes???“
-Neee!-ispusti urlik iz dubine svoga bica!
Ilija naglo prestade i pazljivo ga osmotri. Gledao je ispred sebe coveka oblivenog znojem koji se borio za vazduh i tupo osvrtao oko sebe nesvesan gde se nalazi niti sta mu se desava.
-Dobro si?-polako ga upita.
-Sta se, do djavola, desava?
-Jos nista konkretno nije pocelo da se desava, barem sto se mene tice… Sta ti mislis da se desava?
-Nismo na psihoterapiji, pa me postedi cinizma.-grubo uzvrati.
Ilija se nasmeja. Ipak ga njegov prvi utisak nije prevario. Ovaj covek se nije zeleo osloboditi zene koju sanja.
-Znas, mene mozes slagati, ali Svemir ne mozes. Ima nesto gore –prstom pokaza ka nebu,- sto ti dodje kao detektor lazi…
-Ti mene zajebavas?
-Ne. Ali ti mene pokusavas da zajebavas.
Gledali su se kao dva besna bika koja ce svaki cas nasrnuti jedan na drugog. Ali obojica su poticala iz istog sveta i bili su i vise nego svesni da se ponasaju poput zivotinja. Tipicni nagon za dokazivanjem i borba za prevlast.
-Sta ti zapravo hoces?-nastavi Ilija.
-Sto tebe to zanima?-sa naporom uzvrati okrecucu glavu ka plafonu kao da ce gore videti zenu sa velovima.
-Zato sto od mene ocekujes pomoc, a odbijas da ti pomognem.
-Ne ocekujem da mi spasis zivot, posto vidim da si sve ovo tako shvatio!-zajedljivo odgovori.- Samo hocu da spavam normalno, a ti bi trebao biti neki strucnjak za snove…
-Ako ti tako kazes.-Ilija nastavi igru.- Nego, kako ona izgleda? Poput vile ili je vise egzoticna…?
-Prestani!
-Sa svojim klijentima uvek razgovaram o njihovim morama i ocekujem od njih da mi daju tacan opis onoga sto ih progoni. A u tvom slucaju mi se cini da te posecuje zanosna Morana…
-Ne pokusavaj da me provociras. Uostalom, terapeuti ne bi trebali privatni zivot mesati sa poslovnim, koliko sam ja upucen?-sarkastcno zakljuci,- kao na primer, pozeljno je obuzdati ljubomoru…
Ilija se prenu iz pobednickog zanosa. Ovaj put je igra postala vrlo prljava.
-I sta cemo sad? Nastaviti ovu egoisticku igru ili biti iskreni? Mozda je najbolje da stavimo karte na sto?- zastade i zagonetno ga pogleda, ali on ne rece nista.
– Ti volis zenu iz snova a budes sa zenom koju ja volim…-nastavi Ilija- Pitam se, ko je ovde gubitnik? Jer cini mi se da pobednika nema.
U prostoriji zavlada muk. Istina cesto boli ali i oslobadja. Lakse je biti iskren nego ulagati nadljudske napore za odrzavanje lazne slike koja ionako uvek biva srusena.
-I nije mi jasno zasto to sebi ne priznas?- nastavi Ilija,- Ti bezis od sebe.
-Zar nije ocigledno? Ili se pravis lud?-besno uzvrati i ustade sa lezaja.
-Ona ne postoji…-konacno izusti.
-Jesi li siguran?
-A ti mislis da gresim…zanimljivo. Na osnovu cega si to zakljucio?-zajedljivo upita.
-Jer sam i ja sanjao.-mirno odgovori Ilija.
Neverica se pojavi na licu coveka koji je bezao od sebe. Gledao je u Iliju trazeci u njegovim ocima znake da ne misli ozbiljno i da je sve to jos samo jedan niski potez u ovoj besmislenoj igri. Ali njegove oci su ostale ozbiljne. I iskrene. To je jasno mogao uociti.
-Romana?
-Da, Romana.-ovaj put je bol u Ilijinom glasu odavao muku njegove duse.
-U jedno budi siguran,-nastavi- ma koliko bezao, od toga ne mozes pobeci sve dok iskreno ne odlucis da sve prestane. Ali nikada tu odluku neces doneti, zato sto je taj osecaj vredniji od bilo cega sto moze da se iskusi na ovom jebenom svetu. Jer raj je nista u poredjenju sa silom koju donosi ona… I bez obzira na sve, ti na kraju znas da ces je ipak sresti. Jer ona postoji.
-Govoris na osnovu sopstvenog isukustva, sto ne znaci da ce to biti i moje iskustvo?
-Tako je.
-I sta sad?
-Ti odluci…
Kada se Romana pojavila pred vratima Ilijinog stana bila je i vise nego uzbudjena i radoznala.
-I kako je protekla seansa?-nestrpljivo upita, ali joj nijedan od muskaraca ne pruzi odgovor. Obojica su delovala iscrpljeno i razocarano, a ona je bila dovoljno mudra da shvati da sada nije vreme za pitanja. Uputise se prema vratima, bez reci, svako zarobljen u svom sopstvenom paklu.
-Ako zelis dodji u subotu na izlozbu u Centar.-pri izlazu rece Iliji Romanin decko.
-Zasto?-nervozno uzvrati Ilija, ali ne dobi odgovor posto su vec oboje usli u lift.
-Sto bih ja, koji vrag, isao na vasu izlozbu?-promrmlja sebi u bradu i zalupi vrata.
Dok su se odlazili od Ilijie, Romana je pokusala jos jednom saznati sta se tacno dogodilo na seansi, ali odgovor nije dobila. Posmatrala je njegovo lice i videla sene tame koje ranije nisu bile prisutne. I pocelo je da je boli jer shvatila je sta cini i sebi i njemu. Ne moze protiv sudbine,zar to nije mogla nauciti do sad? I kroz njene misli prodje Ilija. Obuze je strasan osecaj griznje savrsti prema njemu, jer videla je bol u njegovim ocima, a ona zanesena potrebom da zaustavi tocak sudbine i natera ga da krene po njenoj volji, nije ni htela priznati sebi koliko bola nanosi Iliji svojim nepromisljenim ponasanjem… Jer na kraju svega, on nikad nije prestao da je voli. Niti ce prestati. Maktub.
„U sta sam se upustila?“-zapita se. „Pretvaram se u zaslepljenu ocajnicu spremnu na sve samo da zadrzi muskarca pored sebe! Ja, koja sam oduvek prezirala takve zene, odjednom se ponasam kao one, pa cak i gore! I napadam svakog ko mi pokusa skrenuti paznju da gresim…Majko Boginjo, spasi me od mene same!“. Oseti snazan bes prema sebi jer napravila je veliku gresku. I sad se kaje.
Jedva su docekali da stignu u grad i da se razdvoje uz obecanje da ce se videti na izlozbi. Svako od njih je nosio svoj bol poput teskog tereta. Krivica. Ocaj. Nemoc. Izdaja. Strah. Kajanje. I znali su da se tog tereta moraju osloboditi jer vise nisu bili u stanju da ga nose i prave se da ne postoji.
2Ilija uze album sa slikama i zavalivsi se u fotelju koju je Romana nazivala svojom, poce da ga lista. Na svakoj slici je bila ona. Slikao ju je iz razlicitih uglova cak i kad nije znala da je slika. Bio je opcinjen njenom lepotom. Njeni ocima koje navode na greh, telom na kojem bi i Afrodita pozavidela, a tek njen hod poput gazele… I izludjivao ga je taj njen stav, prkosan i nadmen, kao da time porucuje: „ja znam sta hocu i to uzimam po prirodnom pravu“, i to ga je najvise fasciniralo. Vladarka bez trona, tako ju je cesto nazivao.
Onog dana kada je napunio osamnaest godina prvi put je sanjao zenu-ratnicu. Dosla je u njegove snove tek tako, kao da joj je tu oduvek mesto i on je imao osecaj da je dobro poznaje, mada nije bio u stanju sebi objasniti kako je moze poznavati? Ali kako su se snovi sve cesce ponavljali, on je sve vise pokusavao da shvati njihov smisao i uvek bi ostajao zbunjen jer se u svakom snu ponavljala ista scena.
On joj prilazi i moli je za oprostaj, dok ga ona prezrivo posmatra i onda nestaje. S’vremenom je san posato njegova opsesija, i zbog toga je mahinato poceo proucavati snove i njihovu simboliku, sve u nadi da ce konacno dokuciti svrhu cestih poseta tajanstvene zene. Ali objasnjenja nije bilo. Medjutim, pojavila se ljubav. Da, zaljubio se zenu-ratnicu, i cvrsto se zarekao da ce je naci ma gde se nalazila. Jer osecao je da ona nije samo utvara iz sna. Ona postoji. I sresce se, jer tako je sudjeno u to nijednog momenta nije posumnjao.
I sreli su se godinama kasnije. On je dosao je u kamp u kojem je zeleo upoznati ucitelja cija su ucenja na njega ostavljala najjaci utisak. Iz istog razloga je i ona dosla na isto mesto u isto vreme. Maktub. Jedan dan je zaneseno je posmatrao ucitelja dok je razgovarao sa ljudima, upijajuci svaku njegovu rec. Toliko je bio skoncentrisan na izlaganje, da nije primetio kada je pored njega stala zena u beloj haljini, vatreno crvene kose. Stajali su tako neko vreme jedno pored drugog, oboje zaneti uciteljem, da nisu ni stigli shvatili da se u tom trenutku njihov zivot menja iz korena. U jednom momentu Romana je osetila snazno strujanje kroz utrobu. Naglo je sklopila oci i duboko udahnula. „Ne opet“,pomislila je. Nije zelela da je bilo sta prekine u slusanju ucitelja, a narocito ne onaj dobro poznati osecaj za koji je verovala da ga se oslobodila ponistivsi kletvu. I u tom trenutku je neka nevidljiva ruka okrenula njenu glavu u Ilijinom pravcu i bio je dovoljan jedan pogleg na njegov profil da shvati ko je on. I jeza je obuzela kao nikad do tada. U njemu je videla otelovenje Demona. Njenog demona. A u sustini, to je bio samo jedan privlacan muskarac, svetle kose i prozirno0 plavih ociju, sa dominantnim orlovskim nosem koji mu je davao zagonetan izgled. Ali ona nista od toga nije uocila. Ona ga je osetila. Prepoznala. Kako mu je kasnije cesto govorila:“ja nisam videla tebe. Tad sam videla coveka sa kletvom i moj svet se u tom trenutku srusio“. Dok je tako zurila u njega on je osetio njen pogled i okrenuo glavu ka njoj. I prestao da postoji. U tom trenutku je izgubio sposobnost disanja, cak je bio ubedjen da mu je i srce prestalo kucati. Kao da je neko zaustavio vreme. Sve se nekom ludom magijom zaledilo. Ni sad nije u stanju da se seti sta se tacno odigralo od toga trenutka, mada mu je Romana o tome cesto pricala. Do njega dopiru samo fragmenti secanja, koja odzvanjaju kao eho prastarih vremena.
On pruza ruke. Ona se izmice uplaseno ponavljajuci“to si ti, dosao si“. On je uzima za ruke, ona pokusava da ih istrgne. Otima se ali on ne popusta. Na kraju se predaje i on je odvodi do obliznje klupe. Ona place. I on place. Na kraju joj govori: „volim te“ tek tako, kao da se to podrazumeva. Ona ustaje u nameri da krene. On je ne sprecava. Ona se vraca i govori: “kletva je ponistena, pusti me na miru“! On ne razume o cemu ona prica, ali svejedno mu je, bitno je da je da se pojavila. Ona trceci odlazi. On je kasnije trazi. Nalazi je sledeceg dana kako meditira sa grupom ljudi. Seda pored nje i gleda je ubedjen da vidi otelovenje Bogninje. Ona naglo otvara oci i govori mu da ode. On se ne pomera. Po citav dan je prati u stopu. Na pocetku je bila drska, kasnije je popustila i cak se smejala njegovim salama. S’vremenom je sve vise uzivala u njegovom drustvu. Prepustala mu se. Prvi put je poljubio kada je pokusala da skine lisce sa njegove kose koje je palo sa drveta ispod kojeg su stajali i brali jabuke. Mislio je da ce umreti od siline osecanja u tom trenutku. Vodili su ljubav istu vece. I citav sledeci dan. I noc. I onda mu je pricala o kletvi. I on njoj o snovima. I ona se dvoumila a on je rekao da ce citav zivot ostati zajedno. Ubrzo se preselila kod njega. Voleli su se onako kako se samo blizanacke duse mogu voleti. Strastveno i samoubilacki. Svetili su se jedno drugom kroz tu ljubav. Ranjavali se i lecili. Mucili i radovali. Uzimali sve najbolje jedno od drugog i na kraju ostajali prazni. On je prvi poceo osecati teret njihove veze. Iscrpljivala ga je. Ubijala njegov dar. Nije mogao da radi. Osecao je da mu ta prokleta vestica, koju voli vise od zivota, oduzima dusu! Nije imao mira. Nije mogao bez nje ali ni sa njom. Ona se zavaravala i pokusavala da unese ravnotezu u njihov odnos. Verovala je da je ta obostrana iscrpljenost i zasicenost samo prolazna faza, koja se desava svim parovima, ali ne…
Ilija ni sad nije u stanju da objasni zasto je poceo da se vidja sa devojkom kojoj cak ni ime nije znao. Samo se seca da se jedne veceri nakon opijanja sa drustvom probudio u njenom stanu. Osetio je strasno gadjenje kada je pored sebe umesto Romane ugledao tamnokosu devojku neznog lica koja mu se slatko osmehivala. Odmah je ustao i otisao iz njenog stana. Pobegao je poput zlocinca. Romana nije bila u stanu kad se vratio, sto mu je dalo vremena da se pripremi za susret sa njom, iako je znao da je ne moze zavarati. Nista nije primetila. Barem je tako mislio. Kasnije mu je rekla da je odmah videla da se zbog neceg kaje ali da nije bila dovoljno hrabra da ga pita za razlog kajanja, jer je znala da ce joj reci istinu, a ona nije bila spremna da je cuje.
Ali nije ostalo na tome. Svaki put nakon njihovih sve ucestalijih sukoba, on bi odlazio u stan crnokose devojke slatkog lica, koja mu se uvek nesebicno predavala ne trazeci nista za usvrat. A on se cak nije potrudio ni za ime da je upita. Za njega je ona bila samo Romanina suprotnost. Jedna obicna zena. Jednostavna. Mirna. Nezna. Zena koja nista ne trazi ali i ne nudi. Ona je samo bila devojka koja je zivela na zamlji, bila je ljudsko bice i njena energija je zahtevala mnogo manje truda od energije jedne wicce…
Ni sam ne zna da li je podsvesno zeleo da ih Romana vidi, inace kako drugacije objasniti zasto je crnokosu devojku doveo u svoj stan kada je Romana bila na poslovnom putovanju? Nije imao razloga da je dovodi ali ju je ipak doveo. I Romana se pojavila u trenutku kada je crnokosa devojka zaspala na njegovom ramenu.
Nikad nece zaboraviti njen pogled. Ne, to nije bio bes. Nije cak ni bol. Niti ljutnja. Niti osudjivanje. Nista od toga…Sve sto je u tom trenutku uspeo videti je bilo razocarenje. Jedno veliko razocarenje. Znao je dobro sta je tada pomislila, jer je mogao da cita njene misli.
Carobne misli