Umetnost borenja u Kini

Nastanak i razvoj Vrlo je teško utvrditi kada je prvi put počela da se upotrebljava veština borenja rukama i nogama, ali se smatra da je stara više od 4000 godina. Prve pisane tragove o veštini borenja možemo naći u knjizi „I Ching" (knjiga kosmičkih promena), za koju se smatra da je stara više od 2000 godina. Sistematizovan pristup veštini borenja možemo naći u jednom poglavlju knjige ,,Hana", koju je napisao Pan Kuo (32.- 90. god.). Poglavlje o veštini borenja zauzima 199 stranica, na kojima se opisuju metode treninga i razne vežbe za jačanje ruku i nogu. Pretpostavlja se da su pre mnogo hiljada godina tibetanski kaluđeri imali sistem vežbi meditacije u pokretu, koje su izvodili sinhronizovano sa disanjem, a cilj im je bio aktiviranje bioenergije tela, što je doprinosilo dobrom zdravlju i bržem umnom (duhovnom) razvoju. Moguće je da su ove tehnike izvorni oblik vežbi, koje danas nalazimo u školama borilačkih veština koje u svom treningu upotrebljavaju mentalni trening. U legendama se spominje da je indijski kaluđer Bodhidharma (kod Kineza poznat kao Ta Mo, a kod Japanaca se spominje pod imenom Daruma Taishi), na poziv kineskog cara Whu-Tia, došao 520. godine u Kinu. Na svom putu kroz Kinu, Ta Mo se zaustavio u manastiru Shaolin (Šaolin) u provinciji Honan. U Shaolinu je pokušao da kaluđere nauči svojoj meditaciji u sedećem položaju, ali ona se pokazala preteška za učenje, te Ta Mo napušta Shaolin. Posle devet godina, Ta Mo se vratio u Shaolin, ali ovog puta sa novim sistemom učenja, koji se sastojao od izvesnih fizičkih pokreta, koji su se izvodili sinhronizovano sa disanjem i dubokom koncentracijom, uz vizualizaciju energetskih centara tela. Ovaj sistem vežbi je bio mnogo interesantniji za kaluđere Shaolina, jer je u njima učestvovalo celo telo: pogled koji je bio usmeren netremice napred; jezik, koji se prislanjao uz nepce; dijafragma, koja se posebnim načinom disanja pritiskala na dole; pluća, koja pri izdisaju proizvode specifičan zvuk, itd. Ove vežbe je Ta Mo nazvao ,,18 pokreta ruku" ili ,,Lo-han" na kineskom, a na japanskom su se zvale ,,Ekkien-kyo". Vremenom je ovaj sistem meditativnih kretnji našao primenu u veštini borenja, gde se aktivnom koncentracijom i kontrolom disanja aktivirala bioenergija tela (na kineskom: Chi (Či), na japanskom: Ki). Ta koncentrisana energija je trebalo da se sakupi u nižim delovima tela, tako da čovek postane čvrst i stabilan kao stena. Kroz stoleća, a najverovatnije zbog nerazumevanja i neshvatanja ljudi koji su kroz generacije prenosili ,,Lo-han" vežbe, one su polako menjale svoj oblik, dok se nisu gotovo sasvim izgubile (što bi bila neprocenjiva šteta za veštinu borenja). Koliko je meni poznato, danas se ovi izvorni principi ,,Lo-han" vežbi primenjuju jedino u Sanchinu (Sančin) okinavljanske Ue-chi (Ueči) karate škole. Goju karate škola koristi kineski Kingai sistem, u kojem su Okinawa karate majstori modifikovali princip izvođenja Sanchina (izvodi se sa zatvorenim pesnicama i promenjenim disanjem). Primenjujući ,,Lo-han" vežbe, kaluđeri Shaolina postali su poznatii po svojoj snazi i ratničkoj veštini. Shaolin škola manastirskog boksa bila je naročito populama u vreme Tang dinastije (618.-907.). Tri stotine godina posle Ta Moa, Shaolin kaluđer Tsu Yuan, poznat po svojoj veštini borenja, krenuo je po Kini tražeći velike majstore borilačkih veština, kako bi ih doveo u Shaolin i još više unapredio već postojeće sisteme borenja. U severnoj Kini sreo je jednog starog čoveka imenom Li. Kada ga je Yuan sreo, stari čovek se nalazio u nezgodnoj situaciji. Okružilo ga je nekoliko mladih Ljudi, koji su hteli da ga napadnu. Kada je borba počela, stari čovek je primio nekoliko snažnih udaraca u telo, na koje nije reagovao. Zatim se pokrenuo i učinio nekoliko brzih pokreta dodirujući napadače, koji popadaše na sve strane. Yuan zamoli starog čoveka da pođe sa njim u Shaolin, kao bi svoje veliko znanje preneo učenicima Shaolina. Li je imao prijatelja Pai Yu Fenga, koji je bio jedan od najboljih boksera u Shensi provinciji. Specijalnost Fenga su bile Chi Kung (energetske vežbe disanja) i veština borenja sabljom. Njih trojica su otišli u Shaolin i svom srcem seposvetili usavršavanju već postojećih sistema borenja. Postojećim pokretima su dodali 170 pokreta, koje su uklopili u 5 formi pesnica, a koje su se zvale: tigar, ždral, zmaj, leopard i zmija. Kasnije su se iz ovih osnovnih sistema borenja razvile mnoge škole borilačkih veština, koje su u borbi oponašale pokrete raznih životinja. Takođe, u borenje su uključeni tadašnji filozofski principi: Yin i Yang, što je označavalo dve suprotne sile koje deluju u Univerzumu, na zemlji i u samom ljudskom telu. Te dve potpuno suprotne sile (Yin - negativna i Yang + pozitivna), koje deluju u harmoniji i večitom kretanju, predstavljaju dualizam svega u prirodi: pasivnost-akcija, mekoća-čvrstina, noć-dan, mesec-sunce, žensko-muško, itd. U skladu sa medicinskim znanjem tadašnjeg vremena (akupunktura, moksa, razne masaže, Chi-kung vežbe, upotreba lekovitog bilja), razvile su se i neke specifične tehnike. U energetskom sistemu tela postoje tačke koje su posebno osetljive u određeno doba dana, zbog određenog kretanja (u toku 24 sata) bioenergije ljudskog tela. Napad na vitalne tačke tela, od strane onog ko je u stanju da upotrebi svoju akumuliranu energiju (Ki), po ovom učenju, može dovesti do trenutnih ili odloženih posledica po ljudski organizam. Ove tehnike su mogle da budu upotrebljene za borbu ili za lečenje. Veština napada na vitalne tačke zove se na kineskom ,,Dim Mak" ili ,,Tien-hsueh", a na japanskom ,,Kyo-sho". Zbog moguće zloupotrebe ovih tehnika, one su imale status strogo čuvane tajne, a u njih su upućivani samo najbolji učenici, koji su osim borenja, kroz meditaciju, izgradili svoj um i svest u pozitivnom pravcu.