Knjiga Putovanje ljudskog bića – Može li se prava sreća naći u svakodnevnom životu – autor OSHO (nastavak)
MAJ 22, 2014 0
Čovek je most, kaže Osho, između životinje i božanstva – a svest o dvostrukom aspektu naše prirode čini nas ljudskim bićima. Dualnost nas, takođe, uznemirava, tera da se sukobljavamo sa sobom i često nas dovodi do raskrsnice gde se ukrštaju sebičnost i darežljivost, ljubav i mržnja, krhkost i snaga, nada i očajanje. Knjiga Putovanje ljudskog bića uči nas da prihvatimo obe suprotnosti, umesto da biramo između jedne od njih, jer prihvatanje predstavlja ključ za preobražaj životnih obrta u putovanje koje će nas dovesti do spoznaje šta nam je suđeno da budemo.
Prvo poglavlje
Putovanje ljudskog bića
Čovek je jedino svesno biće na zemlji – u tome je njegova slava, ali i agonija. Od vas zavisi da li će biti slava ili agonija. Svest je mač sa dve oštrice. Dato vam je nešto veoma vredno i sad ne znate šta ćete s tim, skoro kao da je mač u rukama deteta. Mač može služiti za zaštitu, ali mačem se neko može i povrediti. Svaki blagoslov može se pretvoriti u kletvu. Od vas zavisi kako ćete ga upotrebiti.
Kažete da život, sam po sebi, ispunjava, nadahnjuje i inspiriše. Ako je tako, zašto je čovek nesrećan?
Život je bujan i blistav, ali čovek je izgubio vezu sa životom. Postao je svestan sebe. Samosvest je prepreka. Ljudi žive, ali nisu zaista živi. Samosvest je bolest.
Ptice su srećne. Drveće je srećno. Reke su srećne, ali one nemaju svest o sebi. Jednostavno su srećne. Ne znaju da su srećne.
Buda je srećan. Krišna je srećan. Hrist je srećan. Oni su čista svest. Srećni su, ali to ne znaju.
Postoji izvesna sličnost između nesvesne prirode i nadsvesnih bića. Nesvesna priroda nema svest o sebi, kao ni nadsvesna bića, koja takođe nemaju svest o sebi. Čovek je negde između. Više nije životinja, kamen, ni drvo, ali još nije ni buda. Negde između je toga.
Nedavno sam dobio pismo u kome piše: „Osho, ne želim da postanem sanjasin. Ne želim da postanem natčovek kao Buda ili Hrist. Hoću da postanem običan čovek. Pomozi mi da postanem ljudsko biće.“
To je previše ambiciozno, a osim toga i nemoguće. Nemoguće je biti samo ljudsko biće. Pokušajte to da razumete. Smisao vaših reči glasi: „Pustite me da ostanem na sredini procesa.“ Biti čovek ne podrazumeva stanje – to je proces. Na primer, ako dete kaže: „Ne želim da postanem mladić. Ne želim da postanem starac. Hoću da ostanem dete. Je li to moguće?“
Dete se već pretvara u mladića. Na putu je da postane mladić. Detinjstvo već prolazi, a mladost dolazi. Ne možete se držati detinjstva jer je to proces. Mladost, takođe, prolazi. Koliko god se trudili da ostanete mladi, svi napori biće uzaludni jer se mladost već pretvara u zrelo doba.
Tražite da budete čovek. Tražite nemoguće. Previše ste ambiciozni. Možete postati buda – to je jednostavnije. Ne možete ostati „samo“ čovek, jer čovek je prelaz, putovanje, proces, stanje. Ne možete ostati čovek. Ako se previše trudite da budete čovek, postaćete nečovek. Krenućete unazad. Ako ne napredujete, nazadovaćete. Morate se kretati u nekom smeru. Ne možete ostati statični.
Biti čovek znači da ste na putu da postanete Bog, ništa više. Cilj je Bog. Biti čovek znači biti na putovanju, a to ne traje večno. U suprotnom, bilo bi to veoma zamorno. Nikad ne biste stigli do cilja. Večito biste bili na putu, na putu, na putu…
Ljudski je nadati se. Nada podrazumava prevazilaženje nečega. Ako se nadate, znači da želite više. To je stanje ljudskog bića – uvek nešto prevazilazi. Neprekidno ide napred, ide ka cilju.
Osoba koja mi je postavila to pitanje mora biti divna – spremna da postane sanjasin – ali ni sama ne zna šta traži.
Čovek je tužan jer mora biti tužan. Niste vi krivi. Nigde niste pogrešili. Biti čovek znači biti nesrećan jer čovek nije ni tamo ni ovamo, već negde u sredini. Čovek je u limbu. Čovek oseća bes jer je pod pritiskom.
Izgubio je jedan dom – dom u kome ptice cvrkuću, životinje trčkaraju, a drveće cveta – izgubio je rajski vrt. Adam je izbačen. Adam je postao čovek. Dok je bio u rajskom vrtu, Adam je bio životinja – nije bio Adam; nije bio čovek. Bog ga je prognao iz Raja. Samim tim što je izbačen, postao je čovek.
Čovek je prognan iz svog doma da bi tražio drugi – veći, viši, dublji, bolji dom. Izgubio je jedan dom i sad ga muči nostalgija; čovek hoće da postane životinja. Teško je zaboraviti rajski vrt – bio je tako lep. Svako od nas u nekim trenucima liči na životinju – kad nas obuzme bes, kad činimo nasilje, kad smo u ratu. To je uživanje u besu.
Zašto toliko uživamo u besu? Zašto osećate toliki nalet energije dok rušite sve oko sebe? Zašto u ratu ljudi izgledaju veselije, zdravije, inteligentnije – kao da im više nije dosadno? Šta se dešava? Čovek ide unazad. Makar i na nekoliko dana, na nekoliko meseci ponovo postaje životinja. Ne zna za zakon, ne zna za humanost, ne zna za Boga. Jednostavno, odbacuje svest i postaje nesvesno biće – ubija, sakati, siluje – u ratu je sve dozvoljeno. Zato su ljudima potrebni ratovi. Na svakih deset godina potreban je veliki rat, a mali ratovi treba da se održavaju sve vreme. U suprotnom bi ljudima bilo teško da žive.
Čovek postaje pijanica ili narkoman. Drogom čovek pokušava da povrati svoj nekadašnji dom, izgubljeni raj. Dok ste pod uticajem LSD-a, vraćate se u rajski vrt, ali na zadnja vrata. Život ponovo izgleda psihodelično i šareno, drveće je blistavo kako je sigurno izgledalo Adamu i Evi – onako kako sad izgleda pticama, tigrovima i majmunima. Zelenilo je prozračno. Sve je tako lepo. Više niste čovek, pali ste. Naterali ste svoje biće da se vrati nazad – otuda potiče privlačnost alkoholnih pića i droga. Od samog početka ljudske istorije čovek je u potrazi za drogama.
U Vedama je nazivaju soma, sada je to LSD, ali u suštini – nema razlike. Nekada je to bila gandža ilibhang, a sada je marihuana. Sve je isto, menja se samo naziv.
Zahvaljujući hemiji, možete se vratiti unazad, ali ne možete ostati tamo. Nema povratka unazad, vreme to ne dozvoljava. Čovek mora da ide napred.
Ne možete vratiti vreme. Rikverc ne postoji. Kad je „Ford“ proizveo prvi automobil, nije bilo rikverca. Tek su kasnije shvatili da je teško doći kući – moraš da kružiš, da obilaziš, da prevaljuješ dodatne kilometre. Kasnije su dodali rikverc. Nema rikverca u vremenu – ne možete nazad.
Čovek je maštao o povratku kroz vreme. Postoji mnogo naučnofantastičnih priča o vremeplovima. Herbert Džordž Vels je zamislio vremensku mašinu, u koju čovek sedne, ubaci u rikverc i krene nazad kroz vreme. Prvo se vratite u detinjstvo, zatim u period kad ste bili beba, a zatim u vreme dok ste još bili u maminom stomaku. Idete sve dalje u prošlost. Ipak, vremeplov ne postoji, osim u mašti pisaca.
Nemoguće je vratiti se unazad. Postoji samo jedna mogućnost – ići napred.
Čovek mora da bude besan. Postoje samo dva puta – omogućiti povratak kroz vreme ili prevazići čovečanstvo. Čovečanstvo je most. Ne možete sazidati kuću na mostu. Morate ga preći. Ne možete živeti na vetrometini.
Kad je islamski vladar Akbar sagradio Fatehpur Sikri, tražio je od mudraca da mu kažu koju maksimu da ispiše na mostu gde se grad spaja s ostatkom sveta. Smišljali su je sve dok se nisu setili Isusovih reči, nezabeleženih u Bibliji. Verovatno potiču od nekog drugog mudraca, možda i od sufija. Na Akbarovom sudu bilo je mnogo sudija. Izreka kaže: „Svet je kao most – ne gradi kuću na mostu.“ Izreka je i dalje na mostu – divna i istinita.
Čovečanstvo je most. Ne pokušavajte da budete samo ljudi, inače ćete postati nečovečni. Ako težite da postanete natčoveci, postaćete ljudi. Pokušajte da postanete Bog jer to je jedini način da postanete čovek. Nema drugog puta. Postavite svoj cilj među zvezde. Jedino tako ćete rasti.
Čovek je pojava koja se stalno menja i napreduje. Ako nemate cilj, prestaćete da rastete, zaglavićete se i stagniraćete. Postaćete učmali. Upravo se desilo to milionima ljudi na svetu. Zagledajte im se u lica – liče na zombije, kao da hodaju u snu ili kao da su drogirani.
Šta im se desilo sa srcima? Nemaju nimalo svežine, živosti, iskre života. Lišeni su uzbuđenja. Dosadni su. Šta im se dešava? Nešto su propustili. Nešto im nedostaje. Ne bave se onim za šta su stvoreni. Ne ispunjavaju svoju sudbinu. Ne rade ono što im je predodređeno.
Čovek je ovde da bi postao natčovek. Neka vam cilj bude da postanete natčovek. Tek tada moći ćete da budete čovek, i to opušteno.
Što se više transformišete u natčoveka, osetićete kako vam bes jenjava. Seme radosti klija i ubrzo ćete osetiti veliku sreću. Uskoro ćete videti pupoljke. Čekajte, nadajte se, sanjajte.
Kad shvatite da ne idete nikuda, kad pokušate da budete čovek, reka će prestati da teče. Neće ići prema okeanu. Ako reka ide prema okeanu, znači da želi da se ulije u okean. Zašto bi inače išla ka okeanu? Ako idete ka okeanu, to znači da ćete se stopiti s njim. Znači da ćete postati okean.
Cilj je da postanete božanstvo. Možete biti čovek samo ako se svim silama trudite da postanete božanstveni. U samom tom trudu zasijaće ljudskost. Zahvaljujući tom trudu, oživećete.
Život ispunjava, ali vi niste u kontaktu sa životom. Izgubili ste staru vezu sa životom, ali niste izgradili novu. Trenutno ste u prelaznom periodu. Zato vam je život tako dosadan, osrednji, tužan, besmislen – jalov.
Žan-Pol Sartr kaže: „Čovek je beskorisna strast – jalova, impotentna strast. Nema potrebe da se diže tolika fama oko života, jer život je besmislen.“
Što se više bavite sobom, život je sve besmisleniji, a vi ste sve tužniji. Tuga ima i drugih posledica.
Kad ste srećni, vi ste obični, jer sreća je prirodna. Biti tužan, znači biti neobičan. Nema ničeg posebnog u tome da ste srećni – drveće je srećno, ptice su srećne, životinje su srećne, deca su srećna. Šta je tu posebno? Sreća je sasvim obična pojava u životu. Život je načinjen od sitnica koje se nazivaju srećom. Pogledajte oko sebe! Zar ne vidite drveće? Tako je srećno! Zar ne čujete kako ptice cvrkuću? Tako veselo! Nema ničeg posebnog u sreći. Sreća je tako obična.
Biti blažen znači biti apsolutno običan. Ja, ego, ne dozvoljava to. Zato ljudi pričaju o tome koliko su nesrećni. Postaju posebni tek ako pričaju o svojoj nesreći. Ljudi jedva čekaju da ispričaju o svojim bolestima, glavoboljama, želucima… Svi su na neki način hipohondri. Ako neko ne veruje u vašu nesreću, to vas vređa. Ako neko saoseća s vama i veruje vam da ste nesrećni – čak i ako preterujete u tome – to vas raduje. Glupo je, ali morate to razumeti.
Tuga vas izdvaja od drugih. Nesreća hrani vaš egoizam. Nesrećan čovek ima jači ego nego srećan čovek. Srećan čovek ne može imati ego jer osoba postaje srećna tek kad se oslobodi ega. Što manje ega, to veća sreća. Što veća sreća, to manje ega. Ne možete postojati paralelno sa srećom; vi kao vi postojite samo ako ste nesrećni. Kad ste srećni, utapate se u toj sreći. Ako postoji sreća, ne možete postojati vi. Vi postojite samo tamo gde je tuga. Kad ste srećni, utapate se u sreću.
Jeste li ikad videli trenutak sreće? Jeste li ga posmatrali? Kad ste srećni, gubite se u sreći. Ako je ljubav ikad sagradila tvrđavu u vašem srcu, makar i na trenutak, osetili ste šta znači izgubiti sebe. Kad vidite predivno svitanje, noć punog meseca, mirnu površinu jezera ili cvet lotosa, više ne mislite na sebe. Kad se utopite u lepotu, ne razmišljate o sebi. Kad utonete u ljubav, ne mislite na sebe.
Dok slušate nekoga u čijim rečima nalazite istinu, jednostavno nestajete u tom trenutku. Nema vas, ali ima istine. Kad god se pojavi nešto onostrano, vi nestajete; morate napraviti mesta za to. Vi ste vi samo kad ste tužni. Vi ste vi samo kad je tu laž. Vi ste vi samo kad nešto nije u redu. Vi ste vi samo kad vas cipela žulja.
Kad vam je cipela udobna, ne razmišljate ni o nozi ni o cipeli. Kad nemate glavobolju, ne razmišljate o glavi. Ako hoćete da osetite svoju glavu, treba vam glavobolja. Drugog načina nema.
Biti znači biti nesrećan. Biti srećan znači ne biti. Zato Buda kaže da nema „ja“. Napravio je put za vas da biste postali savršeno srećni. Buda kaže da „ja“ ne postoji da biste se i vi otarasili svog ega. Lako je odreći se nečega što ne postoji zaista. Lako je odreći se nečega što je samo plod mašte. Lako je odreći se ega kad shvatite da je on samo iluzija.
Jednog dana mula Nasrudin razgovarao je s prijateljima u taverni o svojoj porodici. „Devet sinova“, rekao je, „i svi su dobri osim Abdula. On je naučio da čita.“
Nevolje se javljaju kad čovek nauči da čita. Tada nastaje „ja“. Ljudi na selima mnogo su srećniji. Bliži su životinjama nego ljudi u gradu – stanovnici u gradu mnogo su dalji od toga. Urođenici u primitivnim društvima daleko su srećniji. Bliži su drveću i prirodi nego stanovnici Londona, Tokija, Mumbaja, Njujorka. Drveće je nestalo iz gradova, svi putevi su asfaltirani – sve je veštačko – svuda su zgrade. Sve je napravio čovek.
Kad bi neko iz svemira došao u Mumbaj, Njujork, Tokio ili London, ne bi pronašao nijedan znak Boga. Sve zgrade, sve puteve, svu tehnologiju stvorio je čovek. Što se više udaljavate od prirode, više se udaljavate od sreće. Sve više učite da čitate.
Bog je prognao Adama jer je Adam jeo s drveta saznanja. Bog je izbacio Adama iz rajskog vrta jer je Adam stekao znanje. Što više zna, čovek će biti nesrećniji. Tuga je srazmerna znanju.
Znanje nije isto što i poznavanje. Znanje je nevinost, poznavanje je lukavstvo. Obrazovanoj osobi veoma je teško da ne bude lukava. Gotovo je nemoguće jer se celokupan obrazovni sistem zasniva na logici, a ne na ljubavi. Obrazovanje vas uči da sumnjate, a ne da verujete. Uče vas da svako pokušava da vas obmane. Uče vas da budete pažljivi. Prevarite druge pre nego što oni prevare vas – jedino se tako možete zaštititi.
Makijaveli kaže: „Najbolje ćete se zaštititi agresijom. Sve vlade sveta svoje vojske nazivaju odbrambenim. Opremljeni su za napad, ali se navodno koriste za odbranu. Čak je i Hitler svoju vojsku nazivao odbrambenom. Niko nikad nije izjavio da ide u napad. Uvek kažu da idu u odbranu. Svi slede Makijavelija. Govore kako poštuju Mahaviru, Muhameda, Mojsija, a slede Makijavelija. Kad treba da zadobiju poštovanje javnosti, idu u crkvu i čitaju Bibliju, ali zapravo čitaju Makijavelijevog Vladaoca i Čanakju.
Glavni grad Indije, u kojem žive svi političari, nazivaju Chanakya Puri – Makijavelijev grad. Čanakja je indijski pandan Makijaveliju, čak opasniji od svog uzora. Obrazovaniji ljudi skloniji su Makijavelijevom učenju i lukavosti.
Kad je Makijaveli objavio svog Vladaoca, mislio je da će mu svi evropski kraljevi ponuditi mesto savetnika. Niko ga nije pozvao. Knjiga je doživela veliku popularnost i bila je veoma čitana, ali niko nije pozvao Makijavelija. Iznenadio se i počeo da ispituje uzrok tome. Saznao je da ga se ljudi plaše. Bio je tako lukav da su ga ljudi okarakterisali kao opasnost. Da je sledio uputstva iz sopstvene knjige, uništio bi kralja. Zbacio bi ga s prestola. Pre ili kasnije, sam bi postao kralj. Makijaveli je živeo siromašno, nikad nije dobio visoku funkciju.
Zahvaljujući obrazovanju, ljudi postaju sve lukaviji. Naravno, obrazovanje vas čini nesrećnijim. Biti religiozan znači zbrisati sve te gluposti. Biti religiozan znači poništiti sva znanja koja ste stekli. Ako hoćete da budete religiozni, morate se osloboditi svih uslova koje vam svet nameće. Inače se nalazite između čekića i nakovnja. Čovek je nesrećan jer se upleo u svoju mrežu. Mora da izađe iz te mreže, ali ne može se osloniti ni na koga.
Možda Boga i nema. Mene baš briga, ali vama je potreban Bog ili neka zvezda vodilja. Možda nećete postati Bog dok ne dospete do te zvezde, ali ćete do tada sigurno postati Bog. Dok budete išli ka zvezdi, porašćete.
Čovek je očajan jer je naučio sve trikove da bi bio očajan. U osnovi ljudskog očaja je ego. Čovek je očajan zato što su blaženstvo i sreća nadohvat ruke – i u tome je sva nevolja.
Kad sam prvi put sreo mulu Nasrudina, pecao je pored jezera. Nisam znao da je to on, niti sam bio čuo za njega. Posmatrao sam ga. Sati su prolazili, a on nije upecao nijednu ribu. „Šta radite ovde? Znate li da je u blizini drugo jezero prepuno riba?“
„Znam“, odgovorio je, „u tom jezeru ima toliko riba da jedva plivaju. Prepuno je.“
„Zašto onda sedite ovde, gde nema nijedne ribe?“
„Zato i sedim“, dodao je. „U čemu je svrha pecanja u drugom jezeru? To može svaka budala. Ne može svako da upeca ribu ovde!“
Ego peca tamo gde nema riba. Ono što je očigledno i nadohvat ruke nije primamljivo. Zato nam nedostaje Bog. Bog je svuda oko nas. Bog je raspoloživ. Bog je vazduh koji udišemo. Bog je okean u kome se rađamo, u kome živimo i u kome se utapamo. Bog je tako blizu, nema distance. Kako da ga osetimo?
Posmatrajte sopstveni život. Ako nešto dobijete, odmah izgubite interesovanje za to. Imate divnu kuću. Divna je vašim susedima, ali ne i vama. Imate dobar automobil. Dobar je onima koji ga nemaju, vama nije dobar. Imate lepu ženu ili zgodnog muža. Vama su dosadili. Još otkako ste se venčali, više vam nisu privlačni. Ljude privlači samo ono što ne mogu da imaju. Nedostižnost mami.
Čuo sam jednu priču.
„Reci mi, Ramone“, obratio se mula Nasrudin prijatelju kad su se sreli na ulici, „hteo sam nešto da te pitam…“
„Pitaj, mula“, rekao je njegov prijatelj.
„Žena mi je debela. U stvari, toliko je debela da izgleda kao velika lopta kad uveče skine steznik. Je li i tvoja žena takva?“
„A, ne. Moja žena ima divnu liniju. Toliko je vitka da ne nosi ništa ispod odeće. Prava je bomba“, odgovorio je Ramon.
„Pa“, nastavio je Nasrudin. „Moja žena je toliko ružna da noću prekriva lice kremama i maskama i spava s viklerima. Da li to radi i tvoja žena?“
„A, ne. Mojoj ženi nisu potrebne ni kreme, ni šminka, ni vikleri. Kosa joj je prelepa“, odgovorio je mulin prijatelj.
„U redu, Ramone, imam samo još jedno pitanje. Ako je sve tako, zašto juriš moju ženu?“
Za to što juri tuđe žene kriv je ego. Uvek hoće ono što nema. Čim nešto dobije, gubi interesovanje.
Egoista je nesrećan jer biti srećan znači biti zadovoljan onim što imaš. Ne možete biti zadovoljni onim što nemate – možete biti samo nezadovoljni. Možete biti zadovoljni samo onim što imate. Kako možete biti zadovoljni onim što nemate? A ego uvek hoće ono što nema.
Imate deset hiljada dolara – ego više nije zainteresovan za njih. Ego hoće dvadeset hiljada. Dok ne skupite dvadeset hiljada, ego će hteti nešto drugo – trideset hiljada, na primer. Ego će tražiti još… I još…
Ego vam postavlja ciljeve, ali kad dosegnete cilj, niste raspoloženi za slavlje, već postajete sve nesrećniji i nesrećniji. Život prolazi, a mi skupljamo razloge za nezadovoljstvo. Čoveku je teško da razume kako sam izaziva svoje nezadovoljstvo – to se protivi egu. Zato prebacujete krivicu na druge.
Ako ste vi nesrećni, za to okrivljujete društvo i roditelje. Ako slušate sledbenike Frojda, reći će da su vas roditelji pogrešno vaspitali i da je uzrok vašeg nezadovoljstva ukorenjen u najranijem detinjstvu. Ako slušate marksiste, reći će vam da je uzrok svega društvena struktura. Ako slušate političare, reći će vam da je za sve kriva vlada. Ako slušate profesore, reći će vam da su neophodne promene u obrazovnom sistemu.
Niko ne kaže da ste sami odgovorni. Sva odgovornost svaljuje se na druge. Dakle, nemoguće je biti srećan, jer ako vas drugi unesrećuju, mogu vas i usrećiti. Dakle, niste sami odgovorni za svoju sreću. Ne možete biti srećni ako vam se ceo svet ne prilagodi.
Sad je kasno da birate roditelje. Već ste se rodili. I šta sad?!
Neko je postavio pitanje Marku Tvenu: „Šta je čoveku potrebno da bi bio srećan?“
„Pre svega, treba da odabere odgovarajuće roditelje“, odgovorio je pisac.
Dakle, nemoguće je sada odabrati roditelje. Čovek može da odabere okolinu, ali već ste u određenoj sredini. Ne birate ni okruženje. Već ste se obreli u jednom okruženju. Ako pokušate da sredinu prilagodite sebi, protraćićete na to ceo život. Nikad nećete uspeti u tome jer okruženje je veliko, a vi ste tako sićušni.
Jedini način da usrećite sebe jeste da se promenite. To vam je jedina nada. Nema vam druge.
Ipak, ego ne želi da preuzme odgovornost. Ego večito okrivljuje druge. Time što odbacujete odgovornost, odbacujete i svoju slobodu, ne zaboravite to. Biti odgovoran znači biti slobodan. Prebaciti odgovornost na drugoga znači biti zatvorenik.
To je polazišna tačka svake religije. Religija kaže da ste sami odgovorni. Zato se Marks toliko protivio religiji. Raskrstio je s religijom. Dobro je znao da u svetu komunizma nema mesta za religiju. Religija i komunizam ne idu zajedno. Bio je u pravu – religija i komunizam zaista ne idu zajedno. Tu se slažem s njim.
Naš izbor je drugačiji. Ja bih voleo da postoji religija, a on bi voleo da postoji komunizam, ali slažemo se da ne može postojati i jedno i drugo. Komunizam polazi od pretpostavke da su drugi krivi za vaše nezadovoljstvo. Religija polazi od pretpostavke da ste sami krivi. Komunisti tvrde da je za srećniji svet potrebna revolucija.
Svet nije srećan. Nikad nije bio i nikad neće ni biti srećan. Svet će zauvek biti nesrećan. Samo pojedinci mogu biti srećni. Sreća je lična.
Čovek mora biti svestan da bi bio srećan. Čovek mora biti strastven da bi bio srećan. Čovek mora biti budan da bi bio srećan. Društvo nema dušu. Samo čovek ima dušu. Egu je teško da to prihvati.
Mula Nasrudin zagorčavao je život ljudima oko sebe tvrdeći da je uvek u pravu. Konačno, jedan od njegovih radnika se pobunio: „Nasrudine, ne možete uvek i u svemu biti u pravu.“
„Jednom sam pogrešio“, priznao je mula.
„Kad je to bilo?“, upitao je radnik iznenađeno. Bilo mu je neverovatno da bi mula Nasrudin priznao tako nešto. Nije mogao da poveruje svojim ušima. „Kad je to bilo, mula?“
„Kad sam pomislio“, sećao se mula Nasrudin, „da nisam u pravu, ali prevario sam se.“
Ego je izuzetno defanzivan. Ego nikad ne greši. Zato ste vi nesrećni. Ego je uvek u pravu. Zato ste vi nesrećni.
Pokušajte da nađete izlaz iz vrzinog kola. Priznajte da ego greši, a onda ćete ga naterati da nestane. Nemojte ga podržavati jer tako ćete podržavati svoje nezadovoljstvo. Ljudi stalno podržavaju nezadovoljstvo. Na ovaj ili na onaj način, ali ipak ga podržavaju.
Kažete za nekoga da je moralan i dobar čovek. Čovek vredan poštovanja. I on podržava ego na svoj način. Svaki dan ide u hram ili u crkvu, čita Bibliju ili Gitu, sledi pravila koja mu je društvo nametnulo. Taj čovek je religiozan, moralan i uzoran građanin.
Opet, ima i drugačijeg čoveka – koji nikad ne poštuje društvena pravila i nikad ne ide u crkvu. Kad god mu se ukaže prilika, prekrši norme i uživa u tome. Ego tog čoveka je drugačiji. „Baš me briga“, kaže. Ipak, obojica nalaze potporu za svoja nezadovoljstva. Obojica su nesrećni.
Maldon je išao ulicom i uštinuo nepoznatu ženu za zadnjicu, zatim je ciglom razbio izlog zlatare i opsovao staricu. „To je to“, rekao je sam sebi. „Imaću šta da ispričam na ispovesti.“
Čak ni ljudi koji se ispovedaju ne žele da se ispovedaju zbog sitnica. U tome su se složili mnogi sveštenici različitih veroispovesti. Ljudi uveličavaju svoje grehe. Možda su ubili mrava, a prikazuju to kao da su ubili slona. Namerno preteruju jer se ego ne zadovoljava sitnicama.
Suptilni su putevi ega. Ako odete u zatvor i poslušate razgovore zatvorenika, iznenadićete se. Hvale se da su izveli mnogo više pljački i da su pobili više ljudi nego što zapravo jesu. Možda nisu uradili ništa od toga, ali ego se razmeće, a ljudi očajavaju. Brinu. A zašto? Zato što stvaraju prepreku između sebe i života. Ego je prepreka.
Kad vam kažem da zaboravite ego, kažem vam da zaboravite sve granice. Niste odvojeni od života. Vi ste deo života… kao talas… vi ste deo okeana. Niste odvojeni. Niste odvojeni ni kao svetac ni kao grešnik. Ni na koji način niste odvojeni. Sjedinjeni ste sa životom. Niti zavisite od života, niti ste nezavisni od života – zavisite jedni od drugih.
Kad shvatite da smo svi međusobno zavisni i povezani… Život je jedan, a mi smo samo brojne manifestacije života. Tek tada, osetićete blaženstvo. Tada vas niko ne može sprečiti da budete blaženi.
Blaženstvo je očigledno. Blaženstvo je veoma blizu. Blaženstvo je tako prirodno i tako blisko da ga um zaboravlja. Svako dete rađa se u stanju blaženstva, a svako – gotovo svako – umire unesrećen. Retki su oni koji umiru u blaženstvu, poput Bude i Isusa. Šta se desilo? Šta je pošlo naopako?
Kad se dete rodi, ono nije odvojeno. Dok je u majčinoj utrobi, dete nije odvojeno od majke, već je deo nje. Zatim se rađa, ali i dalje ostaje deo majke. Majka ga doji. Zatim trčkara oko majke. Tako, malo-pomalo, dete raste.
Dete može rasti na dva načina. Ako raste kao svi obični ljudi, raste u ego, oko sebe stvara oklop i to ga unesrećuje. Tako ne treba da raste. Raste u ogorčenog čoveka. Nešto nije kako treba.
Ako je majka religiozna, ako je otac religiozan, ako je porodica religiozna… Kad kažem „religiozna“, ne mislim da su hrišćani, muhamedanci ili hinduisti – nema to veze s nekom konkretnom religijom. Ako je detetu nametnuta dogma, ideologija, ego će jačati. Ego će postati hrišćanin i biće protiv muslimana, protiv hinduista… Ili će postati hinduista i biće protiv hrišćana i protiv muslimana.
Ako je kuća religiozna – pod tim pojmom podrazumevam da je meditativna, puna ljubavi – ukućani pomažu detetu da se ostvari, ali bez ega. Pomažu detetu da oseti jedinstvo i toplinu. Detetu treba pomoć – bespomoćno je. Ne zna gde je, niti kuda ide. Ako je dete voljeno, ako porodica pulsira meditativnim ritmom, ako porodica vibrira tišinom, razumevanjem, dete će izrasti u prirodno biće. Neće se osećati izdvojenim, naučiće da postane deo celine.
To se ne dešava. Ne pričam vam sve ovo da biste gunđali i coktali – ali možete da počnete. Prestanite da pomažete svom egu i skinite teret s pleća. Ne propustite nijednu priliku u kojoj ćete se sjediniti s prirodom. Ako je noć punog meseca, sjedinite se s noći punog meseca. Neka poteče… pesma… igra… Zaboravite na svoj ego.
Ništa vas ne oslobađa ega bolje od plesa. Insistiram na tome da svi koji meditiraju plešu. Ako se nađete u vrtlogu pokreta, ako se vrtite ukrug, ako postanete energetski vir, ako zaista plešete, izgubićete se u tom plesu. Plesač se uvek gubi u plesu. Ako se ne izgubi, znači da ne pleše. Onda izvodi tačku, manipuliše, izvodi telesnu vežbu, ali ne pleše.
Plesati znači biti izgubljen, biti pijan i uživati u energiji koju ples oslobađa. Malo-pomalo osetićete kako vam se telo rastvara. Osetićete da nije tako čvrsto. Granice se tope, gube oštrinu, postaju zamagljene. Više ne osećate gde se vi završavate, a gde počinje svet. Plesač je vrtlog, plesač je vibracija, a sav život doživljava se kao jedan ritam.
Kad god nađete vreme, mesto, situaciju… kad se zaljubite u nekoga… nemojte propustiti priliku. Ne pričajte gluposti. Nemojte iznositi svoj ego i hvalisati se. Prekinite! Ljubav je božanska. Bog vam je zakucao na vrata. Izgubite se u ljubavi. Uhvatite za ruku svoju ženu, svog čoveka ili svog prijatelja. Izgubite se! Zapevajte! Zaplešite! Izgubite se. Sedite zajedno – ali izgubite se. Osetite da više niste pojedinac. Sedite pod drvo i izgubite se.
To se desilo Budi. U tom trenutku, bodi-drvo i Buda su se sjedinili. Pet stotina godina posle Bude nema Budinih statua. Umesto statua vernici obožavaju sliku bodi-drveta. Bilo je predivno. Ti ljudi su sigurno razumeli. Obožavali su bodi-drvo. U budističkim hramovima stoji samo simbol bodi-drveta jer je tog trenutka Buda potpuno nestao. Buda nije bio tamo, ali ni bodi-drvo nije bilo tamo. Buda se izgubio.
Kad nestajete, u stvari se pojavljujete. Nepostojanje je način vašeg postojanja. To se dešava i u svakodnevnom životu. Ne morate ići na Himalaje ili u manastire. U svakodnevnom životu imate milione prilika, milione situacija kad vam se to može desiti. Samo treba obratiti pažnju, skupiti hrabrost i iskoristiti te trenutke. Kad počnete da se služite njima, neprekidno će vam iskrsavati nove i nove povoljne okolnosti. Oduvek su vam se ukazivale, ali niste bili svesni toga i propuštali ste ih.
Ako se sunčate na plaži, stopite se sa suncem. To iskustvo je energetsko. Odjednom, shvatite da ste samo energija. Topeći se i sjedinjujući se sa suncem, hinduisti su počeli da obožavaju sunce. „Sunce je Bog“, kažu. „Mesec je Bog“, kažu. Obožavaju drveće. Obožavaju reke, planine…
Veoma je značajno. Mogu da sretnu Boga bilo gde – sedeći na obali reke, slušajući divan šum vode, gledajući prelepe šare talasa… Ako se stope i rastvore u reci, reka im postaje Bog. Desilo se to i na planini. Sedeli su na pustoj planini. Stopili su se s njom i nestali – ta planina postala im je Bog.
Bog vam dolazi na milion načina, ali ego vam ne dozvoljava da ga vidite. Uvek dolazi u svakodnevnim situacijama na koje obično ne obraćate pažnju. Nikad ne dolazi kao kralj, s velikom procesijom. Nikad ga ne prati svita, ni muzika. Nikad ne dolazi tako. Tako dolaze samo budale. Bog dolazi nečujno – nikad ne viče, uvek šapuće. Moraćete da ućutite da biste čuli njegovu poruku. Poruka mu je ljubavni šapat. Čovek često zaboravlja ono što je prirodno. Čuo sam jedan sjajan vic.
Jedan naivan Amerikanac otišao je u Pariz i upustio se u raspravu o vođenju ljubavi s Francuzom.
„Postoji šezdeset devet načina vođenja ljubavi, gospodine“, tvrdio je Francuz.
„Mislio sam da postoji samo jedan – muškarac iznad žene.“
Francuz se izvinio. „Gospodine, pogrešio sam“, nastavio je, „postoji sedamdeset načina.“
Um često zaboravlja ono što je najjednostavnije i najprirodnije. Razum uvek traži nešto izuzetno jer to traži i ego. Ego nije zainteresovan za nešto obično, a Bog je sasvim običan. Ego ne želi ništa što je jednostavno, a Bog je veoma jednostavan. Ego ne želi ono što je nadohvat ruke, a Bog je nadohvat ruke. Zato vam blaženstvo izmiče. Zato ste nesrećni.
Od vas zavisi hoćete li to promeniti. Izbor je vaš. U svakom trenutku imate dve mogućnosti: da budete srećni ili nesrećni. Zavisi od vašeg izbora. Postaćete ono što izaberete.
Za mistika sufizma Bajazita kažu da je bio izuzetno srećan čovek, gotovo ekstatičan. Niko ga nikad nije video nesrećnog. Niko ga nije video tužnog. Niko ga nije čuo da gunđa, niti da se žali na nešto. Šta god da ga je snašlo, uvek je bio srećan. Ljudima oko njega nije uvek bilo dobro, ali on je bio srećan, bez obzira na to. Dešavalo se da nema ni odeću, ali to mu nije smetalo. Nekad nije bilo hrane, ali i dalje je bio srećan. Dešavalo se da danima nema ništa za jelo, ali bio je srećan. Nekad je morao da spava pod vedrim nebom, ali je svejedno bio srećan. Ništa mu nije moglo pomutiti sreću. Ostao je srećan. Njegova sreća bila je bezuslovna.
Pitali su ga kako to uspeva, ali on se samo smejao – ne bi rekao ništa. Na samrtnoj postelji pitali su ga: „Bajazite, daj nam ključ svoje sreće. Uskoro ćeš nas napustiti. Odaj nam svoju tajnu.“
„Nema nikakve tajne“, odgovorio je sufi. „Jednostavno je. Kad god otvorim oči, Bog mi da dve mogućnosti. Svakog jutra pita me biram li da budem srećan ili nesrećan. I ja kažem Bogu da biram sreću. Uvek izaberem da budem srećan i srećan sam. Nema tu nikakve tajne.“
Pokušajte. Kad se probudite ujutro, odlučite hoćete li tog dana biti srećni ili nesrećni. Nema ničeg lošeg ni ako odlučite da budete nesrećni. Odluka je samo vaša. A zato, kad odlučite, morate istrajati – ostanite nesrećni šta god da se desi. Ako dobijete na lotou, ne brinite – ostanite nesrećni. Ako vas izaberu za premijera ili za predsednika republike, ostanite nesrećni. Ne odstupajte od svog izbora. Videćete – možete ostati nesrećni ako to odlučite. Isto važi i ako odlučite da budete srećni. Ako odlučite da budete srećni, bićete srećni.
Kad odlučite hoćete li biti srećni ili nesrećni, uzećete život u svoje ruke – postaćete svoj gospodar. Nikad više nećete reći da vas neko drugi čini nesrećnim. To je potvrda ropstva.
Buda je prolazio kroz jedno selo. Oko njega okupili su se mnogi meštani i počeli da ga vređaju. Sve ih je slušao vrlo pažljivo, s ljubavlju. Kad su završili, rekao im je: „Mogu li da idem sad ako ste rekli sve što ste hteli? Do sunčevog zalaska moram posetiti još jedno selo. Ako pak imate još nešto da dodate, vratiću se ovamo za nekoliko dana. Možete mi reći tada.“ Nimalo se nije potresao. Ostao je miran. Vibrirao je istim spokojem.
Ljudi su se zbunili. „Zar se ne ljutiš na nas? Vređali smo te, nazivali smo te svakakvim imenima“, pitali su.
„Prekasno ste došli. Ostaćete zbunjeni. Trebalo je dođete pre deset godina – tada biste uspeli da me uzrujate. Tada nisam gospodario sobom. Vi imate slobodu da me izvređate, a ja imam slobodu da prihvatim ili odbacim vaše uvrede. Ne prihvatam ih. Vređali ste me, to je istina, ali ja nisam prihvatio vaše uvrede. Šta ćete vi s njima činiti, vaša je stvar. I ja sam zbunjen. U prethodnom selu izneli su mi kolače, a ja sam im rekao da mi nisu potrebni. Zato su ih odneli. Šta mislite, šta su uradili s tim kolačima?“
Meštani su odgovorili: „Verovatno su ih razdelili po selu ili su ih sami pojeli.“
„Pomislite na sebe sada“, rekao im je Buda. „Došli ste mi s tim uvredama, a ja sam vam odgovorio da ih ne želim. Moraćete da ih odnesete. Žao mi je zbog vas.“
Odluka je vaša. Život je vaša odluka, vaša sloboda.
Šta je agonija, a šta ekstaza?
Iste su. Agonija i ekstaza nisu suprotnosti, kao što se obično misli. One se dopunjuju kao delovi organske celine. Agonija ne može postojati bez ekstaze, ali ni ekstaza bez agonije.
Teško je objasniti zašto su ih oduvek smatrali suprotnostima. Spolja gledano, nalaze se na suprotnim polovima, ali te suprotnosti povezane su iznutra. Predstavljaju negativne ili pozitivne polove elektriciteta, dušu i telo – spolja gledano, nisu samo različite, već i suprotne.
Iznutra su, naime, dva aspekta jedne pojave.
Pokušajmo najpre da razjasnimo njihova značenja.
Šta je agonija?
Nije to obična patnja, tuga i bol.
To su samo površinske pojave, kao talasići na površini jezera. Nemaju dubinu. Spoznali ste mnogo tuge, mnogo patnje i savršeno dobro znate da su prolazne. Čak ne ostavljaju ni ožiljke. Nestaju bez traga.
Dok je tu, osećate da vas je patnja potpuno obuzela, ali čim nestane, savršeno ste svesni da je to bio samo trenutak kad emotivno i kognitivno niste razumeli situaciju. Dok ste bili u oblaku, niste mogli da se izvučete. Oblak je nestao. Vetar je dunuo i raspršio oblak. Sad znate da niste bili deo oblaka čak ni dok ste bili u njemu. Jer oblak je otišao, a vi ste ostali.
Uočite razlike jer ključ je u njima.
Agonija nije odvojena od vas. Agonija, to ste vi.
Bol, patnja, tuga – odvojeni su od vas – zato odlaze i dolaze. Imaju svoje uzroke. Kad se uklone uzoci, nestaju i oni. Uzroci su mahom vaše delo.
Nadate se nečemu i nada vam se ne ispuni. Sledi velika frustracija. Osećate bol, beznađe, kao da vas je život izigrao. Ništa od toga nije se desilo. Sve je poteklo od vaših očekivanja. Što veća očekivanja, to veće razočaranje.
U vašim je rukama odluka o tome hoćete li biti ogorčeni ili ne. Malo-pomalo treba da smanjujete očekivanja. Srazmerno tome, smanjivaće se i razočaranje. Doći će dan kad više nećete ništa očekivati – tada se nećete ni razočarati.
Zamišljate trenutke zadovoljstva, maštate o njima, ali oni se ne ostvaruju jer život nije u obavezi da ostvaruje vaše zamisli. Nikad niste dobili obećanja da će se sve što zamislite ostvariti. Uzeli ste to zdravo za gotovo. Niste se ni zapitali hoće li se to desiti, kao da vam život nešto duguje.
Vi sve dugujete životu.
Život vama ne duguje ništa.
Ako hvatate senke, znajte da ih nećete uhvatiti – jer ustrojstvo nije takvo. Zatim osećate bol jer ste bili toliko koncentrisani na jurnjavu za senkama da ste gotovo namirisali ispunjenje svojih ciljeva. Cilj je bio tu – ne baš u vašim rukama, ali malo je nedostajalo da ga dosegnete. Mislili ste da je to samo pitanje vremena i malo truda. Budite malo veći Amerikanac: pokušajte, potrudite se, zapnite i – pre ili kasnije – trud će uroditi plodom.
Život ne razmišlja o tome ko ste i šta ste, jeste li Amerikanac ili Rus. Nikad ne daje po zasluzi, jednostavno prati svoj tok. Ako se trudite da ispunite svoje želje, da usmerite prirodu i da naterate život da krene za vama, sami stvarate uzrok bola i patnje.
Čim to shvatite, prestaće i ovi uzroci.
Kad ostavite te uzroke, nestaće i vaša patnja.
Sve je to bila vaša projekcija.
Ima jedna priča o lukavoj lisici. Sve su lisice lukave, ali ima lisica i među političarima. Ovo je priča o lisici-političaru, veoma lukavom. Jednog dana, ta lisica probudila se veoma gladna i izašla je iz pećine da potraži doručak. Sunce je tek izlazilo i lisica je videla svoju dugačku senku. Nije mogla da veruje svojim očima. „O Bože, zar sam toliko velika? Gde ću naći doručak? Trebaće mi kamila, ako pojedem manje, ostaću gladna. Pošto mi je senka velika, sigurno sam i ja tolika.“ Logičan zaključak. Savršeno aristotelovski. Ne možete reći da greši.
Tako i vi poznajete sebe samo zahvaljujući ogledalu – nema drugog načina. Jeste li ikad spoznali sebe na bilo koji način osim kroz senku?
Zato se nemojte smejati jadnoj lisici. Kako bi ona mogla znati da jedno malo biće ima toliko veliku senku? Prirodno, ako je senka velika, nameće se zaključak da ste i vi veliki.
Ko ne želi da bude veliki? Kad vam nešto pruža osećaj da ste veliki, nećete to preispitivati i zalaziti u detalje pitajući se da li je ispravno ili ne, da li je logički opravdano i da li je naučno moguće. Ne, potpuno ste opčinjeni tim osećanjem.
Lisica je zaista mislila da je tolika. Postepeno, počela je da se šepuri. Gde da nađe kamilu za doručak? Čak i kad bi je našla, bilo bi to potpuno besmisleno – ne može pojesti kamilu za doručak. Traži i nalazi mnoge manje životinje, koje bi joj inače bile dovoljne, ali danas je sve drugačije. Ne obraća pažnju na mala stvorenja. Neće joj biti ni za zub. Potrebna joj je kamila ili slon, u svakom slučaju – nešto krupno.
Ne nalazi ništa dovoljno veliko. Sunce se penje sve više na nebu, a licica je sve gladnija. Kad joj se sunce našlo tačno nad glavom, u podne, opet je pogledala svoju senku, koja se smanjila. „Blagi Bože“, pomislila je. „Vidi šta glad uradi! Preskočila sam samo jedan doručak i gle šta mi se desilo! Ujutro sam bila velika, a samo nekoliko sati kasnije skroz sam se smanjila! Sad bi mi svaka životinjica bila previše. Ne bih mogla da je svarim.“
Ova sufijska mudrost veoma je značajna jer govori o nama.
Govori o našoj agoniji – pokušavamo da budemo nešto što nje u našoj prirodi. Ne dozvoljavamo prirodi da teče svojim tokom, što je uzrok agonije.
Kad sam se upisao na fakultet, roditelji su me pitali: „Šta želiš da postaneš?“ Odgovorio sam: „Pitanje vam je besmisleno. Kako da znam šta ću postati? Vreme će pokazati.“
Nisu me razumeli. Rekli su: „Pogledaj svoje prijatelje – jedan će postati doktor, drugi inženjer itd. Samo ti ideš na fakultet a ne znaš šta hoćeš da postaneš!“
„Ja ne želim da postanem. Pustiću sve da ide svojim tokom. Voleo bih da otkrijem šta će priroda napraviti od mene i nemam nikakav program za sebe. Kad bih planirao, samo bih se nervirao. Pokušavao bih da nametnem nešto prirodi, a to je osuđeno na propast.“
Hiljadama godina čovečanstvo doživljava neuspehe samo zato što pokušava da pokori prirodu.
Neko je čak napisao i knjigu Osvajanje prirode. Priroda se ne može osvojiti. Pogledajte samo koliko je ta ideja besmislena. Vi ste deo prirode, i to sićušni deo beskrajne prirode. Taj sićušni deo pokušava da pokori celinu – kao kad bi vaš mali prst pokušavao da pokori vas.
Kako možete da pokorite prirodu?
Priroda je vaša duša.
Ko će koga pokoriti?
Gde je granica?
Rekao sam roditeljima: „Molim vas, pustite me da idem. Ne želim da planiram budućnost. Hoću da ostanem otvoren za sve što mi je priroda namenila. Ako priroda nije smislila ništa za mene, i to je u redu. Ko sam ja da očekujem da mi neko nešto nameni? Pre nekog vremena nisam ni postojao. Proći će neko vreme i opet me neće biti. Trajem tako kratko – zašto da dižem uzbunu oko svog postojanja? Zar ne možete mirno proći kroz taj period između rođenja i smrti bez halabuke, bez transparenata i bez parola? Zar ne možete jednostavno da prođete?“
Rekli su mi: „Tako se ne ide kroz život. Svako mora da ima ideale, jer će u suprotnom propasti.“
„Više bih voleo da propadnem i ostanem veran prirodi i životu nego da ostvarim velike ideale protiv prirode i protiv života. Pre svega, čak i ako mi se desi ono što vi nazivate propašću, biću blažen. Drugo, ako postignem ono što vi smatrate vrednim, biću samo nezadovoljan i patiću do kraja života.“
Najdublja agonija je u nama.
Samo ljudi osećaju agoniju.
Druge životinje oslobođene su agonije, ali i ekstaze. Agonija i ekstaza idu u paketu – inače ne bi ni postojale.
Jeste li nekad videli životinju u agoniji ili u ekstazi? Bizona u agoniji? Zašto bi bizon osetio agoniju? Bizon nikad nije pokušao da postane kralj Velike Britanije – zašto bi onda osetio agoniju?! Jednostavno, dozvolio je prirodi da u njegovoj egzistenciji ostvari svoju zamisao. Bizon nikad neće osetiti ni ekstazu jer su agonija i ekstaza podjednako duboke.
Ako propustite da budete ono što jeste, bićete u agoniji.
Ako nađete sebe i budete ono što jeste, bićete u ekstazi.
Izgubiti sebe ili naći sebe – dve strane agonije i ekstaze.
Izgubiti sebe znači pokušati da postanete neko ili nešto. Imate ideju o svom životu i hoćete da je sprovedete u delo.
Svi idealisti žive u agoniji.
Samo egzistencijalisti ne žive u agoniji. Čuveni su po svojim rečima da se čovek udaljio od prirode koliko je god to bilo moguće – još jedan korak i čovečanstvo će nestati. Prešli smo najveću moguću razdaljinu.
Udaljili smo se od sebe koliko god je to bilo moguće.
Zato je u ovom veku omogućeno postojanje filozofije poput egzistencijalizma.
Pokazao sam knjigu o egzistencijalizmu jednom svom profesoru koju je studirao pre trideset-četrdeset godina. U to vreme reč „egzistencijalizam“ nije ni bila skovana. Sartr, Jaspers, Marsel pojavili su se tek kasnije. Profesor je pogledao sadržaj i upitao: „Je li ova knjiga o filozofiji? Nema poglavlja o Bogu, o dokazima za postojanje Boga, o duši, o zagrobnom životu, o raju, niti o paklu. Kakva čudna knjiga – poglavlja o agoniji, ispraznosti, ljutnji i nervozi. Zar su to filozofske teme?“
„Propustili ste četrdeset godina“, rekao sam mu. „Potpuno ste zaboravili na to da je prošlo četrdeset godina otkad ste završili filozofiju. Posle toga se nikad sniste zapitali šta je novo u filozofiji. Još se sećate Aristotela, Kanta, Hegela, Fojerbaha, Šankare, Nagarjune, Bradlija. Još se sećate ljudi koji su ispali iz toka. Jednostavno, više nisu u centru zbivanja. Nijedan filozof koji zaslužuje da mu se ime pominje nije zainteresovan za Boga, već za čoveka. A sva pitanja u vezi s čovekom izvlače na površinu probleme, uključujući i agoniju.
„Šta je agonija?“, pitao me je profesor.
Morao sam da mu to objasnim njegovim jezikom, jezikom istorije filozofije ne bi li stekao kakav-takav uvid u pojam agonije. Vekovima su filozofi postavljali isto pitanje: „U čemu je razlika između životinja, drveća, kamena i čoveka? Svi oni postoje – to je sigurno. Što se postojanja tiče – razlike nema. Svi su živi – čak i kamenje raste.“
Himalaji svake godine porastu za tridesetak centimetara. Rodio sam se u mestu na obronku planine Vindjahal. Neki smatraju da je to najstarija planina na svetu. Gotovo je dokazano da planina i zemlja oko nje potiču iz mora jer su na njoj nađeni ostaci najstarijih morskih organizama. Slični ostaci nađeni su i na Himalajima, ali nešto mlađi. Himalaji su najmlađa planina na svetu, a Vindjahal najstarija. Uzgred, setio sam se priče o Vindjahalu u Upanišadama. Veliki vidovnjak Agastja krenuo je u južnu Indiju i morao je da pređe Vindjahal.
Planina je veoma visoka, a starcu je put bio naporan. Pomolio se Vindjahalu: „Molim te, planino, budi ljubazna pa se malo sagni i pusti me da prođem. Ostani pognuta dok se ne vratim jer ću morati istim putem nazad.“ Agastja je umro na jugu i nikad se nije vratio, ali planina je i dalje pognuta. Ako je nekad posetite, videćete da liči na pogrbljenog starca.
Priča je divna i pokazuje da je Vindjahal zaista drevna planina. Liči na starca koji ne može da se ispravi. Planine mogu biti mlade ili stare – žive su koliko i vi. Drveće, životinje, ptice – možda živimo na drugačiji način, ali zajedničko nam je jedno – živi smo.
U antičkoj filozofiji javio se problem: U čemu je razlika? Ima li razlike? Postojale su dve filozofske škole – jedna je tvrdila da smo svi slični, svi smo deo celine, sa različitim granama, različitim dimenzijama, ali svi potičemo od iste egzistencije. Oni koji kažu da smo jedno nazivaju se spiritualistima.
Druga škola, materijalizam, kaže da smo svi odvojeni, da nema organskog jedinstva, da egzistencija nije jedna. Prema materijalistima, ne treba koristiti reč univerzum. Tu reč izmislili su spiritualisti jer znači „jedan“, od latinske reči unus. Materijalisti kažu da treba reći multiverzum, umesto univerzum. Sve je odvojeno i nigde nema jedinstva.
Kako ta celina funkcioniše, i to u neverovatnoj harmoniji? Na ovom primeru vidite da i logika ponekad može biti varljiva.
Spiritualisti kažu da harmonija postoji zahvaljujući tome što svime vlada jedan Bog ili jedna univerzalna svest. Jedno apsolutno biće, jedan centar kontroliše sve. Zato je sve kako treba. Sve se kreće u savršenoj harmoniji. Univerzum je beskrajan, nemerljiv, beskonačan, a ipak sve se kreće bez narušavanja mira, bez potresa. Na prvi pogled ova logika deluje čvrsto, ali u stvari nije.
Istu logiku koristi i materijalista kad kaže da se sve odvija u harmoniji baš zato što nema kontrole, nema upravnika – sve se odvija mehanički. Mašine ne greše – ili rade, ili ne rade. Dok radi, mašina će raditi na isti način. Proizvodiće opet, i opet, i opet ista paunova pera. Mašina ne radi svesno.
Svestan um pokušao bi da unapredi i da promeni ponešto – s vremena na vreme ubacio bi malo crvene, malo zelene, malo plave jer ima toliko nijansi zelene, toliko nijasi plave… Ponekad bi zamenio pticama glave. Čoveku je dosadno ako mora da ponavlja jednu radnju – ako, na primer, stalno treba da lepi crvene noseve. Isti crveni nos, opet i opet… Za promenu, čovek bi zalepio žuti, zeleni ili plavi nos, a ipak, to se ne dešava.
Materijalisti kažu da se sve odvija mehanički, bez ikakvog svesnog uma. Dokle god proizvodi, proizvodiće isto. Jednog dana mašina će se pokvariti, ali vi nećete biti tu da to vidite. Kad mašina stane, vi nestajete i neće biti svedoka velikog kvara.
Rekao sam starom profesoru Dasgupti: „Ovom raspravom pomoći ću vam da shvatite šta je agonija.“ Egzistencijalisti kažu da postoji razlika između čoveka i životinje. Prvi put je grupa mislilaca ukazala na razlike između čoveka i životinje. Kažu da su za objašnjenje dovoljne dve rečenice. Prva glasi: Egzistencija prethodi esenciji. Druga je: Esencija prethodi egzistenciji.
„Kod životinja esencija prethodi egzistenciji. Esencija podrazumeva da se razvije ono što je predodređeno, šta god to bilo. Program dolazi pre rođenja. Pre nego što dođu na svet, postoji otisak. Ne donose kalup sa sobom. Kalup već postoji i čeka ih. Egzistencija prati esenciju.“
Esencija je program, kalup za ono što će tek postati – koliko života će živeti, koliko dece će imati, koje će boje menjati prema godišnjim dobima – sve. Sve je unapred isprogramirano. Postoje ptice koje preleću hiljade kilometara dolazeći sa Severnog pola jer tamo ne mogu da prežive hladnoću.
Moraju da krenu istog datuma svake godine. Nemaju kalendar, ne znaju da će se godišnje doba promeniti, ali ipak istog datuma svake godine milioni ptica kreću na jug. Staće tek kad pređu pet hiljada kilometara jer bi se smrzle kad bi ranije napravile pauzu.
Naučnike zbunjuje to što im vreme parenja počinje baš na tom putu daleko od kuće. Nalaze partnere i polažu jaja. Kad polože jaja, vraćaju se na Severni pol, gde stižu istog dana u mesecu kao njihovi preci.
Jaja se izležu na vreme, a ptići prevaljuju pet hiljada kilometara do Severnog pola da bi se vratili u svoj svet. Neverovatno, potpuno zapanjujuće, budući da im niko nikad nije pokazao u kom smeru treba da lete. Roditelji su vam otišli. Nemate mapu, a Severni pol je pet hiljada kilometara daleko. Tek ste se izlegli iz jajeta. Idete na tako dalek put bez priprema. Ipak, oni uspevaju. Stižu na cilj. Isto se dešava iz godine u godinu.
To znači da je esencija na prvom mestu, a egzistencija je sledi. Ptice ne znaju šta rade. Slede svoj unutrašnji impuls, nagon koji ih tera da putuju. Pošto prelete pet hiljada kilometara, dolaze do roditelja, koji su položili jaja i otišli. Nisu im rekli: „Mi idemo na sever. Kad izađete iz jaja, krenite za nama. Nemojte nas zaboraviti. Čekaćemo vas tamo.“ Nisu im dali instrukcije o smeru, nisu im ostavili nikakvu poruku. Mogli su bar da ostave jednog starca da pazi na ptiće i da im pokaže put do kuće. Nisu ostavili nikoga. Nisu ostavili poruku. Nije bilo nikakvog kontakta među njima. Ipak, ptići su stigli do kuće.
Neke ribe sa Severnog pola kreću na put u određeno doba godine. Na određenom mestu u blizini Engleske polažu jaja. Pre nego što se jaja izležu, počinje selidba – ribe se vraćaju tamo odakle su došle. Kad se mladunci izlegnu, počinju da plivaju u smeru suprotnom od kretanja struje. Prirodno bi bilo da plivaju niz struju, ali program im je utvrđen. Plivaju ka severu, prema roditeljima.
Neće prepoznati jedni druge. Nema ni potrebe, jer su ovi mladunci sami prevalili pet hiljada kilometara uz struju – nisu im potrebni ni roditelji, ni učitelji, ni škole, ni univerziteti. Dovoljni su sami sebi. To je esencija pre egzistencije. Rođeni su s kompletnim obrascem života i samo će nastaviti da ga prate. Ništa novo neće naučiti.
Нема коментара:
Постави коментар