среда, 25. фебруар 2015.

Sreća je pitanje odluke

Svet bi trebalo da zna da je život posvećen nesebičnoj ljubavi i služenju moguć. - Amma

 

Brahmacharya Shubamrita Chaitanya
 je rastao u Mumbaju, gde je prvi put sreo Ammu – čuvenu indijsku sveticu. Posle završenih studija iz biohemije, 1989. godine odlazi da živi u Amritapuri (Ammin ašram na jugu Indije). Tokom mnogih godina, Br. Shubamrita je bio odgovorni urednik ašramskog mesečnika “Matruvani”, a 1996. godine, Amma mu je dala inicijaciju za Brahmacharya (pripadnik monaškog reda). Od tada, angažovan je u aktivnostima socijalnog, edukativnog i duhovnog karaktera u misijama širom sveta.
 

Mata Amritanandamayi
, širom sveta poznata kao Ammma (Majka), jedan je od najpoštovanijih humanitarnih i duhovnih lidera na planeti. Svoj život posvetila je pružanju utehe siromašnima i onima koji fizički i emotivno pate. Amma inspiriše, podstiče i preobražava kroz zagrljaj, duhovnu mudrost i humanitarne aktivnosti.  Za svoj vanredni doprinos svetskom miru, Amma je 2002. godine primila nagradu Gandhi-King za nenasilje, a Državni univerzitet Njujorka u Bafalu je 2010. godine predstavio Ammu kao počasnog doktora društvenih nauka. Ammini dobrotvorni projekti u okviru organizacije “Svet u zagrljaju” dopiru do miliona ljudi širom planete, zbog čega je ova organizacija u Indiji dobila poseban savetodavni status pri Ujedinjenim Nacijama.
 

Ammin najbliži učenik, Brahmacharya Shubamrita, redovno održava konferencije i seminare u vezi kontrole stresa i meditacije širom Evrope, u Rusiji, Africi, Indiji i na Srednjem Istoku. Sa više od 20 godina iskustva kao jedan od Amminih najbližih učenika i njen lični prevodilac, Br. Shubamrita izražava svoje razumevanje Istočne duhovne tradicije na praktičan i lako razumljiv način. U Beogradu, pred publikom u Kulturnom centru Rex,  Brahmacharya Shubamrita je održao predavanje pod nazivom “Sreća je odluka”. Razgovor koji sledi odslikava najvažnije aspekte ove delikatne teme.
 


Na svom predavanju objasnili ste da je sreća pitanje odluke. Na kakvom znanju i razumevanju ta odluka treba da počiva, i koliko je potrebno da evoluiramo da bismo uopšte doneli takvu odluku?

 

Takva odluka treba da bude bazirana na duhovnom znanju i razumevanju toga ko smo mi zaista. To nam omogućava da ostanemo srećni. Kada spoznamo sebe kao biće koje je otelotvorenje sreće, tada dobijamo snagu da zadržimo takvo stanje. Kada posmatramo sebe na taj način, shvatićemo da je tuga, u stvari, strani element, a da je sreća naša prava priroda. Onda je potrebno samo ukloniti prepreku koja zaklanja našu izvornu sreću, ništa više. Kao kada vam neka trunčica upadne u oko... tada oko reaguje i želi da se reši stranog tela. Isto tako tuga nije prirodni deo nas i mi treba da je uklonimo.

Amma


Kada se neko u vašem okruženju oseća tužno ili depresivno, vi ga odmah pitate zašto se tako oseća. Ali kada je neko oko vas srećan, vi ga prihvatate bez pitanja jer je to za vas prirodno.
To dokazuje da je sreća naša prava priroda. Kroz kakve god nevolje da trenutno prolazimo, to je samo prolazno stanje. Potrebno je samo da ostanemo otvoreni za pomisao da je sreća naša prava priroda. Čak i samo intelektualno shvatanje stvarnosti iz tog ugla, daće nam snagu da ostanemo pri našem unutrašnjem izvoru sreće. To je kontinuiran proces, jer kada god naš um odluta i postane tužan ili nesrećan, mi moramo da ga vratimo ka sebi i podsetimo ga na našu pravu prirodu.

 

Takođe ste rekli da ljudi uglavnom kontrolu nad svojom srećom predaju  drugima. Zašto to radimo? Kako da na pravi način ponovo povratimo tu kontrolu?

 

Razlog zbog kog se sve ovo dešava je taj što ljudi misle da im je potreban neko drugi da bi bili srećni. Kod većine nas postoji osećaj da bez neke osobe ne možemo biti upotpunjeni. Fokus dakle nije na sopstvenom unutrašnjem prostoru, već je okrenut ka spoljašnjem. Kada se tako ponašamo, onda dosta toga predajemo u ruke drugih ljudi, pa oni posle nekog vremena dobijaju osećaj da vi zavisite od njih. To dosta komplikuje stvari, jer se lako može zloupotrebiti. Dakle, bez obzira šta vam neko kaže ili uradi, vi ste taj koji na kraju odlučuje da li će biti srećan ili tužan zbog toga. 
 


Ta  naša potreba da razmišljamo šta neko drugi govori ili misli o nama, duboko je ukorenjena. Kako to prevazići?

 

Kada nam drugi ljudi upute svoje mišljenje, prvo što treba da uradimo jeste da se zapitamo da li ima istine u tome. Potrebno je da sagledamo da li je to mišljenje ispravno za nas. Svakako, moguće je da radimo nešto pogrešno i da nam neka bliska osoba ukazuje na grešku. To može biti od velike pomoći jer nam pomaže da se promenimo na bolje. Ali postoje i situacije u kojima se vi držite određenih vrednosti za koje smatrate da su istinite, a druga osoba ne deli te vrednosti sa vama i želi da vas ubedi u suprotno. Tada treba reći: “Ok, to je tvoj način života, ali ja znam veoma jasno kako da živim svoj.”

brahmacharya shubamrita


Dakle, koristite moć diskriminacije i vidite koliko istine ima u tome što vam govore. Stvari koje treba da promenite da biste bili bolji, svakako treba promeniti. Ali ako neko želi da nam nametne svoje stavove i pretvori nas u svog poslušnika, i da nas pri tome iskvari, onda na tako nešto ne treba pristati.

Postoji priča o Budi i njegovom učeniku kada su prolazili kroz neko selo. Seljani su izašli i počeli da ih vređaju. Buda je mirno produžio, a učenik je pobesneo i tražio od Bude da se vrate kako bi se raspravili sa njima. Buda mu je odgovorio:“Zašto se toliko uzbuđuješ. Ako ti neko nešto daje, a ti to ne uzmeš, to i dalje ostaje u njegovim rukama.”

 

Na svom predavanju ste pomenuli poređenje sa drugima kao veliki problem. Kako se osloboditi potrebe za poređenjem?

 

Mi smo svi veoma jedinstveni u Božjoj kreaciji. Svi imamo određene kapacitete i talente koji su jedinstveni za nas. Ja ne mogu biti kao ti. Postoje neke stvari u kojima sam dobar, i neke u kojima nisam. Sve što je potrebno jeste da prepoznamo svoje kvalitete i talente, i da počnemo da ih koristimo na način koji nam donosi sreću. Zar to nije bolje nego da se upoređujemo sa drugima i žalimo što nemamo neku osobinu koju taj drugi ima? Kada se upoređujemo, mi propuštamo ono u čemu smo zaista snažni i dobri. Zato uvek treba gledati u samog sebe i otkriti koje su to stvari u kojima smo prirodno dobri, i koje možemo da iskoristimo na najbolji način.

Postoji priča o Ian Flemingu, piscu romana  o Džejms Bondu, koja kaže da je bio toliko ružan u svojoj mladosti da su ga svi vređali zbog toga. Čak je i njegov nastavnik to primetio, pa ga je pozvao na razgovor i rekao mu: “Ja vidim da to šta drugi pričaju o tvom izgledu veoma utiče na tebe. Ali želim da ti kažem nešto... Postoji nešto prelepo u tebi što drugi nemaju. To je tvoja umetnost pisanja. Samo nastavi da razvijaš tu lepotu i podarićeš svetu  nešto veliko.”
Ian Fleming je kasnije izjavio da mu je taj razgovor potpuno promenio život.

 


Bezuslovna ljubav je esencija Amminog života i učenja. Da bismo izražavali takvu ljubav, mi moramo da postignemo određeni stepen čistote, jer su naši umovi zaprljani. Kakvu duhovnu praksu Amma predlaže i savetuje drugima da bi to postigli?
 

Amma uvek savetuje sintezu različitih duhovnih praksi. Naravno, svakoj osobi ponaosob ona savetuje drugačije stvari, u zavisnosti od konstitucije ličnosti te osobe. Ljudima koji su veoma intelektualni, ona može savetovati da prate stazu znanja – jnana yogu, ljudima koji su više emocionalni, ona savetuje put ljubavi, ili predaje – bhakti yogu. Zatim tu su ljudi koji su veoma aktivni, koji ne mogu da sede mirno. Amma njima savetuje put nesebičnog služenja – karma yogu. Međutim, istovremeno, Amma uvek naglašava važnost sinteze ovih puteva. Ona kaže da ako osoba prati put jnana yoge (znanja), ona takođe mora razviti i svoje srce, ili bhakti aspekt, a istovremeno, dela te osobe treba da budu nesebična i da pomažu društvu – aspekt karma yoge. Svi ovi putevi treba da idu zajedno, iako jedan od njih može biti više naglašen zbog same konstitucije ličnosti.

Amma daje primer ptice koja leti. Svaka ptica ima dva krila i rep da bi mogla da leti: jedno krilo je služenje, drugo krilo je ljubav, a rep je znanje. Isto važi i za nas ukoliko želimo da letimo u duhovne visine. 

 


Služenje drugima i bezuslovno davanje je sjajan način da platimo našu kiriju za život na Zemlji. Kako to raditi na pravi način?


Ljudi su međuzavisna bića, svi smo povezani jedni sa drugima i akcija jednog utiče na ostale. Naša je dužnost da uzvratimo davanjem na ime svega što smo dobili ovde. Međutim, postoje određene stvari koje treba imati na umu kada je davanje u pitanju. Ponekad postoji dosta očekivanja kada se vrši davanje, i to nas može uznemiriti i dovesti do toga da izgubimo entuzijazam. Mi nikada ne možemo znati da li će osoba kojoj dajemo uzvratiti zahvalnošću, ili ne. Ali kada se fokusiramo samo na aspekt davanja, i uradimo najbolje što možemo, onda nas postupak druge osobe neće uznemiriti.

Amma i Brahmacharya

 
To smo naučili i kroz rad na terenu. Vidite, postoje ljudi koji i kada primaju pomoć, kritikuju vaš rad, i to čini da se zapitamo zašto uopšte i pomažemo nekome. Ali Amma uvek kaže da mi nismo tamo da bi od tih ljudi dobili neka priznanja, već da uradimo onoliko koliko možemo za dobrobit svih.
Moje iskustvo je takvo da kada potpuno nesebično dajete sebe drugima i svetu, tada se celokupna kreacija brine za vas. Kada je davanja iz srca, onda se Bog brine o vama. Davanje uvek treba da se izvodi kao čin zahvalnosti. U Indiji, onaj koji daje pomoć nekome, dodirne stopala te osobe, jer tim postupkom šalje poruku skromnosti i zahvalnosti što mu je pružena prilika da služi Boga na taj način.


Još jedna bitna stvar kod davanja je da uvek treba težiti osposobljavanju ljudi da se brinu sami o sebi. Ne treba praviti ljude zavisne od vaše pomoći. Amma gradi kuće drugima i daje im penzije, ali istovremeno ih obučava da se brinu sami za sebe. Takav način davanja ima potpuno drugačiji kvalitet.

 

Možete li navesti neke od projekata na kojima vaša organizacija trenutno radi?

 

Amma je veliki humanitarni radnik i naša organizacija deluje u mnogim oblastima, poput zdravstvene nege i obrazovanja. U 2013. godini, od marta do septembra, lansiran je projekat sređivanja 101 sela u Indiji. Tim projektom rešili su se problemi stanovanja, pitke vode, obrazovanja, kao i očuvanja kulturne baštine koju sela poseduju. Amma uvek naglašava važnost seoskih sredina jer su one blisko povezane sa prirodom i poseduju bogatu kulturnu tradiciju. Takođe, u Indiji smo imali veliku tragediju u državi Uttarakhand, kada su je pogodile poplave. Amma je učestvovala u obnovi porušenih kuća i dodelila je penzije ženama koje su izgubile muževe u toj nepogodi. To je projekat koji još uvek traje. Svakog meseca 18000 žena prima penzije od Ammine organizacije, a pored toga stipendira se i veliki broj đaka kako bi mogli da plate troškove svog školovanja. 
 


Amma ohrabruje ljude da žive u društvu i da ne traže izolaciju kako bi postigli mir. Zašto je bitno da budemo tamo gde jesmo i da ne bežimo od društva u pećinu kako bismo meditirali?
 

Postoji mnogo razloga za to. Prvo, nismo svi toliko mentalno jaki da podnesemo samoću i da budemo u meditaciji sve vreme.  Takav put zahteva veliku snagu, jer kada ste sami sa sobom, tada se suočavate sa svojim umom sve vreme. To većina ne može da podnese. Drugo, da bi se mnoge negativnosti ispoljile i izašle iz nas, potrebne su nam interakcije. Na primer, kada sedimo u pećini i meditiramo, osećamo mir i spokoj. Ali ako napustimo pećinu i upustimo se u interakcije sa ljudima, razne misli i osećanja će početi da naviru. Postoji metafora o zaleđenoj zmiji koja to opisuje. Dok ste u pećini, zmija je zaleđena, ali kada izađete napolje među ljude, ona se odledi i oživi.


Interakcije sa ljudima nas čine svesnijim po pitanju toga šta treba da rešimo unutar sebe. Amma ne kaže da je samoća loša, ali istovremeno čovek treba da se izloži i društvu drugih ljudi da bi video kako se nosi sa raznim situacijama. Pravi duhovni napredak ogleda se u mirnoći uma, gde god da se nalazite. Amma zato naglašava važnost ispunjavanja društvenih dužnosti dok istovremeno održavamo fokus na svom unutrašnjem biću. Isto kao što ptica svakog dana napušta svoje gnezdo, i uvek mu se vraća, tako i mi treba da delujemo u svetu i vraćamo se sebi. 


 

     
Milan Bojić za magazin Sensa

Нема коментара:

Постави коментар