njene misli su još i prodorne i oštre, baš kao i uglovi njenog dečijeg lica, koje je postavljeno u zagrljaj plave, crvene ili smeđe kose. Ja najviše volim kada je njena kosa plava, jer se ona uklapa u njenu upečatljivost. Sa njom mi nikad nije dosadno. Sa njom apsolutistička podela na dosadne i zanimljive ljude ima smisla jer njena urođena i prirođena nekonvencionalnost nije plod patvorenog trudbeništva, već iskonski odraz iz unutra pretočen u vanjštini, te upoznavajući njeno bogatstvo neukalupljenosti i oslobođenosti od društvenih stega ja poželim da se večito ljuljamo spuštenih glava na onoj ljuljašci pored Dunava. Ona je taj umalo izgubljeni momenat uhvatila svojom video instalacijom, uvlačeći ga u mrežu umetnosti.
Moja prijateljica je moja prijateljica još od prvog školskog dana i zatim smo školsku robiju zajednički odrobijali sve do zadnjeg gimnazijskog zvona, koje više nismo ni slušali. Naši razgovori su usled razumevanja bez reči (a reči počesto sve zgade i smanje) čisti odnos bez skrupula i lažnih naklonosti. Mi se možemo ne čuti mesecima, ali se onda misli, ideje, osećanja, verovanja sudare u dva sata ćutnje i ushićenja.
Moja prijateljica je umetnost! Ovo svesno pišem. Ona nije umetnica, ali će to jednog dana u nekom od poznatih ili nepoznatih oblika postati. Zapravo, njena raspršenost, usled unutarnjeg izobilja raznolikog i naprednog u sebi, ne dopušta njenim životnim potezima da se smire, usmere, ugnezde. Ubeđen sam da ako ona ne ispusti malo umetnosti iz sebe, gledaoci, slušaoci, posmatrači su na gubitku. Ali nju ne zanima predstava pred drugima, ona igra mnoštvo predstava u sebi i sebi samoj.
Ja sam sebična, veli mi ona često, ali kada vidim okolinu znam zašto sam sebična.
No, ona je umetnost. Njene reči su umetnost, njeni pogledi, njena odeća, haljina veselih boja sa psihodeličnim tačkama, njene video instalacije, njene priče, njene besede, njeno stalno provociranje pretežne okoline gde god se nađemo. Ona je mršava i telesno neprimetna, ali uočljiva. Oštrina pogleda i reči seku glave ogrezlih nosilaca zamorne rutine i oni se uvek prepadnu moje drugačije prijateljice, njenih plesova, pesama i vatrometa reči učinjenih za sebe, ali drugi se boje te tuđe i odurne slobode koja se ne može dosegnuti u ritmovima pravilnih otkucaja zajedništva.
Ja sam srećan što sam upoznao umetnost. I reći ću vam još nešto o njoj. Umetnost je zasigurno ženskog roda, vitka je, prozirna, tanka, lagana; i kada ne traži pažnju, ona je dobija; uvek vređa većinu i uvek je pogrešno doživi pretežnost, pa kada je vole čine to zbog jalove želje za drugačijim, zanimljivijim, lepšim.
Moja prijateljica je moja prijateljica još od prvog školskog dana i zatim smo školsku robiju zajednički odrobijali sve do zadnjeg gimnazijskog zvona, koje više nismo ni slušali. Naši razgovori su usled razumevanja bez reči (a reči počesto sve zgade i smanje) čisti odnos bez skrupula i lažnih naklonosti. Mi se možemo ne čuti mesecima, ali se onda misli, ideje, osećanja, verovanja sudare u dva sata ćutnje i ushićenja.
Moja prijateljica je umetnost! Ovo svesno pišem. Ona nije umetnica, ali će to jednog dana u nekom od poznatih ili nepoznatih oblika postati. Zapravo, njena raspršenost, usled unutarnjeg izobilja raznolikog i naprednog u sebi, ne dopušta njenim životnim potezima da se smire, usmere, ugnezde. Ubeđen sam da ako ona ne ispusti malo umetnosti iz sebe, gledaoci, slušaoci, posmatrači su na gubitku. Ali nju ne zanima predstava pred drugima, ona igra mnoštvo predstava u sebi i sebi samoj.
Ja sam sebična, veli mi ona često, ali kada vidim okolinu znam zašto sam sebična.
No, ona je umetnost. Njene reči su umetnost, njeni pogledi, njena odeća, haljina veselih boja sa psihodeličnim tačkama, njene video instalacije, njene priče, njene besede, njeno stalno provociranje pretežne okoline gde god se nađemo. Ona je mršava i telesno neprimetna, ali uočljiva. Oštrina pogleda i reči seku glave ogrezlih nosilaca zamorne rutine i oni se uvek prepadnu moje drugačije prijateljice, njenih plesova, pesama i vatrometa reči učinjenih za sebe, ali drugi se boje te tuđe i odurne slobode koja se ne može dosegnuti u ritmovima pravilnih otkucaja zajedništva.
Ja sam srećan što sam upoznao umetnost. I reći ću vam još nešto o njoj. Umetnost je zasigurno ženskog roda, vitka je, prozirna, tanka, lagana; i kada ne traži pažnju, ona je dobija; uvek vređa većinu i uvek je pogrešno doživi pretežnost, pa kada je vole čine to zbog jalove želje za drugačijim, zanimljivijim, lepšim.
Umetnost se višestruko umnožava u neočekivanim odlukama, mišljenjima, detaljima i sveprisutna je u primetnoj nevidljivosti. I više nego išta, ona je žena! Tlačena, osuđivana, pogažena, izrabljena, umorna, pronicljiva, pakleno lepa, rečima nedostupna, razočarana, gorda, hrabra, odbačena i neophodna žena.
Sasvim sam siguran da je umetnost ženskog roda.
Verujte mi, sinoć sam sedeo s njom i kada ona sklupča stanjeno telo u utrobu svoju i jednim zamahom raskrinka ljudstvo, vođeno odurnim joj mužjacima, ja razumem njen gnev i otpor i razumem da samo iz tog osećanja nakupljene nepravde i sporednosti može nastati umetnost.
Ali žena nije samo umetnost.
Sinoć mi je to kazala moja prijateljica za koju jamčim da je hodajuća umetnost.jer umetnost me je naučila da počesto moraš biti sam sa svojim mišljenjem i čulima. Njena pojava u većem društvu izaziva podele, nerazumevanje, preispitivanje, neodobravanje,veličanje, oduševljenje,i čak i oni nesposobni za jaka osećanja izbacuju iz sebe kaprice u njenom prisustvu. Ja sam srećan što znam, vidim, čujem umetnost i fizički je mogu dotaći
Društvo treba umetnost i njene radare, osetila, emisije, a umetnost nudi sadržaj bezočnom nenametljivošću.
Jedno veče sam rekao umetnosti: „Možda bi trebala više da se interesuješ za dešavanja i da se uključiš u njih. Potrebna si im radi smisla.“
Umetnost je, samouvereno vam tvrdim, veličanstvena žena i ja je poznajem.
„Mi smo nejake i snagom nepravedne prirode određene kao takve, ali civilizacijski okvir opstaje na surovim temeljima prirodnog usprotiv dometima ljudske misli kroz napregnuća pojedinaca. Ja nisam feministica, borkinja ili šta već, ti to vrlo dobro znaš, ali je i tužno što sve te feministice deluju u pokretu slabe snage i što su beskrajno odbojne u svojoj ličnoj, prizemnoj mržnji kojom se okupiraju. Feministički pokret nikada neće uspeti jer nema mišiće, tvrde udove, razjapljene vilice i grla što ječe i jer iz njega vrišti lična neostvarenost patetično razočaranih žena. Ja možda jesam jedina prava feministica, ali kada bi ta reč bila omeđena potrebnim smislom. Ipak, možda je i bolje da ne znaju da sam ja feministica. Ja napadam odakle se napad ne očekuje. Ja pomalo potcenjujem i tebe jer si obični muškarac, a to si dok god si u tom mučeničkom davanju sebe u društvo.“
Zena je umetnost u izvornom, osećajnom, neukaljanom smislu; onda kada je oslobođena od reči, dodira, tela, ali ženu mnogi zarobe i pesmice joj pišu, a zapravo u njoj traže samo ropkinju.
Prava umetnost je žena u obliku moje osorne, a rasplesane, uzbudljive, provokativne prijateljice.
Eto, muškarac je samo čika.
Ona me je pogledala svojim uvek nežnim, a buktinjom ljutine ispunjenim očima i znam da mi je htela reći zvonkim glasom
Žena je umetnost. Žena je i nežna, tiha, nečujno moćna, naoko nemoćna, a postojana, trajna; majka i kad ne može imati dete.
Sasvim sam siguran da je umetnost ženskog roda.
Verujte mi, sinoć sam sedeo s njom i kada ona sklupča stanjeno telo u utrobu svoju i jednim zamahom raskrinka ljudstvo, vođeno odurnim joj mužjacima, ja razumem njen gnev i otpor i razumem da samo iz tog osećanja nakupljene nepravde i sporednosti može nastati umetnost.
Ali žena nije samo umetnost.
Sinoć mi je to kazala moja prijateljica za koju jamčim da je hodajuća umetnost.jer umetnost me je naučila da počesto moraš biti sam sa svojim mišljenjem i čulima. Njena pojava u većem društvu izaziva podele, nerazumevanje, preispitivanje, neodobravanje,veličanje, oduševljenje,i čak i oni nesposobni za jaka osećanja izbacuju iz sebe kaprice u njenom prisustvu. Ja sam srećan što znam, vidim, čujem umetnost i fizički je mogu dotaći
Društvo treba umetnost i njene radare, osetila, emisije, a umetnost nudi sadržaj bezočnom nenametljivošću.
Jedno veče sam rekao umetnosti: „Možda bi trebala više da se interesuješ za dešavanja i da se uključiš u njih. Potrebna si im radi smisla.“
Umetnost je, samouvereno vam tvrdim, veličanstvena žena i ja je poznajem.
„Mi smo nejake i snagom nepravedne prirode određene kao takve, ali civilizacijski okvir opstaje na surovim temeljima prirodnog usprotiv dometima ljudske misli kroz napregnuća pojedinaca. Ja nisam feministica, borkinja ili šta već, ti to vrlo dobro znaš, ali je i tužno što sve te feministice deluju u pokretu slabe snage i što su beskrajno odbojne u svojoj ličnoj, prizemnoj mržnji kojom se okupiraju. Feministički pokret nikada neće uspeti jer nema mišiće, tvrde udove, razjapljene vilice i grla što ječe i jer iz njega vrišti lična neostvarenost patetično razočaranih žena. Ja možda jesam jedina prava feministica, ali kada bi ta reč bila omeđena potrebnim smislom. Ipak, možda je i bolje da ne znaju da sam ja feministica. Ja napadam odakle se napad ne očekuje. Ja pomalo potcenjujem i tebe jer si obični muškarac, a to si dok god si u tom mučeničkom davanju sebe u društvo.“
Zena je umetnost u izvornom, osećajnom, neukaljanom smislu; onda kada je oslobođena od reči, dodira, tela, ali ženu mnogi zarobe i pesmice joj pišu, a zapravo u njoj traže samo ropkinju.
Prava umetnost je žena u obliku moje osorne, a rasplesane, uzbudljive, provokativne prijateljice.
Eto, muškarac je samo čika.
Ona me je pogledala svojim uvek nežnim, a buktinjom ljutine ispunjenim očima i znam da mi je htela reći zvonkim glasom
Žena je umetnost. Žena je i nežna, tiha, nečujno moćna, naoko nemoćna, a postojana, trajna; majka i kad ne može imati dete.
Umetnost je žena jer je širokogrudna, topla, nežna, velikodušna, osetljiva, gipka, pravdoljubiva. Ja to znam. Ja se družim s njom.
Ja sam možda još uvek samo muškarac, ali svaka žena kada je žena ona je i muškarac, a ja znam jednu ženu koja je još i umetnost i opet ću vam reći, verujte mi, ta žena je umetnost i prava umetnost je uvek žena.
Moja prijateljica te zna razumeti i uveseliti. Sa njom želiš da si pijan, da plešeš, pevaš, ne osuđuješ, shvataš, pričaš, da čitaš njene priče, gledaš njene crteže i plesne izvedbe u kojem ona sija dok nastupa. Zar isto ne želiš i sa umetnošću?
Ona ume da bude lik iz svoje priče. Sve što ume i umetnost. Ona je hrabra. Umetnost
Posvećeno A.R.
Ja sam možda još uvek samo muškarac, ali svaka žena kada je žena ona je i muškarac, a ja znam jednu ženu koja je još i umetnost i opet ću vam reći, verujte mi, ta žena je umetnost i prava umetnost je uvek žena.
Moja prijateljica te zna razumeti i uveseliti. Sa njom želiš da si pijan, da plešeš, pevaš, ne osuđuješ, shvataš, pričaš, da čitaš njene priče, gledaš njene crteže i plesne izvedbe u kojem ona sija dok nastupa. Zar isto ne želiš i sa umetnošću?
Ona ume da bude lik iz svoje priče. Sve što ume i umetnost. Ona je hrabra. Umetnost
Posvećeno A.R.
Нема коментара:
Постави коментар