Časopis za savremenu duhovnost, društvo i ljude
Ko jeste a ko nije Hristova crkva?
BY SPRITUS MOVENS · 16. JUNI 2015.
Foto by Ljubiša Simović
„…i na ovome kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati.“
(Matej 16:18)
(Matej 16:18)
Volim Te Boze Živimo u vremenu kada postoji mnogo crkava i denominacija. Ako bi nam prišao čovek koji ništa ne zna o Bogu, a želi da Ga upozna i želi da sazna ko pripada Hristovoj crkvi, šta bi mu odgovorili? Ko je Hristova crkva? Mnogi religiozni ljudi smatraju da jedino njihova grupa pripada Hristovoj crkvi i da sve ostale denominacije nisu na pravom temelju. Da li je nama uopšte data vlast da tvrdimo i određujemo ko jeste i ko nije Hristova crkva?
Volim Te IsuseIsus je jednom prilikom pitao svoje učenike šta ljudi misle o Njemu. Oni su odgovorili da neki misle da je Jovan Krstitelj, a drugi Jeremija ili koji od proroka. Isus ih je tada direktno upitao: „A vi šta mislite, ko sam ja?“ (Mat.16:15). Petar je odgovorio da je Isus Hristos, sin Boga živoga! Petar je primio to otkrovenje od sâmog Boga.
Ko zida Hristovu Crkvu? Isus je rekao da sâm On zida crkvu. Crkva koju Isus Hrist zida jeste jedna univerzalna crkva i tu crkvu vrata paklena neće nadvladati.
Neki ljudi su pogrešno shvatili Hristove reči „na tom kamenu“ smatrajući da se to odnosi na Petra. Međutim, nije Petar taj kamen! Isus ne zida svoju crkvu na Petru. Zapravo, sâm Petar piše u svojoj poslanici da je Isus taj živi kamen koji je odbačen od ljudi, ali izabran od Boga (1.Pet.2:4). Isaija je još davno prorekao da će Bog postaviti u Sionu izabran, skupocen, krajeugalan kamen i da se neće plašiti ko bude verovao! (Isaija 28:16). To proročanstvo se dakle ne odnosi na Petra, nego na Hrista. David je takođe prorekao kako će taj kamen koji zidari odbace postati krajeugalan kamen (Psalam 118:22) i Isus je citirao Farisejima upravo te Davidove reči dokazujući im da je On taj kamen! (Matej 21:42).
Na čega je onda Isus mislio kada je rekao da će na „tom kamenu“ sazidati svoju crkvu? Taj kamen jeste u stvari Petrova čvrsta i nepokolebljiva izjava Božijeg otkrivenja da je Gospod Isus Hristos Božiji sin i Spasitelj sveta!
Istinska Hristova crkva može da se sazida jedino u srcu koje spozna da je Isus Božiji sin i Spasitelj sveta. Dok nema te spoznaje u srcu, Njegova Crkva neće biti sazidana. Kada je Petar rekao: „Ti si Hristos, sin Boga živoga“ on je zapravo rekao: „Ti si taj obećani Mesija. Ti si Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima.“ Nakon te izjave Isus je rekao: „Na tom kamenu…Na kamenu tog otkrivenja koje ti je dao Otac, na kamenu te spoznaje da sam Ja obećani Mesija i sin Boga živoga, samo na kamenu te spoznaje i tog otkrivenja Ja ću sazidati svoju crkvu!“
Svi koji smo nanovo rođeni znamo da smo jednom došli do spoznaje da je Isus Car nad carevima! Tada smo shvatili da u potpunosti dugujemo svoj život Njemu i tada je On mogao da sazida svoju crkvu u našem srcu. Tada je On mogao da izlije svog Duha u nas. Pavle je pisao Korinćanima: „Ne znate li da ste vi crkva Božija, i duh Božiji u vama živi?“ (1.Kor.3:16). Znači, ko ne poseduje Svetog Duha, on nije deo Hristove crkve. Srca u kojima obitava Sveti Duh pripadaju Hristovoj crkvi.
O Biblijskom značenju reči „Crkva“ imamo uobičajeno shvatanje da je reč „Crkva“ prevod grčke reči „ekklesia“, koja znači „pozivanje napolje“. Ovaj izraz je značio uopšteno svako okupljanje sazvano u skladu sa običajima da se ljudi pozovu na sastanak radi razmatranja važnijih pitanja zajednice.
Septyaginta, grčki prevod jevrejskog Starog zaveta, omiljen u Isusovo vreme, koristila je reč ekklesia za prevođenje reči gahal koja se upotrebljavala za „skupljanje“, „okupljanje“ ili „skupštinu“. (5.Mojsijeva 9,10; 18,16; 1.Samuilova 17,47; 1. O carevima 8,14; 1.Dnevnika 13,2 ). (vidi: „Church, Nature of“ SDA Encyclopedia, rev.ed.,p.302“Church“, SDA Bible Dictionary, rev.ed.p.224).
Kada razmatra poreklo izraza Crkva, Berkhof smatra da nazivi „Church“, „kerk“ i „Kirche“, ne potiču od reči ekklesia, već od reči kuriake, što bi značilo „Pripadati Gospodu“. Znači izraz Crkva označava pre svega svojinski odnos, da je Crkva Božja svojina. Naziv kuriakon ili he kuriake, najpre je označavao mesto na kome se crkva sakupljala. Smatralo se kao da ovo mesto pripada Gospodu, pa se stoga zvalo to kuriakon. (vidi: Systematic Theology, p.557).
U Novom Zavetu izraz Crkva se upotrebljava u sledećim značenjima:
1. okupljanje vernika radi službe Bogu na određenom mestu (1.Korinćanima 11,18; 14,19.28).
2. vernici koji žive na određenom mestu (1. Korinćanima 16,1; Galatima 1,2; 1. Solunjanima 2,14).
3. grupa vernika u domu nekog pojedinca (1. Korinćanima 16,19; Kološanima 4,15; Filimon 2).
4. grupa, zajednica u nekoj od određenih oblasti (Dela 9,31)
5. telo vernika na celom svetu (Matej 16, 18; 1. Korinćanima 10, 32; 12,28; uporedi Efescima 4,11-16)
6. celokupno delovanje vernih na nebu i na Zemlji (Efescima 1,20-22; uporedi: Filibljanima 2,9-11).
1. okupljanje vernika radi službe Bogu na određenom mestu (1.Korinćanima 11,18; 14,19.28).
2. vernici koji žive na određenom mestu (1. Korinćanima 16,1; Galatima 1,2; 1. Solunjanima 2,14).
3. grupa vernika u domu nekog pojedinca (1. Korinćanima 16,19; Kološanima 4,15; Filimon 2).
4. grupa, zajednica u nekoj od određenih oblasti (Dela 9,31)
5. telo vernika na celom svetu (Matej 16, 18; 1. Korinćanima 10, 32; 12,28; uporedi Efescima 4,11-16)
6. celokupno delovanje vernih na nebu i na Zemlji (Efescima 1,20-22; uporedi: Filibljanima 2,9-11).
Ko vodi Hristovu crkvu?
Bez odgovora na ovo pitanje, ne bi postojalo ni pravoslavlje ni protestantizam, ne bi došlo do Velike Šizme a ni do odvajanja od katoličke dogme u doba reformacije. Pravoslavni i Protestanti smatraju da je Isus Hrist glava Crkve, a Sveti Duh pravi zamenik i naslednik Hristov na zemlji. Ukoliko bi to bio neki čovek, makar to bio i Sveti otac -papa, ili pak neka organizacija ili jedan ili više vođa, ili pak ljudska mudrost, značilo bi postaviti čoveka na mesto Boga, što je u suprotnosti sa hrišćanskim učenjem. Slične, ako ne i identične stavove dele Protestanti i Pravoslavni, što je još jedan od niza dokaza da su protestantske crkve, odvajajući se i osuđujući rimokatoličko dogmatsko skretanje sa pravog puta, krenule natrag, prema izvorima i mudrostima ranog, izvornog hrišćanstva, te dogmatski, suštinski po verovanjima, shvatanjima i nauci, mnogo su bliži pravoslavnoj teološkoj misli od rimokatolicizma.
Bez odgovora na ovo pitanje, ne bi postojalo ni pravoslavlje ni protestantizam, ne bi došlo do Velike Šizme a ni do odvajanja od katoličke dogme u doba reformacije. Pravoslavni i Protestanti smatraju da je Isus Hrist glava Crkve, a Sveti Duh pravi zamenik i naslednik Hristov na zemlji. Ukoliko bi to bio neki čovek, makar to bio i Sveti otac -papa, ili pak neka organizacija ili jedan ili više vođa, ili pak ljudska mudrost, značilo bi postaviti čoveka na mesto Boga, što je u suprotnosti sa hrišćanskim učenjem. Slične, ako ne i identične stavove dele Protestanti i Pravoslavni, što je još jedan od niza dokaza da su protestantske crkve, odvajajući se i osuđujući rimokatoličko dogmatsko skretanje sa pravog puta, krenule natrag, prema izvorima i mudrostima ranog, izvornog hrišćanstva, te dogmatski, suštinski po verovanjima, shvatanjima i nauci, mnogo su bliži pravoslavnoj teološkoj misli od rimokatolicizma.
Sveti Duh je neposredno bio uključen u stvaranje i upravljanje Apostolskom crkvom. U izboru misionara, Crkva je molitvom i postom bila Njime vođena (Dela 13,1-4). Izabrani pojedinci, bili su poznati po svojoj otvorenosti prema vođstvu Svetoga Duha. Novozavetna knjiga „Dela apostolskih “ opisuje ih kao pune „Duha svetoga“ (Dela 13,9; uporedi 52). Delatnost apostola i njihovih sledbenika bila je pod nadzorom Duha Svetoga (Dela 16,6.7). Pavle podseća crkvene starešine da ih je Sveti Duh postavio na taj položaj (Dela 20,28).
I kasnije na saborima na kojima se rešavalo o izuzetno ozbiljnim pitanjima crkvenog jedinstva, crkvenog ustrojstva i o dogmatskim pitanjima, Sveti Duh je imao izuzetno važnu ulogu, što je i danas slučaj u pravim hristovim crkvama. Odluke prvog crkvenog sabora Sveto pismo iznosi rečima: „Jer nađe za dobro Sveti Duh i mi…“ (Dela 15,28).
Duh Sveti ispunjava i srca svakog verujućeg pojedinačno. Apostol Pavle upućuje pitanje učenicima iz Efesa: „Jeste li primili Duha Svetoga kada ste verovali?“ (Dela 19,2). Kada je dobio odrečan, negativan odgovor, apostol Pavle je položio ruke na te učenike i oni su primili krštenje Svetim Duhom (Dela 19,6).
Hristova crkva je jedna crkva. To je crkva koja se sastoji od svih vernika koji su se pokajali za svoje grehe, primili oproštenje greha i dar Svetog Duha. Ti vernici se nalaze po celom svetu. Bog će okupiti svoju Crkvu iz svih naroda, kolena i jezika (Otkr.7:9). Mnoge iskrene vernike ne poznajemo i nikada ih nećemo upoznati na ovoj zemlji, ali oni pripadaju Hristovoj crkvi. To je univerzalna Hristova nevidljiva crkva koju samo On zna.
Hristova crkva je jedna crkva. To je crkva koja se sastoji od svih vernika koji su se pokajali za svoje grehe, primili oproštenje greha i dar Svetog Duha. Ti vernici se nalaze po celom svetu. Bog će okupiti svoju Crkvu iz svih naroda, kolena i jezika (Otkr.7:9). Mnoge iskrene vernike ne poznajemo i nikada ih nećemo upoznati na ovoj zemlji, ali oni pripadaju Hristovoj crkvi. To je univerzalna Hristova nevidljiva crkva koju samo On zna.
Sa druge strane vidimo mnoge crkve kao lokalne zajednice vernika koji se okupljaju na jednom mestu. Takve zajednice imaju zadatak da predstavljaju Hristovo telo u svojoj okolini. Međutim, takva zajednica nikako ne može predstavljati kompletnu Hristovu crkvu. Jedna od velikih zabluda koju je Sotona uneo u mnoge hrišćanske denominacije jeste misao da je jedino „njihova“ denominacija Hristova crkva, a sve ostale denominacije nikako nisu deo Hristove crkve. Međutim, da li je ta vlast uopšte data ljudima? Jesu li ljudi ti koji određuju ko će pripadati Hristovoj crkvi? Gospod Isus je taj koji odlučuje ko će biti deo Njegove crkve. On kao glava tela zida crkvu kroz svoje udove koji su Mu predati.
Kada je Pavle pisao Timotiju rekao mu je da je Božiji dom crkva Boga živoga – stup i tvrđava istine (1.Tim.3:15). Pavle je savetovao Timotija da obrati pažnju kako se odvijaju stvari u njegovoj lokalnoj zajednici zato što Dom Božiji (lokalna zajednica vernika) treba da bude stub i tvrđava istine!
Da napravimo malu digresiju:
Kod Bokаčа imа jednа pričа o Jevrejinu koji je njegov prijаtelj hrišćаnin pokušаo dа preobrаti u hrišćаnstvo. Jevrejin, koji se priklonio prihvаtаnju hrišćаnstvа, poželeo je dа pre konаčne odluke otputuje u Rim gde bi, posmаtrаjući ponаšаnje pаpe i kаrdinаlа, shvаtio život ljudi koji su vredni glаve Crkve. Hrišćаnin se, preobrаćаjući Jevrejinа u hrišćаnstvo, uplаšio dа njegovo celokupno zаlаgаnje ne prođe uzаludo jer će Jevrejin, kаdа uvidi svu izopаčenost potpuno ostvаrenu u Rimu, nа krаju izgubiti svаku želju zа krštenjem. Jevrejin je otputovаo u Rim i spoznаo licemerje, obeščаšćivаnje, rаzvrаt, proždrljivost, koristoljublje-koji su u to vreme gospodаrili pаpskim dvorom, centrom rimske duhovnosti.
Kod Bokаčа imа jednа pričа o Jevrejinu koji je njegov prijаtelj hrišćаnin pokušаo dа preobrаti u hrišćаnstvo. Jevrejin, koji se priklonio prihvаtаnju hrišćаnstvа, poželeo je dа pre konаčne odluke otputuje u Rim gde bi, posmаtrаjući ponаšаnje pаpe i kаrdinаlа, shvаtio život ljudi koji su vredni glаve Crkve. Hrišćаnin se, preobrаćаjući Jevrejinа u hrišćаnstvo, uplаšio dа njegovo celokupno zаlаgаnje ne prođe uzаludo jer će Jevrejin, kаdа uvidi svu izopаčenost potpuno ostvаrenu u Rimu, nа krаju izgubiti svаku želju zа krštenjem. Jevrejin je otputovаo u Rim i spoznаo licemerje, obeščаšćivаnje, rаzvrаt, proždrljivost, koristoljublje-koji su u to vreme gospodаrili pаpskim dvorom, centrom rimske duhovnosti.
Kаo rezultаt tаkvog ispitivаnjа usledilo je iznenаđenje. Kаdа se Jevrejin vrаtio njegov prijаtelj hrišćаnin gа je strаhom ispitivаo o utiscimа iz Rimа. Međutim, dobio je odgovor koji je bio neočekivаn i veomа smislen:
аko se hrišćаnskа verа moglа održаti i pored izopаčenosti i podlosti, koje je on sаgledаo u Rimu, to potvrđuje dа hrišćаnstvo zаistа jeste jedinа istinskа verа, jer se, bez obzirа nа sve nečistote, učvrstilа i rаsprostаnilа!
I Jevrejin je postаo hrišćаnin.
аko se hrišćаnskа verа moglа održаti i pored izopаčenosti i podlosti, koje je on sаgledаo u Rimu, to potvrđuje dа hrišćаnstvo zаistа jeste jedinа istinskа verа, jer se, bez obzirа nа sve nečistote, učvrstilа i rаsprostаnilа!
I Jevrejin je postаo hrišćаnin.
Veliki ruski filozof i teolog Nikolaj Berđajev piše:
-“Uvek trebа pаmtiti dа je Crkvа i božаnskа i ljudskа ustаnovа, dа je život Crkve bogočovečаnski život, uzаjаmno dejstvovаnje i ljudskog i božаnskog…Nаši sаvremenici, koji su se udаljili od hrišćаnstvа, smаtrаju dа je hrišćаnskа Crkvа dužnа dа se sаstoji od sаvršenih ljudi, od svetih, i osuđuju Crkvu jer je u njoj toliko grešnih ljudi, nesаvršenih, toliko loših hrišćаnа. I tаko običаn аrgument protiv hrišćаnstvа postаje sveаrgument. Ali u tome i jeste nepoznаvаnje prirode Crkve. Jer, Crkvа i postoji rаdi grešnikа, rаdi nesаvršenih, rаdi smrtnih…Suštinа hrišćаnstvа je u sjedinjenju večnog i prolаznog, nebа i zemlje, božаnskog i ljudskog, а ne u odvojenosti od prolаznog, od zemlje, od ljudskog…Ako u Crkvi imа grešаkа, krivicа nije u Hristovoj Istini, to je krivicа hrišćаnа.Trebа Istini pogledаti prаvo u oči pа opаziti dа iz nje izlаzi svetlost”.
Najdublju, najprecizniju i, rekli bismo, najobuhvatniju definiciju Crkve dao je apostol Pavle u Poslanici Efescima: Crkva je Telo Hrista Spasitelja, Glave, Onoga Koji sve ispunjava u svemu (Ef. 1, 22).
Šta znači ova definicija? O kakvim svojstvima Crkve ona govori?
Crkva je živi organizam. Crkva je ljubav i blagodat Božija, koja obuhvata sva slovesna stvorenja i svu tvorevinu. Crkva je večna i božanska, ona obuhvata sva stvorenja Božija stvorena u vremenu. Cilj Crkve je da ostvari jedinstvo između Tvorca i Njegove tvorevine, da izvede svet i čoveka iz njegovog palog i ograničenog postojanja u slobodu i punotu Božanskog života, u učestvovanje u Božanskim savršenstvima.
Crkva je Telo Hristovo, dakle, ona je jedinstvena kako u zemaljskim, tako i u kosmičkim dimenzijama. U Psaltiru se kosmos poredi sa rizom – odećom Boga, a u Novom Zavetu je Crkva nazvana mističkim Telom Hrista Spasitelja. Sveti Oci govore da je Gospod stvorio Vaseljenu radi Crkve. Dakle, prvo svojstvo Crkve jeste jedinstvo.
Drugo, Crkva je vaseljenska, tj. obuhvata čitav svet. Zemaljska Crkva je organski sjedinjena sa Nebeskom Crkvom .
Crkva je Telo Glave, Onoga Ko Sobom obuhvata sve. Dakle, put u Nebesku Crkvu leži samo kroz zemaljsku, tačnije to su dva aspekta jedne Crkve. Crkva je živi organizam, a živi organizam nije moguće stvoriti na veštački način. Nemoguće je veštačkim laboratorijskim putem stvoriti živu ćeliju od hemijskih elemenata ćelije, i isto tako je nemoguće veštačkim putem, samo na osnovu dogmata, kanona, obreda i teorijskih eklisioloških znanja stvoriti novu Crkvu.
Hrišćanska Crkva nije plod ljudskog intelekta, čak ni religijskog genija, već je ona – večni život koji je Duh Sveti dao u Pedesetnici. Ona je dar Božiji.
Netruležna Glava – Hristos ima netruležno Telo Crkvu, zbog toga Crkva ne podleže ni smrti niti prolaznosti. Ona je svagda jedna i ista, i u Božanskoj blagodati je uvek identična sebi.
Apostol Pavle u Poslanici Jevrejima poredi Crkvu sa Nebeskim Jerusalimom, gde zajedno borave Anđeli i duše pravednika.
Apostol Pavle u Poslanici Efescima govori o tome da je Crkva “Nevesta Hristova”. Slika Crkve- Neveste je glavni sadržaj starozavetne knjige “Pesma nad pesmama”, koju su drevni egzegeti poredili sa Svetinjom nad svetinjama starozavetnog hrama. Simvol „Nevesta Hristova“ označava večnu, svecelu, nepromenjivu, nepokolebivu ljubav Boga prema Crkvi Njegovoj.
Crkva – Nevesta je jedina ljubav svog nebeskog Ženika – Hrista. Ona je sanaslednica Njegove slave i sile. Po rečima Sveštenomučenika Kiprijana Kartaginskog samo je Crkvi obećano carstvo večne svetlosti, večnoga bogoopštenja. U “Pesmi nad pesmama” je napisano: Sva si lepa draga moja, i nema nedostatka na tebi (Pesm. 4,7). Prečudesna blagodat Božija, koja se nalazi u Crkvi; duše u koje se useljava blagodat Božija postaju predivne i slične Anđelima.
Nevesta je samo jedna i jedina. One “druge” koje požele da ukradu njeno ime su samo jadne bludnice; ona je jedina voljena. Čovek može da prevari svoju ljubav, a ljubav Boga je jača od pakla i smrti – ona je nepromenljiva i svagda verna. Crkva nema na sebi mrlje niti mane, jer je Crkva pre svega nevidljiva sila Božija koja preobražava svet. Sunčeva svetlost, obasjavajući zemlju ostaje čista čak i ako njeni zraci padaju u močvare ili blatne jame.
U “Pesmi nad pesmama” postoje tajanstvene reči: Utisni me kao pečat na srce svoje, metni kao prsten na ruku svoju (Pjesm. 8, 6) Pečat je znak neizbrisive ljubavi. Crkva je uvek u umu Božijem, u svetlosti Njegove istine. Kad kažemo da je neko “blizak našem srcu” pod tim podrazumevamo naše najbliže duhovno jedinstvo sa njim, pri kome jedna duša kao da se odslikava u drugoj.
Po rečima Sv. apostola Pavla Crkva je stub i utvrđenje istine (1. Tim. 3, 15). Stub označava nepokolebljivost Crkve, njeno večno prebivanje u istini. Istina nije samo učenje Crkve, istina je sam njen život; istina je blagodat koja deluje u njoj od dana Pedesetnice. Istina je Pedesetnica koja se neprestano zbiva u bogosluženjima i Svetim Tajnama Crkve. Zbog toga se nijedna jeres i nijedna raskolnička grupa ne naziva Crkvom Božijom, već isključivo ljudskim imenima. O tome je pisao već Sveštenomučenik Irinej Lionski u 2. veku. Crkva je utvrđenje istine. Istina se utvrđuje kroz dejstvo Duha Svetog na ljudsko srce. Duh Sveti čoveku daje neposredno svedočanstvo, unutrašnji dokaz da je učenje Jevanđelja istina.
Autor: Stevan Zivlak
Foto: Ljubiša Simović
http://www.institutzareligiju.com/
Нема коментара:
Постави коментар