otkrivenje tajne univerzuma

• Naslovna
• Poučne priče
• Biseri iz A.I.
• Tekstovi
• Video
• Mahaprabuđijevi dragulji
• Kontakt

EGO I ZDRAVLJE

8. februar 2011. by narajan

Ono što je svetlost u materijalnom svetu, spoznali smo, to je u duhovnom svetu svesnost. Shodno tome, za čoveka – ono što on istinski jeste – možemo reći da je on „biće svetlosti“ (svetlosno biće). Ta, duhovna, transcendentalna, svetlost nije nalik ovoj „materijalnoj“ svetlosti, kojoj je neophodan spoljašnji, fizički izvor za njeno relativno (prostorno i vremenski ograničeno) postojanje, već je ona neizrecivo suptilni, spontano samo-isijavajući, emanat čiste Suštine Univerzuma – Čiste Svesti. To je zapravo svetlost same Svesti – svetlost istinskog Znanja, odnosno: Čista Energija (Energija). …A to je upravo „Ona svetlost“ kojoj se toliko obradujemo u trenutku kada se nečega iznenada setimo, ili kada nam neka kreativna ideja „padne na pamet“ i kada nam se iz usta otme uzvik: „Sinulo mi je!“

     Energija je Suština, Priroda, Istina, Znanje, Ljubav… – to je istinski prirodno, autentično i zdravo stanje bića (svesti). Sve što je u suprotnosti sa ovim, istinskim, Kvalitetima predstavlja neprirodno stanje svesti, odnosno – bolesno stanje bića.

     Ova činjenica nam jasno govori da je isključivo EGO odgovoran za sve naše patnje, bolove i bolesti – jer je upravo to cena odricanja od istinskih kvaliteta, i cena robovanja EGU. Stoga, „EGO“ – to je „Bolesno-stanje-bića“. On je suštinski uzrok svih bolesti, i zato jedina, ali zaista jedina, istinska bolest jeste: EGO!

      Kada pomenemo jedan, bilo koji, od istinskih Kvaliteta, onda se tu istovremeno podrazumevaju i svi ostali. To je tako, zato što svi oni jesu nerazdvojno Svesuštinsko Jedno. Prema tome; možemo savršeno istinito reći da mi, kao bića, jesmo „energija čiste ljubavi“, odnosno: sama Ljubav. Ta energija nije nešto stacionarno – jer se ona, poput prostora, ne može lokalizovati – već je to apsolutno živa, apsolutno dinamična „tvar“. Zato sebe, svoje biće – sa najvećim mogućim stepenom relativne tačnosti, iliti sa najmanjim mogućim stepenom relativne greške u samoj definiciji (jer mi, ipak, jesmo JEDNO, i ništa drugo!) – možemo zamisliti kao „kanal“ kroz koji protiče ta energija, odnosno još tačnije: Mi jesmo sam taj TOK!

     Dok god energija neometano cirkuliše kroz nas, nema nikakvih problema. Medjutim, čim na scenu stupi EGO, sa ciljem da što više te energije zadrži za sebe kako bi se njome „napunio“, automatski (dakle prirodno) dolazi do zastoja u protoku i ona gubi kvalitet svoje životnosti i živototvornosti. – Ometanje tog slobodnog protoka i gubitak kvaliteta energije, upravo su srazmerni intenzitetu kojim EGO vrši njeno „vezivanje“ (prianjanje za nju). U tom smislu, EGO je poput prave, autentične, „Arktičke Zime“: čim on, svojim „ledenim dahom“, prione za čistu energiju – ona automatski (poput bistre tekuće vode, u takvoj situaciji) biva „zaledjena“ i blokirana.

     Činjenica je da EGO nema, i ne može imati, svesnost istine, i zbog toga mi, u želji za apsolutnim ispunjenjem, a robujući mu, nastojimo što više energije vezati za sebe lično. Pri tom uopšte nismo svesni da ta energija čim je samo i pokušamo zadržati za sebe, postaje sve „tamnija“ i sve više „ustajala“ – i umanjuje nam prirodno zdravlje i životnost. Mi tada od Kanala, odnosno od tog divnog i vitalnogfluidnog toka, postajemo sve više i više – zapuštena Bara.

     Zapravo, tu je sada prisutan jedan veličanstveni paradoks, koji je divan izraz Božje savršene genijalnosti a koji se očitava u sledećem:

-    Što više Ljubavi (Života) pokušamo zadržati za sebe lično, to ćemo je manje primati i imati. Potpuno ispunjeni možemo biti jedino kada smo apsolutno prazni; stoga, jedino u neometanom protoku te energije, bez ikakvog pokušaja njenog zadržavanja ili vezivanja, mi smo je apsolutno puni.

     

     Kada otvoreno, i spontano, kanališemo tu čistu božansku energiju, tada smo u potpunom skladu sa svojom suštinom, svojim Izvorom – tada smo „u Bogu“.

     Sve ovo će reći sledeće: Što više Ljubavi (sebe samog) emaniramo i podarimo drugima (svetu uopšte) to, automatski, više Ljubavi (Sreće, Blaženstva, Života, Zdravlja) biva „doliveno“ nama samima. Vernici kažu za taj „mehanizam“ da je toBožja milost, koju nam On podaruje kao nagradu za naše ispoljeno milosrdje. – I to možemo prihvatiti kao sasvim tačno! Ali, ako nam je jasna činjenica da je Bog (Svet, Univerzum) naše istinsko sopstvo, onda su stvari sasvim jasne: Šaljući Ljubav drugima, mi je, zapravo, ne šaljemo „drugima“ (jer „drugi“ ne postoje!) već je automatski „šaljemo“ samom sebi! To je nesporna činjenica; a ta ljubav, da bi bila delotvorna, treba biti božanska, odnosno apsolutno nesebična i bezuvetna (ne-podeljena i ne-razlikujuća).

     U duhu (te) Ljubavi, mi postajemo izvor „Žive Vode“, koja je jednako podatna i kamenu, i biljci, i pticama, i zverima …i „prijatelju“ i „neprijatelju“. Autentičan primer jednog takvog Izvora bio je Isus Nazarećanin, probudjen u Hristu – koji je, bez iole otpora, kanalisao božansku Ljubav, Znanje, Istinu …i koji je mogao reći: „A koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožednjeti dovijeka; nego voda što ću mu ja dati biće u njemu izvor vode koja teče u život vječni.“(Jov.4;14); kao i: „Koji me vjeruje, kao što pismo reče, iz njegova tijela poteći će rijeke žive vode.“  (Jov.7;38)

     Onaj ko se probudi u Hristu taj postaje kanal Božanske Milosti, odnosno realizuje izvor večnog Života (Ljubavi, Znanja, Istine).

     Stoga, obzirom da je ljubav neophodno slati, odnosno da(ri)vati, kako bismo je mogli primati, zaista, zaista je neophodno gajiti apsolutno poštovanje i zahvalnost prema Svetu, jer nam on, samim svojim postojanjem, omogućava prijem Božje milosti. …Ljudi koji robuju EGU, u svom neznanju nisu toga uopšte svesni, već naprotiv: čak i kada, u svom licemerju, učine nešto za druge, neizostavno očekuju, i zahtevaju, zahvalnost i priznanja za svoja dela; oni i čine to sve zbog „plodova“ koje dela nose a ne zbog same Ljubavi – nesvesni da je jedini, i istinski, plod vredan truda upravo sama Ljubav.

     Zato; ne živimo, i ne delajmo, u očekivanju „nagrade“ za ta svoja dela, jer je to upravo najbolji mogući način da definitivno promašimo svoj Cilj. – Najveća nagrada koju možemo dobiti je već tu, samo što je nismo svesni tu gde jeste, pred nama (poput onog prosjaka koji je naišao na dijamante u prašini seoskog puteljka, ali ih je samo šutnuo jer je, usled svog neznanja, mislio da su to samo bezvredna svetlucava stakalca), pa je stoga, nemajući pravo znanje i sposobnost, ne možemo ni iskoristiti u svrhu svoje dobrobiti. Nagrada za ljubav i milosrdje koje ispoljavamo, tj. kanališemo prema svetu – jeste upravo samo to bitisanje unutar tog toka dok on teče kroz nas, jer: dok kanališemo Ljubav, Bog nas obliva njome i mi jesmo ta Ljubav …dok kanališemo Milost, Brižnost i Saosećanje, Bog nas obasipa njima i mi tada jesmo upravo u fokusu Njegove Milosti, Brižnosti i Saosećanja! Šta više od toga uopšte možemo i poželeti?! – No, usled naše konstantne žudnje za „nagradom“, sasvim smo slepi kada se to i desi: džaba ćemo mi izvoditi prekrasno muzičko-scensko delo pred osobom koja ne vidi i ne čuje – ona od svega toga ne može, i neće, imati ama baš nikakvu dobrobit; a opijenostžudnjom nas čini upravo takvima!

    Kada jednom realizujemo Ljubav (kada postanemo Ljubav), tada će svaka naša misao, svaki pokret, svaki gest, sasvim spontano zračiti neizmernom ljubavlju, blagošću i zahvalnošću – zahvalnošću Bogu na životu i postojanju, kako svom tako i čitavog sveta, kao i na milostivo nam podarenoj mogućnosti dabudemo Ljubav.