Časopis za savremenu duhovnost, društvo i ljude
OTAC ISAK: Čudesno izbavljenje
BY SPRITUS MOVENS · 14. JULI 2015.
Otac Isak, još kao sasvim mlad, bio je zadužen za izdavanje namirnica u manastirskom konaku u Kareji. Živeo je zajedno sa starcem Gervasijem, manastirskim sabratom, koji je na Svetu Goru došao iz Lakonije. Jednog zimskog dana – bilo je to meseca februara – otac Gervasije moraše hitno da stupi u kontakt sa manastirom radi neke neodložne stvari. U ono vreme, na Svetoj Gori, ne beše telefona niti kakvog drugog sredstva komunikacije. Bilo je potrebno da neko odmah, pešice, krene u manastir uprkos opasnim vremenskim prilikama. Starac Gervasije pozva svog učenika, oca Isaka, i uruči mu pismo za igumana. Otac Isak načini pred starcem jednu metaniju, uze svoj štap i putnu torbu i krete na put.
Staza preko planine od Kareje do Dionisijata prolazi kroz divan predeo. Put vodi kroz divljinu i gustu, visoku kestenovu šumu. Putovanje u pravilu traje oko pet sati. Iako je nebo bilo sivo i moglo se videti da preti veliko nevreme, jedno od onih koje često šiba Svetu Goru, učenik odmah, dobrovoljno, krete da ispuni svoje poslušanje. U roku od petnaest minuta stigao je do krsta, koji se nalazio na vrhu planine. Brzo se spustio do staze koja je od podnožja vodila ka manastiru. Ali tu se suočio se sa ljutim neprijateljem – snegom. Krenuo je iz Kareje oko 1 sat popodne (u 7 sati uveče po vizantijskom vremenu.) U 3 sata ujutro stigao je na među manastira Simonopetra, na hladni izvor zvani Bouzdom. On je do tada još uvek, nekako, mogao da vidi put. Međutim, sada je sve bilo potpuno prekriveno snegom. Otac Isak je činio sve napore da ostane na stazi. Prizivajući preslatko ime Isusovo, nastavio je da pešači sve dok više nije mogao da pokrene svoje noge u snegu.
Vejavica je bila strašna, a naleti snega i vetra udarali su sa svih strana. Ne mogavši da nastavi put, on mirno stade. Pokušao je da načini par koraka, ali bilo je uzalud – samo je još dublje propadao u sneg. Put je bio izgubljen, hladnoća velika, a guste pahulje su i dalje padale svuda oko njega. Nije mogao da očekuje pomoć od ljudi, niti da traži bilo kakvo sklonište. Vreme je prolazilo, noć se spuštala, a izbavljenja niotkuda. Malo po malo, sneg bi ga potpuno prekrio i ovo bi bila njegova poslednja noć.
No kada se činilo da je svaka nada izgubljena, otac Isak podiže svoje ruke i oči ka nebu i toplom, nepokolebljivom verom uzviknu: „Gospode Isuse Hriste, Bože, molitvama mog svetog starca spasi me ovog časa! O, Sveti Jovane Krstitelju, daj mi da stignem do manastira u dobrom zdravlju!“
sv. Jovan Krstitelj
I gle! Reči proroka Isaije ispuniše se: „Ne boj se, jer sam Ja sa tobom!“Volim Te
U tom trenu neka nevidljiva sila ga dohvati i spusti u manastir, pred crkvu, kod vrata!
Bilo je 4 sata i 30 minuta popodne (10 sati i 30 minuta po vizantijskom vremenu). Oci su upravo završili sa obedom. Vratar se pripremao da zatvori manastirsku kapiju, ali se trže ugledavši oca Isaka koji je stajao pred njim.
„Odakle dolazite, oče? Kako ste uspeli da se probijete kroz ovakvu snažnu mećavu?“ – upitao ga je.
Vratareva zbunjenost beše još veća kada, gledajući na put koji vodi iz Kareje, ne vide ni jednu stopu u snegu. Njegovo iznenađenje delili su i ostali oci. Svi su se pitali šta se to dogodilo. No otac Isak, ne želeći da otkrije čudo, samo im dade objašnjenje pokazujući na ikonu Svetog Jovana Krstitelja: „Uz pomoć Svetog Preteče, ja neozleđeno ispunih moje poslušanje.“
Prošlo je neko vreme, a čudesan događaj svog vazdušnog transporta otac Isak, na slavu Božiju, otkri svom duhovnom ocu, potanko mu ispričavši o svemu što se dogodilo. Čitajući žitija, imamo prilike da se susretnemo sa nebrojenim čudima trenutnog prelaska Svetih sa mesta na mesto. To su čuda koja se dešavaju onima koji žive životom ugodnim Bogu, i znaci su posebne Božje milosti i naklonosti.
Iz knjige „Savremeni atonski podvižnici“ (1. deo) Arhimandrita Heruvima (str. 353-355)
Izvor: pasinac.com
YOU MAY ALSO LIKE...
“Bog u boci”
10 MAJ, 2015
Нема коментара:
Постави коментар