Časopis za savremenu duhovnost, društvo i ljude
VASELJENSKOST I KONFESIONALIZAM
BY SPRITUS MOVENS · 8. MAJ 2015.Volim te boze
Živomo u univerzalističkoj epohi, epohi svetskih religioznih, kulturnih, intelektualnih, ekonomskih i političkih ujedinjenja. Svetske organizacije, kongresi, sastanci, različiti međunarodni skupovi predstavljaju simptome te svuda prisutne volje za zbliženjem i ujedinjenjem. To je počelo nakon krvavog razdora izazvanog svetskim ratom. Svet još uvek potresaju nacionalne strasti. Greh i bolest nacionalizma još uvek izopačavaju hrišćanske veroispovesti. Užas zbog mogućnosti novog rata još uvek muči evropske narode. Ali nikad do sada nije postojala takva čežnja za jedinstvom, i želja za prevazilaženjem partikularizma i odvojenosti. Ova svetska tendencija se primećuje i u životu hrišćanskih crkava. Ekumensko pitanje je postalo pitanje dana za hrišćane. Hrišćanski Istok izlazi iz stanja vekovne zatvorenosti a Hrišćanski Zapad kao da prestaje sebe da smatra nosiocem istine. Mnogo se piše i govori o zbliženju razdvojenih delova Hrišćanskog sveta, o sjedinjavanju Crkava. Počinje se jasno uviđati da je razjedinjenost i razdor unutar hrišćanstva velika sablazan pred licem nehrišćanskog i antihrišćanskog sveta. Ali, postoje li povoljni psihološki preduslovi za zbliženje i ujedinjenje? To je prvo pitanje koje moramo da postavimo. Pitanje o prevazilaženju razdvojenosti, o vaseljenskom jedinstvu hrišćanskog sveta treba malo da brine one pravoslavne, katolike i protestante, koji su potpuno zadovoljni svojom konfesijom, vide u njoj punoću istine i smatraju je jedinim istinskim čuvarem hrišćanskog otkrivenja. Treba osetiti brigu i nezadovoljstvo, spoznati istorijske grehe svoje konfesije, osetiti neispunjenost i neophodnost nadopune, da bi se žar ekumenskog pokreta rasplamsao u nama. Potrebno je da osetimo dolazak nove svetske epohe, da spoznamo nove zadatke, koji stoje pred Hrišćanstvom, da bismo mogli da prevaziđemo provincijalizam konfesije. Ne postoji za sve hrišćane takozvani ekumenski problem, mnogi ga smatraju lažnim problemom. Sama postavka problema pretpostavlja postojanje ne samo ličnog greha, nego i greha Crkava, u njihovoj, naravno, ljudskoj dimenziji. Ekumenski problem nije samo problem hrišćanskog jedinstva, nego i problem hrišćanske punoće. Ali punoći teži samo onaj ko je svastan neispunjenosti, ko ima potrebu za nadopunom. Mnogim hrišćanima se njihov provincijski vidokrug čini vaseljenskim vidokrugom. Posebno je složeno i teško pitanje katolika. Katolicima je zvanično zabranjeno da učestvuju u ekumenskom pokretu, oni ne šalju svoje predstavnike na kongrese i skupove. Neki katolici gaje simpatije prema ovom pokretu, učestvuju u specijalnim interkonfesionalnim sekcijama i skupovima. Ali katolička crkva ima svoj, vekovima stvarani odnos prema problemu vaseljenskosti, i katolička crkva se protivi novim formama približavanja vaseljenskosti. Vaseljensko jedinstvo katolička crkva priznaje kao svoje osnovno svojstvo, od početka njoj svojstveno, i od njega ona dobija i svoj naziv. Onima koji čeznu za jedinstvom i vaseljenskošću ona govori: “Dođite nama, i čežnja će vaša nestati, jer mi imamo to što vi tražite”. Ekumenski pokret za katoličku crkvu ne predstavlja ništa drugo do pokret ka ponovnom ujedinjenju s katoličkom crkvom. Katoličko shvatanje smatra normalnim nemir i nezadovoljstvo kod šizmatika koji su se otcepili od vaseljenske crkve, ali ne dozvoljava isto to kod katolika, koji su u okrilju crkve, i poznaju punoću i jedinstvo. Postoje, naravno, katolici koje muči podeljenost hrišćanskog sveta i koji osećaju nemir, ali ne određuju oni katoličku politiku koja se tiče ekumenskog problema. Treba, uostalom, reći da, ne samo kod katolika, nego i kod svakog čoveka koji u svojoj konfesiji vidi apsolutnu punoću istine, ostaje samo pitanje o ličnom obraćenju drugih u tu konfesiju. Katolici pod ujedinjenjem crkava podrazumevaju prisajedinjenje katoličkoj crkvi. Ali isto tako pod ujedinjenjem crkava pravoslavni podrazumevaju prisajedinjenje pravoslavnoj crkvi. Mnogi istaknuti protestanti, koji vide u katoličkoj i pravoslavnoj crkvi mnogobožačke i magijske elemente, čekaju lično obraćenje u crkvu Reči Božije. Tako je škola Karla Barta najinteresantnija struja religiozne misli savremene Evrope, koja je u potpunosti nepovoljna za ekumenski pokret i koja je ravnodušna prema njemu. To je uslovljeno njenim protestantskim oduševljenjem, njenim povratkom izvorima reformacije. Ali veliki deo protestanata, posebno iz anglo-saksonskog sveta, raspoložen je drugačije. Ekumenski pokret je nastao u nedrima protestantizma. Ako je za pravoslavne i katolike sama ova kombinacija reči “ujedinjenje crkava” netačna i dvosmislena, jer oni veruju u u postojanje jedne vidljive crkve, za protestante je moguća, jer je jedna za njih nevidljiva crkva, a vidljivih crkava može biti mnogo – onoliko koliko ima hrišćanskih zajednica. Pravoslavnima je učešće u ovom pokretu lakše nego katolicima, pravoslavni su mnogo slobodniji od katolika, ali im je teže nego protestantima, jer i za pravoslavne postoji jedinstvo vidljive Crkve s dogmatima i tajnama.
Najvažnije od svega je shvatiti, da je crkva bogočovečanski proces, uzajamno dejstvo Božanstva i čovečanstva. U istoriji crkve dejstvuje ne samo Bog nego i čovek. I čovek unosi u život crkve kako svoju pozitivnu stvarateljsku delatnost, tako i negativnu, izvitoperenu aktivnost. »ovek je dao svoj pečat istoriji svih crkava i svih konfesija, i on je uvek sklon da svoj sopstveni pečat smatra Božanskim pečatom. Iza predanja i iza tradicije, ne samo pravoslavne i katoličke, nego i protestantske, jer postoji i protestantska tradicija, uvek stoji ljudska aktivnost. I ta ljudska aktivnost nije samo razvijala to što je, kao seme, bilo utemeljeno u Božanskom otkrovenju, nego je često samom sobom zamenjivla Božansko otkrovenje. Tako je, vrlo često, u istoriji crkve Jevanđelje bilo zaklanjano i gušeno ljudskim predanjem. Suviše često su novom ljudskom stvaralaštvu suprotstavljani ne samo Božansko otkrovenje, nego i okoštali rezultati starog ljudskog stvaralaštva. Ljudsko stvaralaštvo i aktivnost prošlosti su ponekad inercija, koja smeta ljudskom stvaralaštvu i aktivnosti sadašnjice. Mi to neprekidno možemo uočavati u istoriji hrišćanstva. Pretenzija da se očuva predanje otaca i dedova često postaje nevernost ocima i dedovima, koji su u svoje vreme stvarali novo. Živo predanje ne samo da se čuva, nego se i dalje stvara. Ne može se ništa razumeti u religioznom životu, ako se izgubi iz vida da je otkrovenje dvostrano i pretpostavlja ne samo Boga koji se otkriva, već i čoveka koji prima otkrovenje. »ovek, prilikom usvajanja otkrovenja ne može biti sličan kamenu ili parčetu drveta – on je aktivan. Kada čovek sluša Reč Božju, – omiljeni izraz bartijanstva, – on ne može biti pasivan, on uvek ima kreativnu reakciju u samom slušanju, uvek postoji aktivno osmišljavanje onoga koji sluša. Usvajanje otkrovenja jeste već i odgovor na njega. Zbog toga su elemenat božanskog i elemenat ljudskog u životu crkve, u hrišćanskoj istoriji tako isprepletani, da ih je jako teško razlikovati i razdvajati. Apsolutnih garancija čistoće božanskog elementa, koji nije zakomplikovan i izopačen ljudskim elementom, skoro da ne može biti. Takva garancija bi bila negiranje ljudske slobode. Katolici traže ove garancije u nepogrešivom autoritetu pape, protestanti – u autoritetu Svetog Pisma, pravoslavni – u sabornosti i u crkvenom predanju. Ali u tim traženjima garancije ne izlaze iz zatvorenog kruga, jer autoritet pape postoji samo do onih granica do kojih vera katolika, vera ljudska daruje papu ovim autoritetom, jer samo Sveto Pismo, reč Božija, prolazi kroz ljudsku stihiju, izraženu ljudskim jezikom i predatu nama crkvenim predanjem, jer sabornost crkve pretpostavlja ljudsku slobodu i izvan te slobode ne postoji ni samo predanje. Učenje Homjakova o sabornosti ima prednosti, pošto je u njemu svesno postavljena u centar ideja slobode, a ne ideja autoriteta. A Dostojevski je čak nazvao ideju autoriteta antihristovim sablaznom.
Pitanje je složeno zbog toga što ne dolazi od ljudskog elementa u crkveni život samo ono što je izvitopereno, pokvareno i grehovno, nego i ono što je stvaralačko, ono što obogaćuje i razvija. Ljudska aktivnost prošlosti, ljudsko predanje često ometaju rešavanje zadataka, koje je postavila naša epoha, ali ovi zadaci se mogu rešiti samo uz pomoć nove ljudske aktivnosti, samo začinjanjem novog predanja. Ljudski elemenat sa svojim aktivnim reakcijama individualizira hrišćansko otkrovenje, odražava se na svoj način u nacionalnim tipovima mišljenja i u nacionalnim tipovima kulture, sjedinjuje i srasta s nacionalno – političkim formama. Vaseljenska istina Hrišćanstva se na različite načine usvaja i daje razne tipove na Istoku i Zapadu, u latinskom, germanskom ili anglosaksonskom svetu. Mi ne znamo za tip Hrišćanstva koji nije ljudski individualiziran. Ta individualizacija je sama po sebi pozitivno obogaćenje i blago. U domu Oca stanovi su mnogi. Ljudski greh nije individualizacija nego razdvojenost i neprijateljstvo. Kada ne bi bilo razdvojenosti crkava, ipak bi postojala ogromna razlika između Istočnog i Zapadnog tipa Hrišćanstva. Ta razlika je bila ogromna između istočne i zapadne patristike, kada je crkva još uvek bila jedinstvena. Ako Indija i Kina postanu hrišćanske zemlje, onda će one stvoriti novi tip Hrišćanstva, koji će se razlikovati od istočnog pravoslavlja, i od zapadnog katolicizma i protestantizma. Nećete ubediti Induse i Kineze koji postanu hrišćani da je antička grčko – rimska kultura s Platonom, Aristotelom i stoicima neophodan sastavni deo hrišćanskog otkrovenja. Oni su imali svoju drevnu mudrost, imali su svoje velike filosofe, i oni će im ostati bliži nego Platon i Aristotel. To treba da se odnosi na ljudski, a ne na božanski elemenat. Naše Hrišćanstvo je do sada bilo skoro isključivo Hrišćanstvo naroda sredozemne, grčko – rimske kulture. Takva je bila osnova na kojoj su ljudi usvajali Hrišćanstvo. Istina, ta osnova se sformirala tokom jelinističke epohe, koja je bila univerzalistička, ali je ipak to bila grčko – rimska kultura, koja je bila pod velikim istočnim uticajem. Na Istoku je više imala uticaj grčka kultura, na Zapadu – latinska. Na jedne su više uticaja imali Platon i neoplatonizam, a na druge – Aristotel i stoici. Ali, ako mi verujemo u apsolutnost Hrišćanstva, onda ga ne možemo smatrati sredozemnom, grčko – rimskom religijom. Moramo da razlikujemo hrišćansko otkrovenje od tipova civilizacija i tipova mišljenja, na koje se ono odrazilo. I baš ovu razliku ne prave u potpunosti sve konfesije. Ako su već Aristotela prihvatili kao neodvojivi deo hrišćanskog otkrovenja, ako tomisti priznaju ispovedanje Aristotelove filosofije kao neophodan uslov za pravilno poimanje otkrovenja, to znači, da je ljudsko – partikularno bilo prihvaćeno za božansko – univerzalno. Ljudski elemenat i čovečanska stihija pretvaraju apsolutno hrišćansko otkrovenje u konfesije, u kojima je sabornost uvek ograničena. Neosporno je da narodi, civilizacije i konfesije imaju svoje posebne darove i misije. Ali poimanje tih darova i misija ne treba da parališe vaseljensku svest. Tipovi nacija i tipovi civilizacija, karakter mišljenja i raznolikost definicija razjedinjuju više nego sama religiozna realnost i istina otkrovenja, više nego duhovni život.
Kada se postavi problem hrišćanske sabornosti, onda ništa nije teže nego definisati šta u konfesiji pripada ljudskom i psihološkom elementu, tipu mišljenja i kulturi, nacionalnosti i politici. Potom je velika teškoća razgraničiti u tom individualizirovanom ljudskom elementu ono što je pozitivna raznovrsnost, stvaralaštvo i bogatstvo, od onoga što je u njemu izvor samozadovoljstva, ograničenosti, razjedinjenja i neprijateljstva prema drugima. Konfesija, svaka konfesija, jeste istorijska individualizacija jedinog hrišćanskog otkrovenja, jedine hrišćanske istine. Zbog toga ni jedna konfesija ne može biti punoća vaseljenske istine, ona ne može biti sama istina. Konfesija je istorijska kategorija i ona se određuje istorijskom stranom bogočovečanskog religioznog procesa. Konfesija je ljudsko ispovedanje Boga, a ne puna istina, otkrivena Bogom. I čovek sam stavlja granice na svoje ispovedanje vere u Boga. Verujući čovek ima nepremostivu sklonost ka tome da vidi teofaniju u onome što je on sam uložio u istorijski religiozni proces. Njegova sopstvena aktivnost mu se čini kao objektivna, izvana otkrivena istina. Nacionalno – istorijske veroispovesne osobine se čine objektivnim datostima otkrovenja. Crkveni nacionalizam, pa da je i tako širok kao latinstvo, još uvek jeste neprevaziđeno mnogoboštvo unutar hrišćanstva. Hrišćanin ne može da ne veruje da postoji vaseljenska crkva Hristova i da u njoj postoji jedinstvo, punoća i bogatstvo. Ali ona je samo delimično, nepotpuno aktualizovana u istoriji, mnogo toga u njoj ostaje u potencijalnom stanju. Konfesija, u svom srastanju s nacionalnim i političkim formama, sa svojom ograničenišću izvesnim tipom mišljenja i izvesnim tipom kulture, ne može da pretenduje na to da bude savršena aktualizacija vaseljenske crkve, savršeni izraz jedinstva i punoće. Ni jedna konfesija u svom ljudskom elementu ne može da pretenduje da bude nosilac punoće pravoslavnosti, katoličnosti i jevanđeličnosti. Konfesija je uvek ograničena i često okoštala te postaje smetnja kretanju duha. Nikakva pomesna pravoslavna crkva ne može da pretenduje na to da bude nosilac i predstavnik punoće pravoslavnosti. Postoji pravoslavna crkva, kao istinita vaseljenska crkva, ali nisu ruska ili grčka crkva one u kojima je pravoslavlje sakriveno. Rimokatolička crkva ne može da pretenduje na to da bude nosilac i predstavnik punoće katoličnosti. Ni mnogobrojne protestantske crkve ne mogu da pretenduju na to da budu nosioci i predstavnici punoće jevanđeličnosti. Ljudi vrlo često prihvataju svoju gordost i samozadovoljstvo kao vernost istini. Ali nisu oni verni istini toliko, koliko su verni sebi i svojoj ograničenosti. Istina se nalazi negde monogo dublje i mnogo više. Zvanična katolička crkva ima pretenziju da bude nosilac punoće i vaseljenskosti. I u ime te svoje vaseljenske svesti ona je ekskluzivna, i odvaja se od opštenja sa ostalim hrišćanskim svetom. U stvari ona je partikularistička, rimska crkva, koja na sebi nosi pečat izvesnog tipa ljudskog mišljenja, ljudske civilizacije, pečat ljudske, latinske rase. Ta crkva je ogromna, sa velikim stilom, sa velikom kulturnom prošlošću, ona obuhvata sve delove sveta, ali ona je samo deo, koji sebe smatra za celinu. U njoj partikularizam sebe u najvećoj meri smatra univerzalizmom. Upravo katolička svest, u svom klasičnom sistemu tomizma, smatra svoju crkvu potpuno aktualizovanom u istoriji, tj. savršenom, i ne dopušta ništa što je potencijalno, što tek treba da se aktualizuje. To se u potpunosti slaže sa tomističkom interpretacijom aristotelovskog učenja o potenciji i aktu. Pravoslavno shvatanje pre može da dopusti potencijalnost u crkvi, koja tek zahteva aktualizaciju. To je određeno shvatanjem crkve kao živog duhovnog organizma ili bogočovečanskog procesa. To i jeste sabornost – pojam, tuđ zapadnom hrišćanskom shvatanju.
Ali, ne vodi li nas priznanje ograničenosti svake konfesije i nemogućnost da se u njoj pronađe vaseljenskost ka interkonfesionalizmu? Mnogi i shvataju ekumenski pokret kao pokret ka interkonfesionalizmu. Ja sam pak sklon mišljenju da je interkonfesionalizam zabluda i opasnost za ekumenski pokret. Protestantske organizacije neretko ističu princip interkonfesionalizma i misle da u njemu ujedine sve konfesije i crkve. Ali interkonfesionalizam može manje od bilo čeka drugog da bude priznat kao vaseljenski. Interkonfesionalizam nije obogaćenje nego osiromašenje, to nije konkretna punoća nego apstrakcija. Interkonfesionalizam nije bogatiji i puniji od konfesije, on je siromašniji i štetniji od nje. To je ravnanje po minimumu. Interkonfesionalno hrišćanstvo je apstraktno hrišćanstvo, u njemu nema konkretne punoće života. Pristalice interkonfesionalizma predlažu hrišćanima da se ujedinjuju na apstraktnom minimumu hrišćanstva, na primer, na veri u božanstvo Isusa Hrista, odbacujući sve što je razjedinjujuće. Ali idući tim putem nemoguće je bilo šta postići u religioznom životu. Religiozni život uopšte ne liči na politički život, u njemu su nemoguće partije, zasnovane na tome da ću ja tebi ustupiti nešto, a ti ćeš meni ustupiti nešto drugo. Vera može biti samo integralna, celovita, u njoj je nemoguće bilo šta ustupiti. Samo je tada ona životna, samo tada ona može da inspiriše aktivnost. Ako ja, kao pravoslavac, imam kult Majke Božje, onda ja ne mogu da se pravim da sam to zaboravio da bih postigao saglasnost sa hrišćanima kojima je taj kult tuđ. Vaseljenskost je punoća, i ona se ne dostiže apstrahovanjem, sabiranjem i oduzimanjem. Volja za vaseljenskošću jeste volja za većom punoćom i bogatstvom, i samo u toj punoći i bogatstvu moguće je zamišljati ponovno ujedinjenje hrišćana. Ekumenski pokret se može smatrati interkonfesionalnim samo u tom smislu da se u njemu susreću i zajedno rade predstavnici raznih hrišćanskih konfesija, i da on predstavlja saradnju tih konfesija. Ali to nipošto ne znači da sama konfesija unutar sebe postaje interkonfesionalna, da je interkonfesionalan verujući pravoslavac, protestant ili katolik. Takav interkonfesionalizam označavao bi ravnodušnost. Zato ne treba da govorimo o interkonfesionalizmu nego o nadkonfesionalizmu, o pokretu ka nadkonfesionalnoj punoći. Vaseljenskost je dostižna kroz kretanje ka vrhu i u dubinu, kroz ispoljavanje punoće unutar svakog religioznog tipa. Hrišćanski svet je jedinstven na visini i u dubini – na površini je on, pak, beznadežno razjedinjen. Ali pokret ka interkonfesionalizmu se kreće po površini. Kretanje, pak, ka nadkonfesionalizmu jeste kretanje u dubinu i u visinu. Mi želimo da nadoknadimo svoj nedostatak. Interkonfesionalno hrišćanstvo je nedovoljno, odviše apstraktno, minorno i zato mi ne smemo da se krećemo ka njemu. Samo ostajući u svojoj konfesiji, ali tako što ću se sve više udubljivati i uzvišavati, prelazeći s one površine na kojoj se sudaraju istorijske konfesije, na višu duhovnu ravan, ja mogu da se nadam da ću dostići nadkonfesionalnu punoću. Pravoslavac u dubini, u istinskoj realnosti može da se susretne sa katolikom ili protestantom. Dubina hrišćanske mistike susreće se sa dubinom mistike nehrišćanskih religija. Na površini nas dele doktrine i forme mišljenja, rasne psihologije i forme crkvene organizacije. U dubini mi dolazimo u dodir sa samim Hristom, a onda i jedni s drugima. I to uopšte nije beskrvni interkonfesionalizam. To jeste kretanje ka punoći.
Nemoguće je odreći se od istine u koju veruješ, i ništa se ne sme u njoj popuštati. Konkretna integralna istina je nedeljiva. Ali ne smemo sebe već smatrati nosiocima te istine. Niko ne može da pretenduje na to, da je on ili njegova verska zajednica u potpunosti aktualizovala punoću vaseljenske istine. Ona ne samo da je u životu nije u potpunosti aktualizovala, nego nije ni u misli. Ne samo pojedinac, nego i svaka verska zajednica ima potrebu za nadopunom, i uvek biva kriva zbog samozadovoljstva, neprijateljstva prema drugima i zbog prihvatanja dela za celinu. Religiozni hrišćanski život je po svojim zadacima beskonačan i ne može se smestiti ni u kakve konačne forme. Međutim, sve istorijske konfesije teže učvršćivanju konačnih formi, u koje žele da smeste punoću istine. Hrišćanstvo nije samo otkrovenje istine, nego i otkrovenje ljubavi. I onaj ko je fanatično predan svojoj konfesionalnoj istini neretko se ogrešuje o ljubav. On nije veran Hristu, koji nije samo istina, nego je takođe i ljubav, kao put i život. Samo ujedinjenje istine i ljubavi može da otkrije put hrišćanskog jedinstva. Predanost istini kakvu su imali zakonici sama po sebi može da odvede osećanju mržnje i razjedinjenju. Isključiva, pak, nadahnutost ljubavlju, koju prati ravnodušnost prema istini, čini rasplinutim i neodredeđenim sam cilj hrišćanskog jedinstva. Moramo praviti razliku između pravoslavlja kao vaseljenske crkve, u kojoj treba da bude punoća istine, i pravoslavlja kao konfesije, u kojoj se neizbežno nalazi pečat ljudske ograničenosti. Ja mogu da vidim u pravoslavlju najveću istinu i mogu zbog toga hteti da ostanem u njemu do kraja. Ali to ne bi trebalo da mi smeta da vidim istorijske grehe i krivicu pravoslavlja, i grčko – vizantijskog i ruskog. I takvih grehova nije malo: lažni odnos crkve prema državi, koji je dovodio zarobljavanju crkve od strane države, crkveni nacionalizam, obredni formalizam u koji je često zapadao pravoslavni svet, nedostatak aktivnosti, aktivne hristijanizacije života, gušenje evanđeoskog elementa sakramentalno – liturgijskim elementom, zatvorenost u sebe i neprijateljstvo prema zapadnom hrišćanskom svetu. Sama reč “pravoslavlje” znači ispovedanje istine. Ali nacionalne pravoslavne crkve Istoka nisu nosioci celokupne ove istine. Pravoslavni, konkretno mi, ruski pravoslavci, moramo da priznamo da je pravoslavlje čuvalo drevnu istinu, ali da ju je jako malo i veoma loše ostvarivalo, veoma malo je učinilo za sprovođenje te istine u život, i ne samo u život, nego čak i u misao. Zapadno hrišćanstvo je mnogo više sebe realizovalo i aktualizovalo. Može biti da mu se zbog toga češće javljala sablazan da izda samu istinu. Ali istina nam nije otkrivena samo zbog toga da bismo je revnosno čuvali, – ona nam je otkrivena za stvaralaštvo života. Istina nije mrtvi kapital, ona mora da donosi dobit. Istina koja sebe ne realizuje u dinamici života postaje mrtva, prestaje da bude put i život. Neosporno je da je istina pravoslavlja bila izvor života ruskog naroda. Ona nam je podarila likove velikih svetitelja. Ona je formirala duše. Ali realizacija nije bila proporcionalna dimenzijama date istine. Hrišćanski Zapad je, možda, suviše sebe aktualizovao, do satiranja, hrišćanski Istok – nedovoljno. Ja sam ubeđen da je u pravoslavlju veća dogmatska istina nego u katolicizmu i protestantizmu, da su u njemu date beskonačne mogućnosti, baš zbog njegove nedovoljne aktualizovanosti, da je u njemu razliven duh slobode. Ali to ne smeta da se uvide grehovi pravoslavnog sveta i njegova ograničenost. I na Zapadu ne postoje samo konfesije, kako su često mislili pravoslavni. Na Zapadu postoji istinsko hrišćansko duhovno iskustvo, vrlo bogato i raznoliko, i mi moramo mnogo toga da naučimo od zapadnih hrišćana. Ali i zapadni hrišćanski svet mora da prizna značaj i bogatstvo duhovnog iskustva istočnih hrišćana. Ono takođe ima potrebu za dopunom jer ne poseduje sve. Samo takav uzajamni odnos može biti povoljan za hrišćansko zbliženje i jedinstvo.
Mi ne možemo da pretendujemo na to da u XX veku stvorimo vaseljensku crkvu svojim ljudskim snagama. Ako vaseljenska crkva nikad nije postojala, ako ona ne vodi svoje poreklo od Isusa Hrista, onda je nikad neće ni biti. Kongresi, konferencije, interkonfesionalna udruženja mogu biti simbol nastajanja novog, vaseljenskog duha među hrišćanima, ali ne mogu da pretenduju na stvaranje Crkve, koja će na kraju, prvi put, biti istinski vaseljenska. Ekumenski pokret, koji zaslužuje najvatreniju podršku, ima određene opasnosti, koje je potrebno uvideti. U prošlosti su pokušaji unija među katolicizmom i pravoslavljem u potpunosti nosili spoljni karakter, crkveno-državni, i realizovali su se bez unutrašnjeg duhovnog jedinstva. Ove unije su obično dovodile do suprotnih rezultata i izazivale su još veće neprijateljstvo. Nigde nema takvog neprijateljstva među pravoslavnima i katolicima, koliko u zemljama u kojima postoji unijatstvo. Vrlo je karakteristično da maksimalno odbacuju pravoslavne oni katolici koji su specijalisti za istočno pitanje i za pravoslavlje, profesionalci takozvanog “ujedinjenja crkava”. Sam izraz “ujedinjenje crkava” bolje bi bilo sasvim odbaciti, kao neiskren i netačan. Razdvajanja crkava nije ni bilo – desilo se razjedinjenje hrišćana. I ne radi se o ujedinjenju crkava, nego o ujedinjenju hrišćana Istoka i Zapada, i ujedinjenju hrišćana na Zapadu. Od toga uvek treba počinjati – od ujedinjenja hrišćanskih duša. Najteže se to postiže pregovorima i sporazumima crkvenih vlasti. Proces zbližavanja i ujedinjenja mora da počne odozdo, iz dubine. Opasnost od formalnih unija počinje onda, kada katolici nastoje da zadobiju pravoslavni Istok. Na toj osnovi je insistirao još V. Solovjov, koji je bio veliki po svome žalu za jedinstvom, ali njegov pogled na svet je zastareo. Sada se ekumenski pokret, u kome glavnu ulogu igraju protestanti, nalazi pod drugim znakom i s tim u vezi postoji opasnost druge vrste. Hrišćanska vaseljenskost ponekad se shvata previše površno, daje se prednost socijalnom i moralnom. U naše vreme je preovladalo shvatanje hrišćanstva kao socijalne i moralne religije. Takvo shvatanje se neretko sreće u anglosaksonskom svetu. Nimalo ne želim da poričem ogroman značaj socijalnog pitanja za ujedinjenje hrišćanskog sveta. Naprotiv, mislim da je socijalno pitanje sada centralno pitanje za hrišćansku svest. Od promene odnosa hrišćanstva svih veroispovesti prema socijalnom životu, od radikalne osude socijalne nepravde od strane hrišćana i zahtevanja ostvarenja istine Hristove i u socijalnom životu zavisi sudbina hrišćanstva u svetu. Baš na ovom temelju dolazi do ujedinjenja antihrišćanskih snaga. Hrišćani ne smeju da ustupaju neprijateljima hrišćanstva prerogative borbe za socijalnu pravdu, za poboljšanje položaja radnih klasa. Ali hrišćanstvo nije socijalna religija, i osnov hrišćanstva nije ni socijalni ni moralni, nego mistični i duhovni. Zaboravljanje mističke strane hrišćanstva i njegove okrenutosti prema večnosti ne može da dovede do istinskog jedinstva i sabornosti. Liturgijski pokret našeg vremena podseća nas na mističke osnove hrišćanstva. I u izvesnom delu protestantskog sveta, koji je liturgijski najviše oštećen i osiromašen, budi se žeđ za liturgijom. Jedinstvo hrišćanskog sveta neće se dostići, na čisto socijalnoj osnovi, nego na osnovi duhovnog udubljivanja unutar svojih konfesija, na osnovi preporoda duhovnog života. Tokom poslednjih vekova hrišćanska duhovnost je oslabila, a hrišćanstvo, svojim eksteriorizovanjem, potpalo pod uticaj racionalizma i dosta često je služilo boržoaskim interesima. Nemoguće je nadati se da će se, dok je hrišćanstvo u opadanju i ospoljenosti postići jedinstvo i vaseljenskost. Zadaci ekumenskog pokreta se mogu ispuniti samo uz hrišćanski preporod. Ali nad našim svetom, koji je preživeo krize i katastrofe, struji dašak nove hrišćanske duhovnosti. I sa time su povezane naše nade. Ne može se više biti površnim, običnim hrišćaninom, poluhrišćaninom, polupaganinom. Zahtevi koje pred hrišćane postavlja naše vreme, strašno su se povećali. I dolazi do kvalitativnog odabira. Mačem se odvaja istinsko od neistinskog, realno od iluzornog, božansko od onoga što je napravio čovek i proglasio za božansko. Samo hrišćanstvo se za nekoliko stoleća sekularizovalo, i mora doći do njegovog očišćenja. Neophodno je unutar hrišćanstva rešiti probleme koji muče svet; hrišćanstvo ne može biti ravnodušno prema onome što se dešava u svetu. Ali će hrišćanstvo tek onda kada ne bude zavisilo od sveta, i kada ga ne bude svet determinisao, moći da postane snaga u svetu i za svet.
U svetu je u toku neviđeno koncentrisanje, ujedinjavanje i organizovanje antihrišćanskih snaga. Ove snage su neobično aktivne. I hrišćanstvo, koje je podeljeno na međusobno neprijateljske konfesije, nemoćno je pred licem antihrišćanske opasnosti, pred narastajućom dehristijanizacijom sveta. Kontrast između ujedinjenosti, organizovanosti i aktivnosti antihrišćanskih sila, i podeljenosti, dezorganizovanosti i pasivnosti hrišćanskih snaga ne može da ne muči hrišćansku savest. Ne sme se dozvoliti da ne bude shvaćena potreba za jedinstvom hrišćana pred licem jakog neprijatelja. Hrišćani su u mnogome sami krivi – hrišćani, a ne hrišćanstvo. Hrišćani su sami morali da u ime Hrista Volim Te Isuse delaju ono pozitivno socijalno i kulturni delo, kojega su se često poduhvatali neprijatelji hrišćanstva. Oni to nisu radili ili su radili sa strašnim zakašnjenjem, ili su, što je još gore, osuđivali one koji su to radili. Zašto su hrišćanske snage manje aktivne od antihrišćanskih potpuno je razumljivo, to sledi iz same hrišćanske veronauke i pogleda na svet. Hrišćanstvo priznaje slobodu ljudskog duha i snagu greha. Ono ne može da veruje u mogućnost rešenja svih pitanja života na osnovu spoljne i prinudne organizacije, u koju veruje komunizam. Upravo hrišćanska sloboda otežava realizaciju hrišćanstva u životu. To je osnovni paradoks hrišćanstva. Lakše je biti materijalista nego hrišćanin. Od hrišćanina se zahteva nesravnjeno više, ali obično on ispunjava manje. Ali bivaju razdoblja kada se hrišćanske duše bude. Kada je aktivnost neizbežna, učmalost i duševna inercija se pobeđuju. Mi ulazimo u takvo razdoblje. Odgovornost je beskrajno narasla. Mi više ne živimo u udobnom i spokojnom hrišćanskom svetu. Pozvani smo da činimo stvaralačke napore. Ekumenski pokret je simptom buđenja hrišćanskog sveta, za sada još uvek veoma slab. Ali unutar svih konfesija i svih istorijskih crkava budi se ta uznemirenost i uzbuđenje. Sve češće i češće dolazi do izlaženja izvan okvira zatvorene konfesije. Prelazi iz jedne konfesije u drugu nose čisto lični karakter, i oni ne rešavaju ekumenski problem, obično ga čak i ne postavljaju. Ali kod ljudi koji ostaju verni svojoj konfesiji, javlja se žeđ za vaseljenskim jedinstvom i punoćom. Dublje i duhovnije shvatanje hrišćanstva mora da oslabi konfesionalni fanatizam i samozadovoljstvo, ono prelazi u drugačiji plan od onoga u kome se odigrala borba podeljenih i neprijateljskih delova hrišćanskog sveta. Potrebno je odlučno suprotstaviti “mistiku” “politici” u crkvi, upotrebljavajući ove reči u onom smislu u kome ih upotrebljava ©arl Pegi. Sva tegobnost hrišćanske istorije bila je determinisana srastanjem crkve sa “politikom”. U razdoru i neprijateljstvu ogromno mesto zauzimala je upravo politika, koja se može otkriti iza svih istorijskih verskih progona. I sada još uvek politički momenat igra presudnu ulogu u verskoj netrpeljivosti, on ulazi i u dogmatske sporove. Preporod hrišćanske duhovnosti mora da oslabi ulogu političkog elementa u crkvi. I to bi trebalo da otvori mogućnost novog i produhovljenog socijalnog stvaralaštva u hrišćanstvu. Mi ulazimo u potpuno novu epohu i na potpuno novi način treba postaviti probleme sabornosti i jedinstva. U starim postavkama ovog problema još se osećao partikularizam i provincijalizam istorijskog života crkve. Mi živimo u revolucionarnom razdoblju, i sve istorijske granice, koje su se činile večnim, nestaju. Vaseljensko hrišćanstvo može biti aktualizovano samo uz duboko eshatološko osećanje života.
Hrišćani misle da ih razdvaja božanska istina. U stvari, njih deli upravo ono ljudsko, ljudska duševna struktura, razlike u iskustvu i osećaju života u intelektualnom tipu. Objektivizirajući svoja sopstvena stanja, ljudi misle da se bore za apsolutnu istinu. Ali, kada se mi vratimo istinskim religioznim primarnim realnostima, kada otkrijemo u sebi istinsko duhovno iskustvo, mi postajemo bliski jedni drugima i sjedinjujemo se u Hristu. Pravoslavni imaju drugačije učenje o iskupljenju od protestanata, i možemo se beskonačno dugo raspravljati o tome čije učenje je ispravnije. Ali samo iskupljenje je isto, sama religiozna realnost je jedinstvena. Pravoslavni imaju drugačije učenje o poštovanju Majke Božije od katolika: oni ne prihvataju dogmat o bezgrešnom začeću. Rasprave o dogmatu o bezgrešnom začeću izazivaju podelu i neprijateljstvo. Ali sam kult Majke Božije, samo religiozno iskustvo je isto i kod pravoslavnih i kod katolika. Hrišćansko zbliženje ne treba da se postavi ni na sholastičko-doktrinarni temelj, ni na kanonsko – pravni temelj. Upravo na toj osnovi se dogodila podela i razdor. Zbliženje treba, pre svega, postaviti na unutrašnji, duhovno-religiozni temelj. Spoljašnje će se ostvariti kroz unutrašnje, crkveno jedinstvo – kroz duhovno ujedinjenje hrišćana, kroz hrišćansko prijateljstvo. Ono što sjedinjuje je pre svega vera u Hrista i život u Hristu, traženje Carstva Božijeg, odnosno sama suština hrišćanstva. Ištite najprije Carstvo Božije, a sve ostalo će vam se dati. Ali u grešnom hrišćanskom svetu je ono što se dodaje zasenilo samo Carstvo Božije, i upravo ono komada hrišćanski svet. Ideja Carstva Božijeg je u hrišćanstvu dublja nego ideja crkve koja predstavlja istorijski put do Carstva Božijeg. Ideja Carstva Božijeg je eshatološka i profetskog karaktera. Na njoj i treba da se izgradi ujedinjenje. To nije minimum, već maksimum, nije apstrakcija nego konkretnost. Perspektiva dostizanja apsolutne punoće i apsolutnog jedinstva je eshatološka perspektiva, odnosno punoća vremena. Ali, ostvarenje vremena se ostvaruje još u samom vremenu.
Ekumenski pokret označava promenu unutar hrišćanskog sveta, pojavu nove hrišćanske svesti. Pravoslavlje može biti pogodan temelj za ekumenski pokret, i uključivanje pravoslavnih u taj pokret može da ima ogroman značaj. Pravoslavni svet nije učestvovao u strašnoj istorijskoj borbi između protestanata i katolika. Iskustvo interkonfesionalnih skupova u Parizu je pokazalo da se pravoslavni i katolici lakše nalaze na pravoslavnoj osnovi. Postoje dva shvatnja sabornosti – horizontalno i vertikalno. Horizontalno shvatanje vaseljenske ujedinjenosti podrazumeva zauzimanje što većeg prostora na zemlji, univerzalnu organizaciju celokupne zemaljske površine. Ovom shvatanju je naklonjen katolicizam. Vertikalno shvatanje podrazumeva dimenziju dubine, vaseljenskost može biti svojstvo svake posebne eparhije. To je pravoslavno shvatanje. Ono je pogodnije za ekumenski pokret. Katolici će moći da učestvuju u njemu samo u slučaju da se odreknu od imperijalizma u shvatanju vaseljenskog jedinstva hrišćanstva, samo ako pobede u sebi imperijalističku volju kao sablazan, i ako ne budu videli oko sebe objekte delovanja, nego subjekte. To može biti najvažnije pitanje u pokretu ka jedinstvu. Protestanti imaju drugu sablazan – sablazan suviše velike lakoće u dostizavanju jedinstva i vaseljenskosti. Pravoslavni, pak, sablazan jeste sablazan izolovanog i samozadovoljnog života, ravnodušnog prema tome šta se dešava sa svetom. Svako ima svoja iskušenja. Teren za ujedinjenje može se pripremiti ljudskom aktivnošću i usmeravanjem ljudske volje. I mi treba da činimo sve u tom pravcu. Ali ujedinjenje se neće desiti zbog ljudskih napora – ono će se konačno dogoditi dejstvom Svetog Duha, kada dođe vreme za to. I u svakom slučaju kretanje ka tom centralnom događaju u sudbini hrišćanskog sveta označava ulazak u novu epohu, kada će dejstvo Svetog Duha biti jače nego što je bilo do sada.
Iz zbornika “Ponovno hrišćansko ujedinjenje”Volim Bog je prirodan i prirodno je da se ujedine sve Hriscanske,Muslimanske i Katolicke kulture u jednu LJubav
(YMCA-Press, Pariz, 1933, str. 63 – 81)
YOU MAY ALSO LIKE...
Bitka za ljubav – kako sačuvati brak
8 MAJ, 2015Tko će kazniti papu Franju?
18 JUN, 2015
Нема коментара:
Постави коментар