Nebojša Jovanović, psiholog

UMESTO PREDGOVORA Postoje glasovi i u kamenu, i u zemlji, i u biljci, i u kapi vode, i u atomu vazduha, isto tako kao što postoje glasovi i u suncima, zvezdama, planetama, mesecima, kao telima. U čemu god ima unutrašnjeg pokreta, ima i glasa. Fino uho moglo bi čuti struju sokova u biljci; još finije moglo bi čuti glasove u kamenu, zemlji, kapi vode, atomu vazduha. No, naše uho nije sposobno da čuje sve glasove, kao što ni naše oko nije sposobno da vidi sve stvari. Izvesno pak: više je glasova u ovome svetu koje ne čujemo, nego predmeta koje ne vidimo. A to znači: vasiona je punija glasova nego slika, boja i oblika. Jer nema ništa bezglasno, za onoga ko čuje. Sve je ispunjeno glasovima, sve je ispunjeno rečju. Sva vasiona je jedna trešteća muzika, i neprestani govor, i neprestani razgovor... Glavno je: kroz sva čula ulazi kazivanje, izraz, govor, priča, reč svih stvari o sebi, o svom prisustvu, o svom stanju, o svojim osobinama... jer svi utisci su reči. Nema mutavih stvari, jer ona stvar, koja ne može sebe da projavi uhu, pojavljuje sebe oku, ili koži, ili nosu, ili ustima. Nema mrtvih i bezglasnih stvari, jer dokle nam stvari nešto kazuju, ma kroz koje čulo naše, dotle su one izrazite, a dokle su izrazite, dotle su postojeće, a dokle su postojeće u opštoj muzici stvari, dotle su žive. No, zar ste jednom čuli gde se kaže da je muzika najprivlačnija moć u svetu?... I kad je razumljiva, i kad je polurazumljiva, i kad je sasvim nerazumljiva, pesma i muzika su uvek jedna misteriozna i neodoljiva sila. Zašto to, ako ne zato što nas one dovode doma, podsećaju na prvobitnu, da na bitnu domovinu našu? Na prvi glas; na prvu reč; na prvu pesmu?... Samobitnu božansku Reč, i da je od Nje i kroz Nju postao sav svet, kao Njen odjek... VLADIKA NIKOLAJ VELIMIROVIĆ NOVE BESEDE POD GOROM POLNOST KAO MUZIKA - "Sve bilo je muzika u ljubavi s' njom....", stari dobri Arsen. - Treba ga shvatiti bukvalno. To nije samo metafora. - Kako to misliš bukvalno? - Pa lepo, odnosi izmedu polova jesu muzika. To je fizička realnost, a ne samo metafora. Draga moja, i ovo što mi sada činimo, ovaj naš razgovor, naše prijateljstvo... sve je to muzika. - Nešto si mi romantično, lirski raspoložen? - Raspoložen sam egzaktno, naučnički. - Ma nemoj! - Ako si voljna da slušaš, objasniću ti zašto tako mislim. - Pretvorila sam se u uho! - Odlično. Spremnost da se sluša i primi drugi u sebe, ženski je princip. Logos, logičnost, određenost, probojnost duha, potreba da se ude u drugog, duhovno, a i telesno, muški je princip. - Ha, ha. Ispada da ćemo, time što ja slušam i primam ideje tvojeg duha, koje će ući u mene i ispuniti me, mi zapravo imati polni odnos! - Upravo tako. Polni odnos, ne seksualni. Polnost je u svemu. U svakoj komunikaciji. Svaki odnos je polan. - Da nisi ti neki panseksualista? Ne bi bilo čudo da jesi. Bavio si se psihoanalizom, a njenog tvorca, Frojda, optuživali su da vidi seks u svemu. - Ja ne govorim o seksualnosti, već o polnosti. A to je različito. Ako sam nešto "pan", onda sam panpolista, svepolista. Takav izraz ne postoji. Zato ću ga sada uvesti. - Pa, u čemu je razlika? - Polnost je metafizička. Berđajev je dokučio metafizičku suštinu polnosti. Polovi su postojali i pre nas, živih, bioloških bića. Seksualnost je samo jedna biološka manifestacija polnosti. Polovi su načela, ili još bolje začela, kako je lepo rekao Bela Hamvaš. Seksualnost je samo jedna od njihovih tvorevina. Polnost je, zapravo, osnova postojanja duha. - Hoćeš da kažeš da su muški i ženski princip postojali u duhu pre nego što su nastali mužjaci i ženke, muškarci i žene...? - Da. Duh je muško-ženski. Androgin. Zato je Duh ljubav, Bog je ljubav. Duh je nebeska, kosmička erotika prisutna u svemu što postoji. Privlačnost između polova je ono što drži atom da se ne raspadne. Sama materija je polna. Spoj pozitivnog i negativnog naelektrisanja. - Jedinstvo suprotnosti? - Ne. Polovi nisu suprotnosti. Oni su polovi, čvorne tačke na kojima je zategnuta struna postojanja, muzički instrument Duha. Zašto bi polovi bili suprotnosti? Zašto bi breg i dolja jednog talasa bili suprotni? Oni su različita stanja celine, pokreta, treptaja... Zašto bi, u muzici, pauza bila suprotnost tonu koji zvuči? Da nema pauza, ne bi bilo ni muzike. Ne bi bilo udaha da nema izdaha. Polovi su osnova ritma, a život je ritam. Sve što postoji sačinjeno je od talasa različitih frekvencija, a osnova talasa je ritam. Talas je ritam pulsiranja između polova. - Ako nemaš ništa protiv, pustila bih ponovo Arsena? Mogu ja, istovremeno, da slušam i tebe i njega, a da ni jedan od vas dvojice ne bude lišen pune pažnje... - Naravno da nemam ništa protiv. To je česta ženska fantazija - voditi ljubav sa dva muškarca istovremeno. Uostalom, imam i ja ženski princip u sebi, pa će tako Arsen, i neznajući, postati univerzalni duhovni ljubavnik... kao i svaki dobar muzičar. "Sve bilo je muzika, tek začaran tren..." - Malo ću da ga utišam, da ipak ti budeš u centru pažnje mog ženskog principa. - Hvala ti, iz srca mog muškog principa. - Šta je to, uopšte, muški i ženski princip u nama? - Najbliže mom doživljaju stvarnosti je da to objasnim preko muzike, jer muzika je i podstakla ovaj naš razgovor... - Ima li i u muzici muškog i ženskog? - Naravno. Kao i u svemu. - Šta bi to bilo muško, a šta žensko u muzici? - Melodija je muški princip, a harmonija ženski. - Zašto?! - To ti je slično odnosu duha i duše, ili možda psihe... Melodija je određena, ona nosi u sebi koncentrisano značenje, ona je probojna, ulazi u slušaoca... Melodija se pamti, može se odzviždati. Harmonija se ne može odzviždati. Ona je rasplinuta, raširena, otvorena kao žena, okruženje, atmosfera, pozadina u kojoj se melodija kreće. I odnos figure i pozadine na nekoj slici je muško-ženski, kao u muzici. - Da li hoćeš da kažeš da je žena samo atmosfera, pozadina muškarcu, kao ono: "Iza svakog uspešnog muškarca stoji uspešna žena..." Žena se ne može "odzviždati", kao ni harmonija, jer je rasplinuta i neodređena. Za njom se može samo zviždati... - Ne jedi se, neću to da kažem. Ne govorim ja o ženama i muškarcima, već o ženskom i muškom principu. I žene i muškarci imaju u sebi oba principa. I muški i ženski. Jung je govorio o tome da svako čeljade ima Animusa i Animu u sebi. Ja samo hoću da iznesem njihove osobine, da bismo prepoznali kada je On, a kada Ona aktivna u nama. Tu nema mesta vrednovanju. Vrednovanje je ono što čini da se muško i žensko doživljavaju kao suprotnosti. - Dobro, poznato je da smo zbog vrednovanja, zbog kušanja ploda sa drveta poznanja dobra i zla, izgnani iz raja. Kažu i to da je Eva, dakle žena, prva zagrizla jabuku... po nagovoru zmije... koja je takođe ženskog roda, a Adam je samo naseo, kao što muškarci često nasedaju ženama... Po tome bi se moglo zaključiti da je Adam bio samo Evina pozadina, a da je ona vodila glavnu reč, zajedno sa zmijom, kao pripadnicom istog, ženskog lobija. - I tako do dana današnjega. Kao što si i ti prva počela da vrednuješ i ljutiš se zbog nedostojne uloge pozadine, atmosfere, ili što lepše zvuči, ali ti izgleda samo kao lukavije pakovanje, uloge harmonije koju sam dodelio ženi, ponesen svojim prikrivenim muškim šovinizmom. - A ti, ustvari, to nisi? - Nisam. Časna reč. - Baš lepo i plemenito od tebe. - Pa eto, takav sam... - Dobro, ja sam kriva za vrednovanje i optuživanje tebe, što je, inače, tipično za žene - zvocanje i optuživanje. Valjda to izvire iz potisnutog osećanja niže vrednosti zbog uloge koju nam je dodelio sam Logos, uzgred budi rečeno muškarac, ili pak potiče iz naše gordosti i nespobnosti da shvatimo kako tu nema mesta vrednovanju. Trebalo bi da se, kao u bajci o Snežani i sedam patuljaka, okrenemo naglavačke, i da nam ispadne iz grla zalogaj otrovne jabuke vrednovanja, kojom nas je, podvalom, zatrovala zla maćeha. Zmija jedna. Pa kad dode princ na belom konju, a mi otvorene i nezatrovane, jedva dočekamo da mu budemo atmosfera. - Znaš, to sa okretanjem naopačke, i sa ispadanjem otrovnog zalogaja, uopšte nije loša ideja. Prva žena i nije bila Eva. Nebeski Adam, kaže stara priča, bio je Androgin, muška devica, celovito biće u kojem su muška melodija i ženska harmonija stvarale rajsku muziku bića. Taj ženski element alhemije celovitosti, devičanstvo ljudske duše, zvala se Sofija. Padom čoveka u greh, Androgin se deli, i Sofija uzleće u nebo. Usamljeni, polovični Adam, dobija Evu i pada u njenu vlast, vlast prirode, jer Eva je priroda. Sofija je otišla iz zajednice. Ne svojom krivicom. Ipak, u duhu, postoji mogućnost dostizanja devičanske mudrosti, Sofije. I za muškarca, i za ženu, ta mogućnost postoji kroz ljubav. Ali, prvo treba ispljunuti otrovni zalogaj. I Adam u tebi želi svoju Sofiju. Muški deo tebe čezne za izvornom ženstvenošću, za svojom harmonijom. - Lukav si ti. Sad si dramu preneo na unutrašnji prostor, na rascep žene u samoj sebi. - Ono što se dešava spolja, muško-ženski rat, samo je odraz unutrašnjeg nesklada muškog i ženskog principa unutar nas samih. - Ispada, tako, da nema potrebe za promenama u patrijarhalnom društvu u kojem je žena dovedena u podređenu poziciju. Žena treba da prihvati svoju metafizički predodredenu ulogu pozadine, i da uživa u njoj. Ona je, u načelu, ili začelu, kako hoćeš, osuđena na sebe, na pasivnost i drugorazrednost. Ako se promene društveni odnosi, promeniće se i društvena svest, svest žena i muškaraca. - Nisam znao da si Marksista. - Pa i nisam. Samo mislim da ti psihologiziraš i sve svodiš na unutrašnji sukob, umanjujući tako uticaj društva na formiranje osobina pola. Po tebi, žene nisu podređene zbog društvenih uslova, već su one takve po prirodi, pa su spoljašnji uslovi samo odraz unutrašnjih predodređenosti. - Ja nisam ni rekao da su žene podređene, niti da je podređenost u ženskoj prirodi. - Zar biti pozadina ne znači biti podređen? - U muzici - ne. - Ali, mi govorimo o životu. Život nije muzika. - E, u tome se ne slažemo. Život jeste muzika, i u njemu važe ista načela kao i u muzici. - Ne možeš tako da generalizuješ, da od analogija praviš stvarnost. - Rekoh ti, još na početku, da Arsenove reči treba shvatiti bukvalno. Ne kao metaforu, ili analogiju. - Ali, nisi me ubedio... niti objasnio... - Kako sam i mogao, kad si odmah zauzela gard. - Pa, moram da branim svoj pol! - Ja ga nisam napao. - Ne, ti si samo rekao svoju "istinu", u kojoj nema vrednovanja, a ja sam to doživela kao napad, jer sam počela da vrednujem. Zašto je loše vrednovati? Zar to nije suštinska odlika čoveka, da vrednuje? - Nije loše. Svi mi to činimo. Ali, ako vrednujemo na putu traženja istine, možemo poverovati da je istina ono što mislimo da treba da bude istina, ono što smatramo da je vredno da bude istina. A istina je istina, svidela nam se ili ne. - Pa, šta predlažeš? - Da me slušaš, i pokušaš da primiš moju istinu. Kada je budeš doživela kao zaokruženu celinu, onda sudi o njoj kako hoćeš. Prvo uključi svoj ženski princip, pa onda muški. Prvo unesi hranu u sebe, pa onda ocenjuj njen ukus. Rečju, budi neko vreme žensko, jer primanje i razumevanje je ženski, materinski princip. Pusti me da, neko vreme, budem muško, melodija koju ćeš ti okruživati. Kasnije možemo da zamenimo uloge. - 'Ajde važi. Izvoli muškarčino. - Pre neki dan, dok sam popravljao stonu lampu, što je inače muški posao, drmnula me je struja. Spojio sam fazu i nulu i, kao što je poznato, faza i nula, na golo, stvaraju strujno kolo. Nisam znao koga da psujem, ili blagosiljam, kad zasvetli sijalica. Fazu ili nulu. Kad uhvatiš samo nulu, ništa se ne dešava. Ptičice mogu da stoje na fazi, a da ih ne drmne struja. Mogu da ih psujem ili slavim samo zajedno, jer su samo zajedno struja, ili život, a odvojeno-neostvarene mogućnosti. Tako je i sa ženama i muškarcima. - Pretpostavljam da žene povezuješ sa nulom, a muškarce sa fazom. - Ne žene i muškarce, većženski i muški princip. Ponoviću ti ponovo: u svakom ljudskom biću postoje oba principa, samo što je, ili bi tako trebalo da bude, kod muškaraca dominantniji muški, a kod žena ženski princip. Kao ni kod struje, tu nema mesta vrednovanju. - Nula, ipak, zvuči bezvredno. - Zvuči, zbog vrednovanja. Bez nule je faza bezvredna, i obrnuto. Kako se tu može vrednovati. Uostalom, da li bi se nešto promenilo ako bi smo muško nazvali nulom, a žensko fazom. I dalje bi postojala dva principa, sa zamenjenim imenima, a istim svojstvima. Nazovi ih kako hoćeš, ali oni postoje. Plus i minus. Šta se tu menja? Obrni im imena, i dalje postoje dve potencije različitog pola, time i osobina. Ako hoćeš, mogu celu svoju priču da izokrenem i da, nadalje, ono što smatram muškim principom nazivam ženskim. Ako ti tako lepše zvuči. - O, da... mi žene volimo lepe reči, podređujemo suštinu formi... Hvala, nema potrebe. Nastavi kako si i počeo. - Elem, kad me je drmnula struja, ostavio sam lampu i seo za klavir da malo sviram i opustim se. Šta da sviram? Počeo sam da prebiram po dirkama. Onako, bez ideje... Rasplinute akorde, ništa određeno. Samo sam odražavao stanje u kojem se nalazim, stvarao atmosferu. Prijala mi je, opuštala me, činila pomalo setnim i čeznutljivim. Odjednom, u mom duhu se rodila melodija, željna da ispuni i odredi taj rasplinuti harmonijski prostor, da se, kao figura, kreće po njemu. Stvarao sam nešto novo, nešto što još nisam čuo. Ta nova melodija, došla niotkuda, probuđena atmosferom harmonije koja je iščekivala da je ispuni, prodre u nju i da joj kvalitet muzike, nudila mi je osećaj celine, odgovor. "To je metafizika pola", sinula mi je misao. Život je nešto složenije od struje. Život je muzika, kreacija polova. Počeo sam da razmišljam, ponovo, o muško-ženskim odnosima. Šta bi se desilo sa muzikom kada bi harmonija počela da vrednuje i poželela da bude muško? Kada bi joj dosadilo da prima melodiju u sebe, da je uokviruje, prilagođava joj se i daje joj atmosferu? Ili kada bi melodija počela da ističe svoju važnost, ili kada bi odbacila sva načela harmonije, i neobuzdano se kretala kako joj je ćef. Nestala bi muzika, čarolija stvaranja, sklad. Nisi me prekinula. Verovatno smo postigli neki sklad, dok si me strpljivo slušala... - Nadahnuto si govorio, pa sam svoje misli sklonila u stranu i opušteno primala tvoju besedu. Da li je takvo stanje ono što ti nazivaš ženskim principom? - Da, to je jedna od odlika... sposobnost da se prima, pasivna aktivnost. - Ali, zašto bi to bio ženski princip? Dobro, primanje asocira na žensku ulogu u seksualnom činu... međutim, ne znam da li ta asocijacija opravdava povezivanje duhovne sposobnosti primanja sa polom. Znam više muškaraca nego žena, kod kojih je sposobnost pažljivog slušanja i stvarnog primanja u sebe razvijena. A opet, poznajem veći broj žena koje imaju probojan nastup, želju da budu u centru pažnje. Da li su to, ipak, samo analogije? - Duboko sam uveren da su muški i ženski princip sama suština stvarnosti. Oba principa, međutim, imaju nezrelije i zrelije oblike ispoljavanja. Primitivniji oblik ispoljavanja ženskog principa je receptivnost, a zreliji - sposobnost harmonizacije. Primitivniji izraz muškog principa je želja, potreba, a zreliji oblik je probojnost duha u stvaralaštvu. Zrela ženstvenost je psiha, a zrela muškost je duh. - Da, beba se rađa sa oba principa. Receptivna je, i zna samo za svoje potrebe... I muška i ženska beba. - Eto vidiš. Počinjemo da se slažemo i nadopunjujemo. To je već polifonija, kao u muzici, smenjivanje uloga melodije i harmonije, preplitanje dve melodije. Ali, do takvog odnosa treba doći u životu. Put ka polifoniji odnosa je težak. - Kako se razvijaju te sposobnosti? - Maločas si spomenula bebe, odnos majke i bebe. Imaš li strpljenja i volje da pročitaš nešto što sam napisao na tu temu? Nije dugačko. Govori o muzici, o tome kako je naša psiha muzika... kako je odnos majke i deteta muzika... - Rado ću to pročitati. - Za to vreme puštaću ti neke prijatne kompozicije, napraviti koktel... - Bićeš u isto vreme i muško i žensko. Napravićeš mi atmosferu, i privoleti me da se otvorim i primim u sebe tvoj duh, tvoje ideje? - Baš tako. - Daj onda to što si napisao, i kreni da mi udovoljavaš. - Izvoli. Opusti se i čitaj. UNUTRAŠNJA MUZIKA Čovek je živi muzički instrument, kao i sva živa bića. Životna energija, kako god je zvali, struji kroz nas i proizvodi kretanje-vibracije. Kada se to strujanje odvija lagano i ritmično, kao, na primer, kod mačke koja prede, doživljavamo zadovoljstvo. Osećanja su naša opažanja tih nevoljnih pokreta tela, i njihova estetska procena. Drhtimo od straha, tresemo se od besa, treperimo od sreće... Naši mišići, kao svaka struna koja ima određeni tonus i kroz koju teče energija, vibriraju i proizvode ton. I ne samo mišići. Sva tkiva vibriraju i proizvode ton. I ćelija to čini. Čujemo li mi te tonove? Osnovna ideja ovog rada je da naše telo, življenjem koje je vibriranje, proizvodi muziku koju čuje i onaj koji je stvara, a i druga bića sa kojima je u kontaktu. Kojim čulom "čujemo" i razumemo taj "nemušti" jezik ili unutrašnju muziku? Postoji li neko šesto čulo, "treće oko" ili možda "treće uvo"? Ili je, pak, ceo organizam jedno veliko "uvo" i rezonatorska kutija u isto vreme? Da li je ono što zovemo empatija, telepatija, intuicija... odraz toga što "čuje" naše nepoznato čulo? Da li su naše simboličke funkcije note kojima organizam zapisuje unutrašnju muziku (i spoljašnju kao reakciju naše rezonatorske kutije na spoljašnji svet)? Šta se dešava kad naš Ego, koji je i sam stvoren tim muzičkim zapisima, pokušava da diriguje velikim orkestrom-telom, štimuje ga po svom ukusu i pokušava da odsvira svoje novokomponovane melodije? Kako nastaje muzika koju poznajemo i čujemo našim vidljivim ušima? Zašto nam ona prija ili ne prija? Ima li to veze sa unutrašnjom muzikom iz koje izvire? Odakle nam osećaj za lepo? Da li je Bog muzičar, savršeni umetnik? Postojimo li zbog lepote? Bezbroj je pitanja koja izviru kada pokušamo da razmišljamo na ovaj način. Pokušaćemo da damo odgovor na neka od njih. Prvo pitanje na koje bi trebalo dati potvrdan odgovor da bi sva ostala imala smisla je: da li je tačna osnovna pretpostavka da živi organizam proizvodi tonove nečujne našim vidljivim ušima, i da se oni mogu registrovati na neki drugi način? Kako dokazati nešto takvo? Kako bi smo čoveku slepom od rođenja mogli dokazati da postoji svetlost ili gluvom da postoji zvuk? Možemo ga ubediti da nam poveruje da mi vidimo ili čujemo, te se zbog toga bolje snalazimo u sredini koja nas okružuje. Primer nije baš najbolji, jer bi se moglo pomisliti da je većina ljudi rođena bez čula o kojem govorimo, pa obdarena (ili odabrana) manjina treba da ubedi većinu da ono postoji. Istina nam je često "ispred nosa", ali smo "slepi" da je vidimo ili "gluvi" da je čujemo, iako imamo neoštećena čula kojima bismo to mogli. Poneki srećnik (ili nesrećnik, jer može biti i nesreća videti i čuti nešto što većina ne želi) "namiriše" istinu. Valjda zato što je "ispred nosa". Znači li to da je većina bez nosa? Ne. Pre će biti da vlada neka čudna vrsta kijavice koja začepljuje i nos, i uši, i oči, a napada samo ljudska bića. Virus koji je izaziva razmožava se, izgleda, u medijumu koji imaju samo ljudi, a zove se svest. Jedino biće koje svesno opaža sebe može želeti da ne vidi ono što vidi, ne čuje ono što čuje, i ne oseća ono što oseća. Samo homosapiens može da laže, te ćemo tom čudnom virusu dati ime po ovoj diferentii specifici humane rase-Laž. Podelićemo prvo pitanje na dva pitanja, jer nam je tako lakše da pokušamo da dokažemo nešto što svi ljudi već znaju. Prvo pitanje je: Da li ljudsko telo proizvodi unutrašnju muziku svojim življenjem? Nešto od toga ne treba dokazivati. Prislonimo glavu na nećije grudi, i čućemo: tika-taka, tika-taka... Srce kuca, i udara ritam. Bubnjara smo, znači, identifikovali. Čika doktori, sa svojim slušalicama, mogu da čuju još više. Pluća, poput metlica koje se prevlače po činelama, dopunjavaju ove ritmičke pulsacije. Poslušajmo bolje. Usmerimo disanje malo na glasne žice koje će pojačati njegov ton kao kad hrčemo. Evo i duvača koji, zajedno sa srcem, čine ritam sekciju. Da li primećujete da je udisaj, ako ste opušteni, za kvintu viši od izdisaja. Prvo što naučimo kada promolimo glavu na ovaj svet je disanje. Muzički-kvintu. Sećam se da je prvo što sam naučio kada su me podučavali sviranju gitare bio kvintni krug. 'To ti je osnova za pratnju '-govorili su mi-'... Ako kreneš iz C-dura, sledeći akord ti je G-dur... iz D ide A... samo izbrojiš pet celih tonova... to ti je prosto kao disanje. Kad naučiš kvintni krug znaš pratnju za stotinak jednostavnih kompozicija...' Naučio sam kvintni krug, i prodisao muzički. Oni koji su me podučili vezi kvintnog kruga i disanja nisu bili teoretičari muzike. Ta veza im je jednostavno pala na pamet tek onako. Pa svi to znaju. Ali i ne znaju. U teorijama muzike nisam pročitao ništa slično. To nam ne deluje kao izmišljotina, jer imamo spravu kojom se jačina zvuka može pojačati na nivo čujan našim već otkrivenim ušima. Svima nam se desilo da, ponekad, kada legnemo i pokrijemo uši, prislonimo ih uz jastuk, čujemo mnogo jasnije svoju ritam sekciju jer smo okrenuti prema zvuku iznutra. Od spoljašnje buke često ne čujemo svoj orkestar. Dobro, reći će neki, pa šta. Svi znamo da se čuje kucanja srca i disanje pluca. Niste otkrili rupu na saksiji, ni toplu vodu. Naravno da nismo. Već smo rekli da ćemo da dokazujemo nešto što već svi znaju. Da li se čuje krv dok prolazi kroz vene? Naravno. Sve što prolazi kroz nešto čuje se. A mišić koji podrhtava? Sve što treperi proizvodi zvuk. Na električnoj gitari je ispod žica postavljen magnet koji prenosi impuls do pojačala, pa do zvučnika... Možda to čine i naši nervi i prenose tu muziku negde u studio koji zovemo mozak. Šta mislite, kako bi zvučao čovek kada bi svi zvuci koje proizvodi bili pojačani, izmiksovani, i kada bi mogli da se čuju preko zvučnika. Da li bismo mogli čuti i snimiti kako zvučimo kada smo srećni ili besni, tužni ili radosni? Živo me interesuje kako zvuče sreća ili radost. Možda je Betoven to već načuo, rekli bismo slušajući devetu simfoniju. Eh, da je živ, pa da ga pitamo. Ima li svako od nas svoju melodiju? Diše li svako iz svog tonaliteta? Da li bi smo se mogli bolje razumeti i raspoznavati da smo sposobni da ih prepoznajemo i razlikujemo? Možda bismo bolje mogli razumeti muziku i shvatiti naše kriterijume lepote. Muzika je, verujemo, najdalje stigla u poznavanju prirode čoveka kao vibrirajućeg bića, jer je njen najdirektniji odraz. Proučavajući pravila muzike, idući dakle obrnutim putem, možemo saznati mnogo o njenim tvorcima-ljudima. Da li ste se nekada zapitali gledajući film, i slušajući filmsku muziku, kako to, i zašto, muzika pojačava doživljaj određenih osećanja? Zamislite da režiser pusti muziku iz neke horor scene u scenu ljubavne ekstaze? Pa to ne ide! Ne slaže se! - uzviknuli bismo. Osim ako ljubav ne doživljavamo kao horor. Ima i takvih. Zašto se ne slaže? Zašto neki raspored tonova zvuči nežno, a drugi zastrašujuće, ili agresivno većini ljudi? Zašto nam, uopšte, mol zvuči nežno, setno, jednom rečju molski, a dur svečano, muški, durski. Poklapa li se to sa nečim u nama? Zašto nam napeta muzika, koja ide uz opuštenu scenu u kojoj se dete radosno ljulja na ljuljašci u bašti, izaziva strepnju i očekivanje neke nesreće? Možda zato što u nama budi drugu kompoziciju, onakvu kakvu proizvode bol i strah. Ali, ako znamo da tako zvuče bol i strah, znači da smo mi već čuli kako oni sviraju u nama. Nisu nas kompozitori muzike za filmove naučili tome. Čuli smo mi svoj orkestar onog trena kad smo započeli život. Na tim unutrašnjim melodijama počeo je da se gradi naš psihički aparat, doživljaj sebe, sopstvenost. Naše prvi zapisi i predstave o sebi su tonske. U početku beše ton. (Reč je takođe muzički oblik). Život počinje muzikom. Življenje je muziciranje. Oslušnite sebe. Imaćete šta da čujete. Ako vam ljubavni partner kaže da nemate sluha za njega, razmislite da li je to samo metafora.U samom jeziku često se kriju istine koje ne čujemo. Dobro je, ponekad, jezičke izraze shvatiti bukvalno. Kada smo već kod bukvalnog shvatanja, mnogo je ljudi spoznalo ovu istinu u svom iskustvu, ali se o njoj izrazilo pesnički ili književno, smatrajući da se radi o prenosnom značenju, a ne o fizičkoj realnosti. Nekima koji su se naučno bavili funkcionisanjem ljudskog tela i psihe, kao što je npr. Wilhelm Reich, ova spoznaja je bila na vrhu jezika. Reich je cak i izgovorio, ali nije dovoljno obratio pažnju na vlastite reči: "Svaka osoba naklonjena muzici zna za osećajna stanja izazvana velikom muzikom. Ali, ako pokušamo da prevedemo ova osećanja u reči, muzičko se osećanje tome opire. Muzika je nema, i želi da ostane takva. Ipak, muzika daje izraz unutrašnjem kretanju živog organizma, i slušanje muzike izaziva 'oset' nekog unutrašnjeg gibanja. Nemost muzike se obično opisuje na jedan od dva načina: 1) kao znak mistične duhovnosti, ili 2) kao najdublji izraz osećaja, nesposoban da se izrazi rečima. Prirodno naučno gledište tumači muziku u smislu da je ona izraz povezan sa poslednjim dubinama živog organizma. U skladu sa time, ono što se smatra 'duhovnošću' velike muzike samo je drugi način da kažemo da je dubok osećaj istovetan s dodirom sa živim organizmom izvan granice jezika. Do sada nauka nije ništa rekla o prirodi izražajnog kretanja muzike. Bez sumnje, sam umetnik govori nam u obliku nemog izraza kretanja iz dubine životne funkcije, ali on bi isto tako kao i mi bio nesposoban da rečima izrazi ono što izražava svojom muzikom ili svojim slikama. U stvari, on se izrazito opire svakom pokušaju da jezik umetničkog izražavanja prevede u ljudski govorni jezik. On pridaje veliku važnost čistoći svog izražavanja. Zato, on potvrđuje orgonsko-biofizičku tvrdnju da živi organizam poseduje svoj vlastiti jezik da se izrazi pre, izvan, i nezavisno od svih govornih jezika..." Razvijajući svoju orgonsku teoriju i terapiju, Reich je ustanovio da životna energija, koju je nazvao orgon, protiče kroz naše telo paralelno sa telesnom osom odredenim ritmom. Kada je prolaz neometan i ritmičan, kao kod crva, osoba je mentalno zdrava, i oseća zadovoljstvo strujanjem života kroz sebe. On je takav slobodan ritmički protok energije kroz telo nazvao refleksom orgazma. Izgleda da nije tako loše biti crv. Protok životne sile kroz telo doživljavamo kao osećanja. Znamo da je čovek, za razliku od životinja, sposoban da potiskuje svoja osećanja. On to ne čini samo mentalno, već i fizički. Reich kaže da čovek, da bi se zaštitio od bola, gradi u svom telu, kao srednjevekovni vitez, mišićni oklop-nesvesne hronične tenzije određenih grupa mišića koje sprečavaju slobodan tok energije, i umanjuju snagu osećanja. Oklopljavanje ima segmentarnu, kružnu strukturu, raspoređenu pod pravim uglovima prema kičmi. Kao prstenovi. Ima ih sedam. Očni, oralni, vratni, grudni, dijafragmatski, trbušni, i karlični. Reichov učenik i osnivač bioenergetske analize, Alexander Lowen, ustanovio je da postoji i osmi segment-noge, koji je funkcionalno povezan sa prvim - očnim. Kao oktava sa primom. Interesantno. Ne podseća li vas to na muzičku skalu. Zamislite životnu energiju koja na nama pokušava da odsvira do, re, mi, fa, sol, la, si, do... i nazad, a na svakom koraku neki nemuzikalni ego denfuje žice. Jadne li muzike. Malo se toga može komponovati sa nekoliko tonova. Mnogima je, stoga, život često dosadan i prazan. Sviraju istu pesmu celoga života, sve dok ne "odsviraju svoje". Zato bivaju dosadni i drugima. Sve se čuje, makar se trudili da ljude prevare poturajući im lažne note svog imidža i ubedujuči ih: 'To sam ja. Tako ja zvučim!'' Pa zasviraj onda tu melodiju, a ne ovu dosadnu i patetičnu' - odgovaraju oni koji nisu gluvi. Mada u ovom našem narcističnom svetu ima mnogo gluvača koji veruju da je zlato sve što sija, sebe ne možemo prevariti. Onu staru: koliko para toliko i muzike, mogli bi smo zameniti sa: koliko osećanja, toliko i muzike. Svoju životnost moramo platiti spremnošću da podnosimo bol i ne oklopljavamo se pred njim. Sve se svira na istim "žicama" i, ako ih prigušimo da ne zasviraju melodije bola i straha, nećemo imati na čemu da zasviramo ni melodije ljubavi, radosti i zadovoljstva. Na žalost, svi smo oklopljeni u izvesnoj meri. Radost i sreću ne možemo uloviti i trajno pripitomiti kao domaće životinje. Ta osećanja traže kretanje, stalno menjanje i obogaćivanje životne simfonije. I najlepša melodija postaje dosadna ako je stalno slušamo. Ali, mi želimo sigurnost. Moramo stvarati novu, lepšu, ili drugačiju muziku življenja. Život je stvaranje vođeno nadom da ćemo zasvirati svoje najraskošnije note. Svi se radamo sa sposobnošću da razlikujemo zadovoljstvo od bola. Šta se dešava sa našim telom kada doživljavamo bol, a šta kada doživljavamo zadovoljstvo? Kada smo napeti vrpoljimo se, u bolu se trzamo, grčimo, uvrćemo, krivimo... U agoniji dolazi do konvulzija. Kao i kada umiremo. Svi pokreti bola su nekoordinisani i aritmični. Sigurno je da to ružno zvuči. Kada osećamo zadovoljstvo pokreti su koordinisani i ritmični. Harmonični. U stanjima većeg uzbuđenja postaju brži, ali zadržavaju ritmičnost i koordinaciju. Orgazam je, kao i smrt, konvulzija. Ali, ritmična i jedinstvena konvulzija. Razlika je drastična. Ima dosta ljudi koji se plaše orgazma zbog ove sličnosti. U reakcijama tela na bol i zadovoljstvo možemo tražiti korene našeg osećanja za lepo, korene ukusa. Svi se rađamo sa ukusom. Ako bi smo obrnuli red stvari mogli bismo se zapitati zašto osećamo zadovoljstvo u pokretima koji imaju ritma, a bol u neritmičnim i isprekidanim pokretima. Možda svaka živa ćelija nosi neki božanski sluh u sebi, pa joj ne prijaju disonantnost i aritmija. Aritmija srca izaziva paniku kod osobe u kojoj kuca. Da li ukus proističe iz različitog reagovanja tela na bol i zadovoljstvo, ili su bol i zadovoljstvo estetski doživljaji organizma na "dobru" (lepu) i "lošu" (ružnu) unutrašnju muziku? U svakom slučaju, bez obzira da li je prvo postala kokoška ili jaje, teško je reći da je lepota pretežno duhovni pojam. Možda su kriterijumi ugradeni u osnove žive materije. Može li se u ovom ugradenom ukusu tražiti i osnova svesti? Da li svest nastaje kao struktura izgrađena od neprekidnih emotivno-estetskih procena spoljašnjih i unutrašnjih vibracija? Nastaje li svest iz ukusa ugrađenog u materiju? Nismo svesni pojava koje nas ne dodiruju, koje ne vrednujemo, prema kojima smo ravnodušni. Svest jeste estetsko vrednovanje. Verujemo da iz istog izvora izvire i naša etičnost. Detetu je dobro ono što je lepo (prijatno-muzikalno), a loše ono što je ružno (neprijatno-nemuzikalno). Mnogo češće ćete čuti da roditelji govore detetu (barem u srpskom jeziku) kako neki njegov postupak nije lep, nego kako nije dobar. "To nije lepo... ružno je to što radiš..." - obraćaju mu se estetskim terminima koji su detetu bliži nego moralni. U osnovi, etika izrasta iz estetike ugrađene u živu materiju, u njenu strukturu, mada je ljudski rod sklon izvrtanju i estetskih, a time i etičkih doživljavanja. Čitajuci knjigu "Zadovoljstvo-kreativni pristup životu" Aleksandra Lovena, koja govori o potrebi usmeravanja na telo i zadovoljstvo u kulturi koja je pretežno orijentisana na ego-ciljeve i okrenuta protiv tela, imali smo doživljaj da čitamo rad iz oblasti teorije muzike. Loven govori kao psihoterapeut, pokušavajući da objasni neke osnove mentalnog i telesnog zdravlja. Osnove mentalnog zdravlja su u zadovoljstvu. Zadovoljstvo je osećanje koje možemo doživeti samo telom sposobnim da na uzbuđenje - protok životne energije kroz njega, odgovara nevoljnim koordinisanim pokretima-vibracijama. Šta je potrebno da bi smo doživeli zadovoljstvo? Postoje li neka pravila? Postavimo uz ovo pitanje još jedno - Postoje li pravila za komponovanje dobre muzike? Pratimo da li se odgovori na prvo pitanje mogu odnositi i na ovo drugo. Prvo pravilo je da nema sigurnih pravila za postizanje oba cilja. Zadovoljstvo je spontana emocija koja ne podleže komandovanju. Možemo ga naći tamo gde ga ne očekujemo, a ne dobiti ga kada smo se dugo pripremali da ga doživimo u nekoj situaciji. Niko nije uhvatio zadovoljstvo jureći ga. To važi i za muzičku inspiraciju. Možemo biti izuzetno muzički potkovani, znati sva "pravila" muzike, ali dok ne dode "ono" nema prave melodije. Da nije tako, mogli bi da komponuju i kompjuteri. Dobro, ako nema pravila, ima li barem nekakvih pravilnosti, opštih osobenosti, načela...? Prva preporuka - uhvati ritam. Koji ritam? Svoj ritam. Loven je zadovoljstvo definisao kao svesno opažanje ritmičke pulsatorne aktivnosti tela. "Ove nevoljne aktivnosti...", kaže on, "...imaju ritmičnost koja se menja zavisno od stepena uzbuđenja u celom organizmu, i u pojedinim delovima tela. Različiti ritmovi međusobno se usklađuju, a odvojeni pokreti se slivaju u jedan, obrazujući spontani pokret u celom telu. Tok osećanja u telu je kao reka koja se formira stapanjem mnogih potoka, od kojih svaki nastaje iz brojnih malih potočića... Ali, proces formiranja reke je samo deo prirodnog ciklusa koji kreće vodu od mora ka planini i nazad opet do mora. Koreni zadovoljstva zadiru duboko u čovekovu vezu sa prirodom... Osećanje zadovoljstva koje proističe iz prirodnog i pravilnog ritma života, prožima sve naše aktivnosti i odnose..." . Verovatno je i Bach to isto hteo da nam kaže svojim "rečima". Bach znači potok. Kakva "slučajnost". Jedan slušalac, duboko dirnut njegovom polifonijom potoka melodija koje se slivaju u jednu reku, reče - "Bach nije potok, on je reka!" Kompozitori ne izmišljaju ritmove. Muzika je, u stvari, izraz ritma i melodija u telu kompozitora koji nalazi odjek u telu slušaoca. "Sve telesne aktivnosti su urodeno ritmične; nisu izuzetak ni voljni pokreti, mada su pod svesnom kontrolom. Ali, pošto su pod kontrolom ega, možemo se kretati neritmički, ako ego ignoriše telesnu potrebu za zadovoljstvom, i postavlja preterani cilj". Muzika, dakle, pobuđuje ritmove koji su već u nama. Isto važi i za osećanja (unutrašnju muziku) koja drugi ljudi prenose na nas. Kako kažu mlade generacije kojima je čulo za ovu muziku otvorenije: "Šalje mi dobre (ili loše) vibracije". Ritam je, dakle, osnova zadovoljstva, mentalnog zdravlja, a i dobre muzike. Bolest je odstupanje od harmonskih pravilnosti. Ritam je red. Kažu da je Bog red koji se izdvojio iz haosa. Ritam je osobina Boga. Postoji i u mikro i u makrokosmosu. Nauka je već uspela da vidi neke pravilnosti i periodičnosti u kretanju nebeskih tela, kao i u samoj strukturi atoma, molekula... Protoplazma ćelije pulsira ritmički zavisno od okolnih uslova. Wilhelm Reich je, koristeći Rajhertov miskroskop sa optičkim uvećanjem od pet hiljada puta, opisao pulsatornu aktivnost kod crvenih krvnih zrnaca čoveka. Loven upoređuje kretanje treptastih ćelija sluzokože, sitnih vlaknastih struktura koje oblažu respiratorni trakt, sa talasanjem žitnog polja koje nastaje zbog vetra. Sličan ugođaj imamo kada slušamo prebiranje po žicama harfe. Nervno tkivo takođe ispoljava periodičnost u svom funkcionisanju, što se odražava kroz ritmičnost moždanih talasa kada ih registrujemo elektroencefalogramom. Prolazeći kroz membranu nerva, impuls je depolarizuje i tako nastaje refraktorni period u toku koga nijedan drugi impuls ne može da prođe kroz depolarizovanu oblast. Čak i običan komad srčanog mišića nastavlja spontano da pulsira i kada je stavljen u fiziološki rastvor. Ritmičnost na celularnom nivou, i nivou tkiva, govori nam, kaže Loven, da je ritam urođeni kvalitet života. Seksualna funkcija je, takođe, periodični fenomen u čitavom životinjskom i biljnom svetu. Od cvetanja biljaka, do mesečnog ciklusa žene (periode). Poznata je povezanost menstrualnog ciklusa i lunarnog meseca. Veza između ove dve pojave je misterija kao i mnoge druge u vezi ritmičkih aktivnosti života. Astrolozi decenijama pokušavaju da otkriju povezanost naših ritmova sa ritmovima univerzuma. Neke veze ritmova prirode sa ritmovima naših aktivnosti su očigledne. Vidljivo je kako se naši ritmovi menjaju u odnosu na dan i noć, leto i zimu, proleće i jesen. U tome smo srodni sa biljnim i životinjskim svetom. "Harmonija između unutrašnjih ritmova čoveka i spoljašnjih ritmova prirode osnova je za osećanje identifikacije sa kosmosom, sa najdubljim korenima zadovoljstva i radosti", zaključuje Loven. Svaki ribolovac zna da ribe imaju svoje ritmove. "Rade" rano ujutro i predveče. Naravno, svaka vrsta ribe ima svoje ritmove. Ritam ishrane soma i štuke nije isti. Postoje "individualne" razlike među ribama kao i među ljudima, ali i mnogi ritmovi koji su zajednički za sve jedinke iste vrste. Mnogi od nas, za razliku od riba, ne poštuju svoje ritmove. Rade kada je vreme za odmor, zgubidane kada je vreme za rad, neozbiljni su u ozbiljnim situacijama, a ukočeno ozbiljni kada je vreme za zabavu. Mnogi od nas ne mogu da budu sami, dok neki ne podnose društvo. Posle samoće koja nam je potrebna, društvo prija više nego ako smo neprekidno u gomili, i obrnuto. Zar je to uopšte potrebno reći? Ko to ne zna? Loven nam skreće pažnju na važnost disanja za fizičko i mentalno zdravlje čoveka. Zar čoveka treba opominjati na takve stvari. Kao da mi ne znamo kako se diše, i zašto je to važno. Postoji jedan neobično glup vic iz serije glupih viceva o gluposti plavuša. Ide ovako: Došla plavuša kod frizera sa slušalicama od volkmena na ušima. Frizer je pokušavao da sazna kako gospođa želi da je ošiša, ali dotična plavuša nije čula njegova pitanja, jer je na ušima imala dotične slušalice. Tako je ovaj odlučio da joj skine slušalice sa ušiju, da bi čula njegova pitanja. Ali, avaj, plavuša poče da se guši i izdahnu. Nesrećni brica, sav uspaničen, stavi slušalice na svoje uši, ne bi li čuo šta je to slušala pokojnica. Udahni, izdahni, udahni, izdahni... čuo je zapanjeni frizer. Izgleda da je mnogo "plavuša" međ ljudskom rasom. Možda bi nam slušalice na ušima dobro došle. Disanje obezbeđuje kiseonik za metaboličke procese i održava vatru života. U svim orijentalnim i mističnim filozofijama tajna najvišeg blaženstva je u disanju. Pa zašto se onda ponašamo tako glupo i dišemo plitko i neritmično. U samim jezičkim izrazima možemo otkriti povezanost između odlika ličnosti i disanja. Za emotivnu, pristupačnu, otvoreno srdačnu osobu bez krutih načela kažemo da je širokogruda, a za skučene, sitne duše da su uskogrudi. Disanje je, očito, vezano za osećanja. Bez vazduha nema ni plamena, ni vatrenosti. Ni zadovoljstva. Utuljivanje životne vatre da nas ne opeče jara bolnih osećanja čini da su nam i zadovoljstva mlaka i jedva tinjajuća. To je cena. Mlitava i neubedljiva životna muzika. Kako postajemo tako loše "naštimovani"? Da li mi to radimo sami sebi, ili neki "davo" ubacuje disharmonične tonove i remeti naše melodije? I jedno i drugo. Psihoanaliza je pokazala od kakve je važnosti odnos deteta sa roditeljima, posebno rani odnos sa majkom. Ova je tema složena, i zahteva posebno poglavlje u kojem ćemo se natenane baviti harmonijom i disharmonijom odnosa između deteta i onih koji se o njemu staraju. Za sada možemo reći da je rani odnos između majke i deteta sličan odnosu između melodije i harmonije u muzici. Dete se rada sa svojim melodijama i ritmovima. Kao i svaki početnik, ono ume da se raštimuje, jer još nije ovladalo sredinom koja nije uvek u harmoniji sa njegovom unutrašnjom muzikom. Zato je tu majka. Njena je funkcija da opusti prenategnute detinje strune nežnim dodirom, ljuljanjem, tihom uspavankom, mlekom... ili da pomogne da se radosno uzburkana struja života isprazni kroz igru, skakanje, smeh... kako bi se dete vratilo u svoju osnovnu melodiju i ritam - tiho blaženo zadovoljstvo. Ako je majka sposobna da nas "naštimuje", njene veštine unosimo, stvarajuci svoju psihičku organizaciju, gde se beleže prijatne melodije življenja, i stvara slika o sebi. Pre bismo rekli da je ono što zovemo self reprezentacija, ili predstava o sebi, tonski zapis, svesnost svojih unutrašnjih melodija. Međutim, da bi mogla da naštimuje dete, da oseti frekfencije njegovih vibracija, majka mora biti sposobna da oseti sebe, odgovor svog tela na melodije koje joj dete šalje. Da bi osetila tugu u detetu, mora čuti melodiju tuge u sebi. Mnogim majkama je to nemoguće zbog gluvoće za vlastitu melodiju tuge. Ona mora da zasvira u nama da bi smo mogli biti empatični, i razumeti drugoga. Čak i ako majka dobro čuje tugu deteta, ona mora biti sposobna da izađe na kraj sa njom. Zamislite majku koja bi počela da plače zajedno sa svojom bebom. Dve melodije bi nadjačavale jedna drugu bez mogućnosti vraćanja u stanje sklada. Nažalost, to se često dešava. Biti harmonija melodiji druge osobe zahteva mnogo širi odgovor od prihvatanja osnovnog tona. Harmonija prima u sebe i obuhvata melodiju. Ona postoji da bi se melodija u njoj slobodno širila. Harmonija prati melodiju. Ona je njena prirodna sredina, kao more ribi, ili nebo ptici. Devet meseci majka je bukvalno naša prirodna sredina. Plivamo i ljuljuškamo se u okeanu njene utrobe. Ali, filogeneza je ubrzani snimak ontogeneze. Šta se dešava kad postanemo suvozemna bića? Postajemo odvojeni od svoje prirodne sredine, i osećamo se kao riba na suvom. Moramo da udahnemo sopstvenim plućima i izrazimo nezadovoljstvo novonastalom situacijom. Vremenom ćemo shvatiti da smo izdvojene jedinke, i čak se ponositi svojom individualnošću i težiti da izgradimo samostalnost, mada ćemo uvek potajno čeznuti za ovim idealnim stanjem stopljenosti. Potrebno je vreme da bismo u sebi izgradili harmoniju koja prati naše melodije-vlastitu psihičku organizaciju, sposobnosti, samopoštovanje i druge nužne kvalitete koji podupiru, štimuju i obuhvataju naše potrebe. Problem nastaje ako naša prirodna sredina i harmonija-majka, nema mogućnosti ili neophodne sposobnosti u sebi da nas obuhvati i prati. Rekli smo već da je harmonija šira od melodije. Šta je to širina ličnosti? Koji su to kvaliteti potrebni da bi majka mogla da odgovori potrebama deteta? Erik From je dobro primetio da se u korenu reči odgovornost nalazi reč odgovor. Odgovornost je sposobnost da adekvatno odgovorimo da potrebe, tj. unutrašnju muziku drugoga, i situacije u kojoj se nalazimo. Da bi smo odgovorili, i bili odgovorni, moramo imati sluha za drugoga, ali i za sebe, jer drugoga čujemo kroz sebe. Majka je "biološki" predodređena da se divi melodijama deteta, i da joj osnovna potreba bude da ga obuhvati i prati kao harmonija melodiju. Ona je naša prva publika. Problemi nastaju kada majka, iz brojnih mogućih razloga, izgubi sluh i ukus, pa pokušava da promeni detetove urođene melodije i prekomponuje ih po nekim svojim neprirodnim načelima. Mnoge majke pevaju svoju pesmu i očekuju od dece da ona budu harmonija njihovim melodijama. One, jednostavno, ulaze u svoju mladunčad, umesto da ih okružuju i prate. U muzici to zvuči ružno. A i u životu. Za polifoniju, u kojoj se dve ili više melodija prepliću i stvaraju harmoniju jedna drugoj, potrebno je mnogo talenta, znanja, stila... individualnosti. Potrebno je mnogo strpljenja i vremena da bi odnos između roditelja i deteta dostigao mogućnost polifonog prožimanja. Amateri ne komponuju polifonu muziku. Nerealno je to očekivati od deteta. Treba imati puno strpljenja i dati mu vremena. Ipak, život je najbolji kompozitor. Ako se prate njegovi ritmovi, polifonija se sama stvara. Može li išta više ispuniti zdravu ženu od njene bebe? Ispuniti je prava reč za doživljaj sebe kao harmonije. Majka ispunjena divljenjem i ljubavlju prema životnim melodijama svog deteta doživljava osećaj punoće zvuka u sebi, koji se širi i prenosi na dete. To nije jednosmeran odnos u kojem jedna osoba daje, a druga prima. Majka koja nije sposobna da se divi unutrašnjoj muzici svoga deteta je prazna, kao što je i harmonija bez melodije samo neostvarena mogućnost. Postoji jedna terminološka zbrka koja zamagljuje razumevanje ovog procesa. Radi se o lošem definisanju pojmova davanje i primanje. Naime, obično se kaže da dete prima, a majka daje. Spolja, to izgleda tako. Suštinski, stvari stoje obrnuto. Dete je splet potreba i želja. Potrebe su njegove melodije koje traže da ih neko primi, odgovori na njih, okruži ih i podredi im se. Ono traži svoju harmoniju - majčin ženski princip. Majka prima dete u sebe, poistovećuje se sa njegovim potrebama da bi ih razumela, ali ne biva preplavljena njima. Ona se širi i obuhvata ih, usklađuje. Štimuje. To je ženski princip. Postepeno dete usvaja te harmonizatorske funkcije i stvara sopstvenog harmonizatora iznutra: Psihu-majku u sebi, ženski princip u sebi. Naša psiha preuzima materinske funkcije: sposobnost da razumemo svoje potrebe i potrebe drugih, i da ih harmonizujemo. To je sposobnost primanja u sebe. Ženski princip. Psiha je ženski princip. Često, na žalost, majke nisu sposobne da primaju. One bi da daju, da njihova potreba određuje potrebu deteta, da uđu u njega, usaglase njegove melodije (potrebe) sa svojima. Ako uspeju u tome, dete je poput silovane žene. Njegove melodije ostaju skrivene u večitoj, neutoljivoj potrebi da nađu svoju harmoniju, da privuku pažnju na sebe, da uđu u nekoga ko će im se diviti, da daju. Ljudska bića ostaju nesposobna da primaju u sebe, da razumeju i identifikuju se sa sobom i drugima. Primanje, ženski princip, osnova je svakog učenje i identifikacije. Svi bi da govore, niko da čuje. Svi bi da ispune drugoga, niko da bude ispunjen drugim. To zovemo narcizmom. Izvitopereni muški princip je u korenu narcizma. Svi bi da budu muško na izvitopereni način - jer muški princip koji ima potrebu da samo probija, ulazi u drugoga bez sposobnosti da tog drugog i primi u sebe, je kao faza bez nule - ništa. Ljubav-život je strujno kolo. Naša narcističko-muška civilizacija pati od nedostatka ženskog principa-primanja, harmonizacije. Ženski princip je, u osnovi, harmonija. Muški princip je melodija. Ženski princip je primanje, a muški princip je davanje. Ženski princip je učenje, upijanje znanja i ideja, muški princip je oplođenje znanja, kreacija, stvaranje novih veza i ideja. Ljudski rod pati od nedostatka ženstvenosti. Okupiran je traženjem moći, probijanjem, ulaženjem u druge, vladanjem. Primitivnim ispoljavanjem muškog principa. Većina bi htela da bude muško, i među muškarcima i među ženama. Ako u sebi nemamo i jedno i drugo, nema životne struje. Nema muzike. Svaki čovek ima potrebu da izrazi sebe. Često je ta potreba jača od potrebe za preživljavanjem. Možemo reći da živimo da bismo se izrazili. To nam pričinjava zadovoljstvo i pruža radost življenja. Živeti znači: izraziti sebe, odsvirati svoju varijaciju na zadatu temu života. Životinje vodene instiktima nemaju takvu mogućnost varijacija kao čovek. Naša civilizacija, čija bi funkcija trebala da bude proširenje čovekovih mogućnosti izražavanja svoje istinske unutrašnje muzike, uglavnom se pretvorila u oponenta stvarne individualnosti, a time i muzikalnosti. Individualnost i muzikalnost (kad govorimo o unutrašnjoj muzici) jedno su isto. Sa potrebom za izražavanjem ide i potreba za divljenjem, priznavanjem... Iako osećamo ili čujeme sebe iznutra, potreban nam je odjek kroz druge. Mi vidimo sebe, i stičemo predstavu o sebi, kroz druge. Kada postoji neslaganje između naše unutrašnje muzike i reakcije "publike", okoline, roditelja, društva... zbunjeni smo. Nije nam jasno ko smo mi. Da li vredimo. Osećanje sebe, ili naš identitet, uzdrman je. Kao i svaki muzičar, tražimo potvrdu lepote našeg dela - sebe samih. Tu potrebu i težnju čoveka je psihoanaliza nazvala narcizam. Otvoreno izražavanje želje da se pokažemo, čujemo, nazvano je egzibicionizam. Ovi pojmovi, uglavnom, imaju negativnu konotaciju. Suviše je zbrke u njima, i mnogo različitih težnji koje imaju isti izvor nazvano je jednim imenom. Rašireno je mišljenje da su većina muzičara egzibicionisti i narcisoidne osobe. Dugo sam bio profesionalni muzičar i, poznajući veliki broj muzičara iz bliskih kontakata, verujem da je to mišljenje tačno. Naravno, ono što podrazumevam pod narcizmom i egzibicionizmom se dosta razlikuje od uobičajenih shvatanja tih pojmova. U osnovi narcizma leži potreba da se daje. To je u suprotnosti sa većinom opisa narcističnih osoba kao osoba usmerenih na primanje, umesto na davanje, koje je osnovna odlika onoga što psihoanaliza naziva objektnom ljubavlju (stvarnom ljubavlju prema drugoj osobi koja se opaža kao odvojena ličnost, za razliku od narcističke ljubavi gde je drugi opažen kao produžetak ega ili slike sebstva). Narcis, kažu, ima potrebu da mu se drugi dive (ko je nema?) Kada se divimo nekome mi smo ispunjeni njime. Samo osećanje ispunjenosti govori o tome da smo dobili nešto dragoceno što nas je ispunilo. Dobili smo lepotu, jer samo lepota može da ispuni čoveka. Ispunjen čovek zrači, i vraća tako lepotu nazad, obogacenu svojim divljenjem. Izvor narcizma je potreba da naša unutrašnja muzika bude doživljena kao božiji dar. Uistinu, ona to i jeste. Kada naša prva publika nije zadivljena našim darom, osećamo neprirodnost situacije. Ali, s obzirom da smo mali, i debitanti u predstavi zvanoj život, kada dođemo na ovaj svet, poverujemo da nešto nije u redu sa nama. U pokušajima da se dodvorimo publici i "odsviramo" nešto "komercijalno", prihvatljivo našim prvim kritičarima-roditeljima, počinjemo da sviramo tuđe note, i polako zaboravljamo dar koji smo doneli na ovaj svet. Dar od nekoga mnogo većeg i muzikalnijeg nego što je bilo koji kritičar carstva zemaljskoga. Zar nije Bog nas stvorio da bismo se divili njegovom delu? Da li je i Bog narcis? Obuku za potiskivanje urođenih nota nazivamo "vaspitanje". Harmonizacija i štimovanje, o kojima sam ranije govorio, nisu isto što i potiskivanje. Potiskivanje je zabrana inkriminisanih životnih melodija (osećanja) koje osiromašuje naš repertoar do nivoa prihvatljivog. Uz takvu muziku se publika može osećati lagodnije, ali teško da ona ikoga može ispuniti (ako je išta može ispuniti, s obzirom na oštećeni sluh za sebe, koji vodi do potrebe za potiskivanjem repertoara emocija-muzike kod vlastitog deteta.) Ako naša urodena lepota nije dovoljno lepa, moramo izmisliti nešto drugo. Ali, odakle nam inspiracija, ako nije dobar udah kojim smo počeli da egzistiramo kao ljudska bića. Sve što je izmišljeno, neprirodno je i nije lepo. To je nemoguć zadatak. Narcizam, u uobičajenom smislu reči, upravo je pokušaj da se ostvari taj nerešiv zadatak. Pokušaj da se bude uspešniji bog od Boga. Tako počinju zamršene konstrukcije nota, misaonih sistema, stilova života i životnih filozofija. Imidža koji imaju cilj da postignu nemoguće - neprirodnu "lepotu" koja se zasniva na izmišljenim vrednostima i kriterijumima. Ukus nije relativan. To je laž izmišljena da bi se neprirodna "lepota" mogla pojaviti na takmičenju za divljenje. Kao i svaka laž, i ova stoji na staklenim nogama. (Ili kratkim. U laži su kratke noge. Kažu.) Ipak, ne možemo zaboraviti cilj koji, u suštini, stoji iza narcizma - potrebu za davanjem i ispunjenjem drugoga. Potrebu za lepotom. Narcis izgleda kao sebična osoba za svoju okolinu. I jeste. On se sprema i potajno čeka pravu publiku koja će umeti da se divi i bude ispunjena njegovim melodijama. Publiku koja će umeti da prima. Možda je teže primati nego davati. Onaj koji je zaokupljen svojom potrebom za izražavanjem nema strpljenja i širine da prima i bude harmonija drugome. On je krcat svojim neizraženim melodijama koje ga napinju kao balon, pokušavajući da se probiju kroz oklop do nečijeg uveta. Danas je teže naći osobu koja sluša, nego osobu koja priča. Malo je publike. A i ako je nađe, plaši se da je zaboravio svoje melodije zatrpane negde u tamnici nepoverenja. Ali, ako je publika prava, pokrenuće ga i istopiti zid nepoverenja koji je izgradio oko sebe. Ako ga napusti nada da će pravu publiku sresti u ovom svetu, može se okrenuti carstvu nebeskome, ili otploviti putem šizofrenog cepanja u neki svoj svet. Ne znam da li se tamo dive lošim muzičarima i raštimovanim instrumentima. Plašim se da je jedina mogućnost skupiti hrabrosti i, u ovom svetu, pre d publikom koju odaberemo, zasvirati svoje... pa šta bude. Nema izmišljotine koja je dovoljno velika da život učini smisaonim. Smisao života je u dobrom sviranju svoje unutrašnje muzike, na svom telu koje doživljava zadovoljstvo. Celim orkestrom. Sve ostalo je, kako reče prorok Isaija u Bibliji, taština, i samo taština. Na vrh stranice Nebojsa Jovanovic