Atmananda Čaitanja se kupao u reci sa svojim učenicima. Stojeći u reci potpuno nag, prao je tih nekoliko ovozemaljskih stvari koje je posedovao – platno oko struka i platneni peškir. Nije imao ništa osim ovoga, izuzev posude i male platnene torbe. Obično je vezivao platno oko struka. Jedan od njegovih pet učenika koji je bio blizu njega, rekao mu je: “Maharadž, ljudi te gledaju.“ Atmananda se okrenuo oko sebe, pogledao i nasmejao se: „Šta mogu da vide?“ i kao za sebe promumlao: „Glupi ljudi. Čula opterećuju njihov um i u potpunosti robuju svojim čulima. Šta mogu da vide? Ništa.“ Nedirnut, oprao je svoju odeću, privezao mokro platno oko struka i popeo se na obalu. Seo je na stenu udaljenu od ljudi, okrenuo se prema suncu i meditirao potpuno udubljen, ne obazirući se na kretanja oko sebe. Vreme je prolazilo. Atmananda je nastavljao da meditira. Stena je postajala vrela.

Atmananda je još uvek bio u stanju Samadhija. Njegovi učenici su stajali oko njega, sve dok spoljna temperatura nije postala neizdrživa, a vatra gladi je počela da ih peče iznutra. Konačno, jedan od učenika po imenu Panduranga, pažljivo se približio Atmanandi i šapnuo mu na desno uvo: „Učitelju, stena postaje užarena. Može da ti povredi telo. Molim te, ustani.“ Polako, Atmananda je otvorio oči i pogledao u svoje učenike koji su se upinjali da bosi stoje pored njega, jer je kamenje na kom su stajali bilo usijano.

“Ako si rođen iz vatre, ni jedno sunce te ne može spržiti. Ja sam rođen iz vatre.”

Smešio se: „Ako si rodjen iz vatre, ni sunce te ne može spaliti. Ja sam rođen iz vatre.“ Tada je ustao i počeo da hoda. Nakon nekoliko koraka, okrenuo se Pandurangi i rekao: „Budi vatra. To je tajna. Ništa te nikada ne može spaliti. Ništa u životu ne može da te oslabi. To je neugasiva vatra duha. To je vatra naše tradicije. Bela vatra.“ Panduranga nije baš sasvim mogao da razume. Ponizno je zamolio svog Učitelja da malo podrobnije objasni. Atmananda nije objašnjavao, već je uzgred rekao: „Tvoje telo je sačinjeno od elemenata. Budi jedno sa tim elementima kada si u telu i ostaćeš u jednoti sa prirodom. Budi jedno sa svim elementima i oni te ne mogu povrediti. Samo kada otuđiš sebe od elemenata od kojih si sačinjen, tvoje telo pati. Neravnoteža elemenata uzrokuje bolest. Pazi. “

Atmananda je bio lutajući monah i ovih pet učenika stalno su ga pratili. Mnogi drugi su dolazili, pridruživali se grupi i odlazili nakon nekog vremena. Nikad nije brinuo o tome ko je došao i ko je otišao. Kada bi ljudi došli, delio je „hranu“ sa njima. To je bio njegov jedini znak da odobrava nečije prisustvo. Drugog odobravanja ili neodobravanja nije bilo. On je prosto tekao kao reka i drugi su tekli sa njim, u apsolutnoj veri i predaji.

Atmananda je bio lutajući monah i i p učenika je uvek išlo sa njim.

Jednom, tokom lutanja, Atmananda je sedeo u seoskom parku. Park je bio ispred reda prodavnica i jedna od njih bila je prodavnica slatkiša. Panduranga je voleo slatkiše i njegove oči stalno su lutale ka ukrašenim tezgama, na kojima su bili šareni slatkiši. Atmananda je sedeo, ledjima okrenut prodavnicama. Ipak, rekao je: “Kada su oči usmerene ka nekom predmetu zajedno sa umom, čovek se prepušta iskušenju.“ Niko, uključujući Pandurangu, nije znao dubinu ili svrhu ove izjave, niti je Atmananda ulazio u detalje. I spontano, izvadio je nekoliko novčića iz svoje platnene vrećice i rekao svom učeniku Aruni da ode i donese nešto slatkiša iz one prodavnice. Aruna je bio iznenadjen. U svom iskustvu, nikad nije video svog Učitelja da koristi novac, naročito zarad čulnih zadovoljstava. Ipak, nikad nije pitao svog Gurua „Zašto?“, tako da je smesta ustao i otišao u prodavnicu, dok su ostali sedeli oko Gurua.

Aruna je stigao do prodavnice i zamolio trgovca da spakuje slatkiše za koje je mislio da će se svideti njegovom Učitelju. Stariji trgovac bio je veoma pobožan Braman. Video je odeću svog kupca i pretpostavio da je Aruna lutajući monah. Dok je pakovao slatkiše, raspitivao se o njemu i Aruna je ispričao o sebi i svom Učitelju, što je bilo dovoljno da trgovac dobije ideju. Trgovac je pružio slatkiše, u većoj vrednosti nego što je bila vrednost novca koju je Aruna držao u ruci. Nakon što je primio paket sa slatkišima, Aruna je pokušao da plati, ali je prodavac odbio. Rekao je: „ Molim te, dopusti mi ovom prilikom da spustim svoje ponizne darove do nogu tvog velikog Učitelja.“ Pozvao je svoju mladu unuku, zamolio je da pripazi prodavnicu i zajedno sa Arunom pošao da sretne Gurua. Kada su se Aruna i trgovac približili senci drveta ispod koga su sedeli Atmananda i njegovi učenici, čim je ugledao Atmanandu, u starom trgovcu se javila neobična spoznaja i on se pružio ničice do nogu Atmanande, u potpunoj poniznosti. Rekao je: „ Učitelju, moj život je danas završen! Ti si Gospod Datatreja lično! Spreman sam da, ovog trenutka, do tvojih nogu završim svoj život.“ Atmananda ga je blagoslovio i rekao: „Rama, (njegovi učenici su bili iznenadjeni što njihov Guru zna ime ovog trgovca), dva koraka iznad i dva koraka ispod. Jedan korak u sredini. To je sve što imaš. Kada pređeš ovih pet koraka, postaćeš Ja. Devet koraka iznad i osam koraka ispod. Jedan korak u sredini. Kada pređeš ovih 18 koraka, postaćeš moj Otac. Ja i moj Otac smo jedno.“ Rama je počeo da plače kao beba. Upravo ovome ga je naučio njegov Guru, kada je bio dete. Atmanandini učenici nisu u potpunosti razumeli značenje svega ovoga. Ipak, ćutali su. Atmananda je zagrlio Ramu koji je jecao. Aruna i ostali nikad ranije nisu videli svog Gurua, da se ovako povezao sa nekim. Bili su iznenadjeni i želeli su da saznaju više o njihovom odnosu iz prošlosti. Ipak, plašili su se da pitaju Atmanandu.

Predstava se naglo završila. Rama je otišao. Aruna je Atmanandi predao paket sa slatkišima i novac koji nije uspeo da potroši. Atmananda je smesta otvorio paket i počeo da deli slatkiše svima, osim Pandurangi. Panduranga je bio jedini koji je žudeo za slatkišima, a bio je jedini koj nije dobio ništa. Panduranga je u svom umu molio makar za parčence. Atmananda ga je sasvim ignorisao i čak nije ni pogledao u njega. Atmananda i ostala četiri učenika pojeli su celu kutiju slatkiša. Kada je Aruna pokušao da dâ jedan komadić Pandurangi, Atmananda se okrenuo i rekao: „Tvoje je za tebe.“ (Ova izjava je u karmičkom kontekstu, savršena.) Jedan od učenika, kojeg je Atmananda zvao Kali, bio je pun potisnutog besa, kao da je unutar njega bio vulkan. Atmananda ga je držao uz sebe, ne dozvoljavajući nikakvu erupciju. Kali nikad nije voleo slatkiše. Njemu je čak davao više i više slatkiša. Samo onaj koji je želeo najviše, nije dobio ništa.

Niko od učenika nije razumeo čudno ponašanje Atmanande. Ali, pošto je odanost Učitelju bila potpuna, nikad nisu vodili brigu o tome. Ipak, um je uvek tražio objašnjenja.

Panduranga se bio pridružio Atmanandinoj grupi kada su posetili hram u srednjem delu Indije.

Panduranga se pridružio Atmanandinoj grupi kada su bili u poseti hramu, u središnjem delu Indije. Kada su se sreli prvi put, Atmananda ga je pogledao i pozvao po imenu. Rekao je: „Ja imam osam godina i ti imaš osam godina. Dođi sa mnom i idi pre mene.“ Panduranga, kao da je bio hipnotisan Atmanandom, ostavio je ono što je radio i pošao za Atmanandom, čak i bez rezervne odeće. Njegova vera se ukorenila i u nekim trenucima, prerastala je u džinovsko drvo banjana. Postala je ubrzo nepoljuljana.

Kada su izašli iz hrama, došao je poslovan čovek koji se pružio ničice do nogu Atmanande i ponudio mu dva komada odeće, jedan iznad struka, a drugi ispod, nekoliko novčića i nešto voća. Atmananda je blagoslovio ovog poslovnog čoveka, dao odeću Pandurangi, stavio novčiće u torbu, a voće podelio učenicima.

Putovali su zajedno skoro osam godina, pre nego što su dospeli na ovo mesto. Proputovali su mnoge delove Indije. Atmananda ih nije učio ništa posebno. Ipak, učenici su pokupili mnoge dragulje mudrosti iz načina njegovog života, što ih je transformisalo iz dana u dan. Jednostavnost je bila njegov način života, a potpuna nepredvidivost Majstora držala ih je čvrsto u sadašnjosti. To im je, takodje, pomagalo da ostanu fluidni i fleksibilni.

Atmananda je uvek bio u pokretu…

Atmananda se na jednom mestu zadržavao najviše tri dana. Na ovom mestu pored reke, Atmananda je ostao skoro četiri dana. Svakog jutra, stari trgovac donosio bi Atmanandi sveže slatkiše i nešto hrane. Atmananda je slatkiše delio svima, osim Pandurangi. Hranu je delio svima jednako. Uvek je bilo dovoljno hrane da svi utole glad. Jeli su samo jednom dnevno, kao što to pravi jogini rade.

Što se tiče podele slatkiša, ovakva podela nije se dešavala po prvi, ili po drugi put. Tokom svih osam godina koliko su bili zajedno, Atmananda nikad nije dao ni komadić slatkiša svom učeniku Pandurangi, željnom slatkiša. Takodje, nije se mnogo puta desilo da dobiju slatkiše, osim ponekad iz hramova kao darove, koje je svako dobio, uključujući i Pandurangu. Ali, njegova želja bila je za onim šarenim slatkišima iz prodavnice. Panduranga je u potpunosti bio razočaran prividnom diskriminacijom od strane Atmanande.

Trećeg dana, ranog popodneva, Atmananda je ponovo poslao Arunu u prodavnicu, sa istim novčićima koje mu je i ranije dao. Aruna je oklevao da uzme novac, znajući da ga stari trgovac Rama neće prihvatiti. Štaviše, donosio je Atmanandi i njegovoj grupi slatkiše i hranu svakog jutra, bez ikakve nadoknade. Ipak, reči voljenog Učitelja ne mogu i ne bi trebalo da se dovode u pitanje. Iza svake njegove reči ili dela, stoji viši cilj. Aruna je koračao prema prodavnici. Vrata prodavnice su bila otvorena, a starog trgovca nije bilo. Pozvao je:“Ima li koga?“. Pojavila se unuka trgovca. Aruna ju je pitao za njenog dedu. Odgovorila mu je da su svi njeni rođaci, uključujući i dedu, otišli u selo na venčanje. Takodje je rekla da su svi slatkiši prodani za venčanje, kako bi se ispoštovala porudžbina nevestine porodice. U prodavnici je ostalo vrlo malo slatkiša. Za trenutak, Aruna se zadivio nad pobožnošću starog trgovca, koga je Atmananda zvao Rama, u darivanju Atmanande slatkišima tog istog jutra, uprkos obavezi da obezbedi slatkiše za venčanje, što je bio njegov posao. Takodje se zapitao, s obzirom da su tog jutra dobili uobičajenu količinu slatkiša i pojeli ih kao i pre, zašto ga je Učitelj poslao u prodavnicu po još slatkiša i još da ih plati? Ipak, neka pitanja ne traže odgovore. Sve što ti treba je apsolutna vera, bez pitanja. I u tradiciji, pitanje „zašto“ samo po sebi ukazuje na to, da je veza sa Učiteljem prekinuta i na ispadanje iz zlatne tradicije potpunog poništenja. „Zašto“ uvek dolazi iz uma, intelekta i ega, a nikada iz pobožnosti.

Aruna je zamolio devojčicu u prodavnici da spakuje šta je ostalo, platio i otišao sa paketom. Devojčica nije imala problem da uzme novac. Gledala ga je isto kao i svakog drugog kupca. Sve ovo se dešavalo oko pet popodne, skoro u vreme kad su Atmananda i njegovi učenici išli na kupanje i na večernju meditaciju. Kada je Aruna doneo kutiju sa slatkišima i predao je Atmanandi, on je istog trenutka tu punu kutiju slatkiša dao Pandurangi i rekao: „Sve je tvoje. Nema više neispunjenih želja.“ Primivši ovaj dragoceni poklon od Učitelja, Panduranga je plakao kao beba. Pao je do nogu Atmanande i molio za oproštaj zbog misli mržnje koje je gajio prema voljenom Učitelju. Izvinjavao se uvek iznova, zato što ga je smatrao pristrasnim i surovim. Atmananda se nasmešio i rekao: „ Uzmi svoje slatkiše. Sve je tvoje.“ Panduranga je jeo mnogo i kada je želeo da podeli sa ostalima, većina njih je odbila, rekavši „ti zaslužuješ sve“. Panduranga je bio duboko zadovoljan. Bila je to prava gozba za njega. Nije mogao ni da pojede sve. Pojeo je skoro pola kutije, a ostatak sačuvao za drugi put.

Ako tečeš s vremenom, vreme ti je prijatelj. Ako ne, vreme ti je neprijatelj.

Posle večernje molitve, Atmananda je pozvao Pandurangu i rekao: „ Ako tečeš sa vremenom, vreme je tvoj prijatelj. Ako ne činiš tako, vreme je tvoj neprijatelj. Da li si zarobio vreme? Sada ga otpusti. Čovek ne može da zadrži vreme. Samo besmrtnost to može. Ostani blagoslovljen. Budi besmrtan.“ Rekao je Pandurangi da te noći ne spava i da meditira okrenut ka severu. Kada su se svi probudili u vreme suptilnih energija, u vreme Brahme (Brahma Muhurta), videli su da Panduranga još uvek meditira, u položaju lotosa. Kada su pokušali da ga probude, pao je na leđa. Telo mu je bilo sleđeno. Njegova duša je otišla!

Stariji trgovac, Rama Šastri, organizovao je sahranu Pandurange tog četvrtog dana. Na sahrani, Atmananda je rekao Rami: „Njegova jedina želja na Zemlji bila je da jede slatkiše. Sve ostale želje je prevazišao. Da je i ova poslednja želja bila ispunjena, napustio bi svoje boravište (telo) mnogo ranije. Morao je da me služi osam godina i stoga sam ga držao u njegovom telu. Sada mora da ode pre mene. Njegova poslednja želja je ispunjena i dostigao je besmrtnost.“ Tek tada su njegovi učenici shvatili pozadinu cele drame.

Iako su bili blago uznemireni dinamikom ovih događaja, kada su skupljali materijal za kremiranje Pandurange, Aruna je pitao Ramu, starog trgovca, šta je Atmananda mislio kada je rekao: „ dva koraka iznad i dva koraka ispod. Jedan korak u sredini. To je sve što imaš. Kada pređeš ovih pet koraka, postaćeš Ja. Devet koraka iznad i osam koraka ispod. Jedan korak u sredini. Kada pređeš ovih 18 koraka, postaćeš moj Otac. Ja i moj Otac smo jedno.“

Rama je odgovorio: „Ne znam da li sam odgovarajuća osoba da objasnim ovaj kôd koji mi je Maha Guru, veliki svetac koji ide sa tobom, rekao. On je Vrhovni Datta lično. On je sam Brahma, Višnu i Šiva lično. Pokušaću da objasnim u skladu sa sopstvenim razumevanjem. Izvinjavam se ako u tome ne uspem. Naše fizičko telo je kontrolisano preko pet; pet prana, pet zaštitnih slojeva, pet čula, pet elemenata, pet čakri koje su u boji, ako izuzmemo više čakre koje su bezbojne, itd. Rekao mi je da ja stojim u vatri, na sredini. Korak u sredini je prostor koji čini vatru. Moram da spalim sopstveni ego i samskare, kao i sve identitete, i da idem naviše. Moram da poništim sve. Došao sam na pola puta. Ja sam srećan. Sa blagoslovom našeg Maha Gurua, bez napora ću preći preko elementa vazduha, kao i prostora, i dostići ću potpuno ispunjenje i sjediniti se sa njim.“

Napredovanje na putu potpunog rastvaranja…

Takođe, podsetio me je da na mom putu potpunog rastvaranja, treba da pređem još devet koraka. Mi funkcionišemo iz svoje spoljne prirode i iz sebisvojstvene prirode. Priroda ima različite aspekte. Svaki organ ima svoju sopstvenu prirodu. Priroda očiju je različita od prirode ušiju. Tako i svaki organ ima svoju sopstvenu prirodu. Svaki osećaj ima svoju sopstvenu prirodu i ukus. Um ima svoju prirodu. Svaka osoba ima različit mentalni sklop. Isto tako, intelekt, ego, emocije, osećanja, bol, sreća, imaju sopstvenu prirodu. Sve ukupno, svaki čovek ima svoju jedinstvenu prirodu. Svi mi se temeljimo na ovoj višedimenzionalnoj prirodi, kao i na onoj jedinstvenoj. Ovo je osnova odakle polazimo – na Put bez puta. U našoj tradiciji, 18 označava zaokruženu celinu. Počev od prvog rodjenja, do poslednjeg tela koje smo uzeli na Zemlji, potpunim završavanjem različitih aspekata različitih života, dostiže se krajnja tačka, kada se duša spaja sa Vrhovnim Parabramom. 18 takođe ukazuje na naše sklonosti, različite aspekte vasana. Da bi smo dostigli Brahmu, moramo prevazići čak i najmanje vasane. 18 je takodje 8+1=9. To takodje označava 9 avatara Maha Višnua, nakon čega dolazi Kalki. Kalki označava stanje i fenomen i označava rastvaranje sa desetim. Deset = 1+0, što označava jedan, jednotu ili povratak u izvornu formu. Tako, ja se mogu roditi još devet puta, ili milošću voljenog Bhagavana koji nam je došao kao Guru, mnogo manje puta. Nisam zabrinut. Dokle god imam Njegovu milost, spreman sam da se rodim i milion puta, ako treba.“ Aruna se divio mudrosti i razumevanju ovog starog trgovca. On je zaista prepoznao Atmanandu.

Tačno osam meseci nakon ovog događaja, Atmananda je takođe napustio svoje telo i tako su se ispunile njegove reči, prvobitno upućene Pandurangi.

Agora Babađi – Rama Šastrina priča

Aruna i Kali su bili duboko zainteresovani da saznaju više o Učitelju trgovca Rame Šastrija. Dok su pripremali kremaciju Pandurange, Rama Šastri je ispričao: „ Naš guru Maharadž Atmananda ga poznaje. To je On lično. Niko nije znao njegovo ime. Seljani su ga zvali Agora Baba, jer je uglavnom bio nag, ili je nosio neku smešnu odeću. Obično je u ruci držao lobanju i ljudi su ga se plašili. Imao je mnoge spiritualne moći. Nije baš bio moj guru, pošto sam bio mali dečak od 5-6 godina, kada je prolazio ovim krajem. Verujem da je napustio svoje fizičko telo, neki kažu da je jednostavno nestao sa svojim učenicima, kada sam imao 13-14 godina. Jednog dana, on i njegova grupa su prosto nestali sa ovog sveta. Niko ih nikada više nije video. Fizički, naš Učitelj Atmananda je mnogo mlađi od mene. Nema nikakve šanse da je video Agora Babađija.

“Ako Babađi zapovedi da sunce više ne izađe, sunce će poslušati. On je avatar. Ne boj ga se. Služi mu. On je naš zaštitnik.”

Babađi je bio Guru moga dede i takođe, Guru moga oca. Plašio sam ga se i uvek sam ga izbegavao, kad god bi bio blizu. Živeo je na groblju, ljudi kažu da je pravio alkohol i pio, pušio i takođe spavao sa mnogo žena. Obično je oko njega bilo skoro 25 ljudi, sve vreme, i mnogo žena različite starosti. Njegove oči obično su bile krvavo crvene i izgledao je kao pod uticajem alkohola. Čak sam čuo da je noću radio mnoge krajnje čudne rituale, kada bi izvodio ceremoniju vatre, potpuno go. Ljudi takođe kažu da su ga viđali kako pleše u vatri. Imao je malu kolibu sa trščanim krovom, tu gde je spavao, uperivši prstom ka prostoru na groblju. Mlađi brat moje majke, moj ujak, ga je mrzeo. Čuo sam ga kako govori mojoj majci:“ On stvara prostitutke u našem selu. Spava sa mnogim ženama i svi muškarci i žene sa njim, goli izvode rituale tokom noći. Pije alkohol, a koristi i druge opijate. On je nemoralan. Njemu ne treba služiti. Želiš li da mladi Rama sledi ove krajnje čudne navike? Trebalo bi da ubediš svog muža i svekra u ovo. On nije dobar guru, s kojim treba biti.“ Slušajući sve ovo, moja majka se strašno zabrinula. Kad sam počeo da prepoznajem Babađija, imao je oko 60 godina. Imao je dugačke guste pletenice, ožiljak na grudima, zapuštenu kosu i bradu. Često sam video komadiće hrane u njegovoj bradi. Imao je divlje oči, a njegova fizička forma bila je pomalo atletske građe i prilično mišićava. Obično su mnoge žene bile oko njega i većina njih je nosila šafran. I muškarci koji su išli sa njim, izgledali su kao opijeni i gotovo nikad od odeće nisu ništa nosili, osim što su bili obavijeni šalom. Bila je to čudna grupa. Put do kuće mog učitelja prolazio je pored zemlje ovog seoskog groblja. Morao sam tuda da prođem svakog dana. Nije bilo izbora. Moji prijatelji i ja obično smo drhtali od straha, kad god bismo čuli neke zvuke kako dopiru odavde. Obično smo imali košmarne snove, kako Babađi dolazi, ubija nas i jede naša tela. Kasnije sam shvatio da je čak i moja majka imala takve snove, što sam saznao kada sam načuo dok je to objašnjavala mom ocu. Otac se smejao i rekao: „Kada bi Babađi naredio suncu da ne izađe ponovo, sunce bi poslušalo. On je avatar. Ne boj ga se. Služi mu. On je naš zaštitnik.“

Tresli smo se od njegovih krvavo crvenih očiju…

„Jednog dana, imao sam možda 10 ili 12 godina, moji prijatelji i ja smoišli pored ovog groblja i dospeli baš ispred Babađija. Počeli smo da drhtimo od njegovih zakrvavljenih očiju. Jedan od mojih prijatelja se čak upiškio. Pokušali smo da se prošunjamo pored njega. Rekao je:“Stanite“. Drhtali smo i zaustavili se. Bio je sam. Pozvao me je da mu pridjem. Dok su mi kolena drhtala, prišao sam mu. Nežno je uzeo moju ruku, sa puno ljubavi i ljubaznosti, i umesto smrada zapuštenog tela koji sam očekivao s obzirom na njegov izgled, osećao se miris nebeskog cveća, koji se iz njega širio. Svi moji strahovi su iščezli. Držao je moju ruku i rekao iste reči koje mi je rekao i naš Učitelj, a koje si čuo. Te iste reči! „Rama, dva koraka iznad i dva koraka ispod. Jedan korak u sredini. To je sve što imaš. Kada pređeš ovih pet koraka, postaćeš Ja. Devet koraka iznad i osam koraka ispod. Jedan korak u sredini. Kada pređeš ovih 18 koraka, postaćeš moj Otac. Ja i moj Otac smo jedno.“ Iako nisam u potpunosti razumeo značenje ovih reči, čvrsto su se urezale u moje pamćenje. On je to omogućio.

Sada, iskreno žalim mog ujaka i ostale koji su ga kritikovali i prezirali, javno i privatno. Propustili su šansu mnogih života. Bili su previše predani površnim suprotnostima, lažnom moralu i nepovinovanju, zasnovanom na njihovim mentalnim predstavama. Bili su u kavezima svog sopstvenog uma. U kavezima koje su sami kreirali brojnim uslovljavanjima. Babađijev cilj je verovatno bio da razbije ove uslovljenosti. Potpuno neznanje učinilo je da propuste priliku u ovom životu. Kada će dobiti drugu šansu? Jasno sam razumeo šta mi je otac rekao, da ako ne možemo da razvijemo svoje viđenje i vidimo izvan onog što je na površini, propustićemo priliku. Naročito sa Gospodom Datatrejom, Vrhovnim Parabramom.

Putovanje od biti čovečanstvo do stanja biti čovečan nije teško. Ključ je u svesnosti.

Agora Baba i Gurudeva Atmananda su jedno i isto. Vratio se u ovoj formi da blagoslovi mene i moju porodicu i imao sam veliku sreću da mu obezbeđujem hranu. Pre nego što je moj deda umro, rekao mi je: „Babađi nikad neće pustiti tvoju ruku. Čuvaće te kroz vreme. Srešćeš ga ponovo, pre nego što napustiš svoje telo.“ U dubini svoga srca, znao sam da je to istina. Osetio sam isti miris kada me je Gurudeva Atmananda dotakao. To je sve Jednost. Svi su Datta. Babađi je došao da uništi naše koncepte, naš um i povede nas na više nivoe svesnosti, i sada Gurudeva čini isto. Shvatio sam da je krajnje čudan način života služio da zaštiti Njega, kao i one koji su ga sledili. Čak sam osećao da žene i muškarci koji su živeli sa njim oli na groblju, nisu bili ljudi. Mogli su biti nebeska bića. Verujem da je to Gospod Datta sa svojim sledbenicima bio u zemaljskoj ravni, baš kao naš ĐAI GURUDEVA DATTA!Nadam se da ću jednog dana imati unutrašnje oko da vidim slavusvog Gospoda i da će sve male sumnje mog ludog uma nestati zauvek. Nikad nije lako razumeti Gurua Datta tradicije, osim ako on sam ne izabere da pokaže svoju istinsku prirodu. U tom smislu, nisam imao sreću da vidim izvan fizičke dimenzije.

Nažalost, naše oči mogu da vide samo ono što je površno. Ali, ja sam zadovoljan činjenicom da se Babađi pojavio ponovo, kako bi me dodirnuo i voleo. Moj život je ispunjen. Još jedna stvar koju već možda znaš.

U našoj prodavnici juče nije bilo slatkiša. Sve smo odneli na venčanje. To što si kupio, pojavilo se nekim čudom, što moja unuka ne zna. To što ti je dala, pojavilo se samo milošću našeg Gurudeve. To je svakako bilo čudo. U tom smislu, to što je Panduranga pojeo pre smrti, nisu bili obični slatkiši. To su bili nebeski slatkiši. Takva je ljubav naše tradicije, koja nam sve obezbedjuje, do najmanjeg detalja. Sve što nam treba su oči da to vidimo i um koji nikad ne sudi.

Kada je to rekao, Rama Šastriju su oči zasuzile. Neka bude slava Gospodu Datti i mnogim Njegovim avatarima!

Duša je jedna. Manifestacije su mnoge. Kada se duša ispoljava na mnogo načina, obične oči to tako i vide. To je iluzija koja nas ograničava i čini da patimo. To je neznanje koje stoji kao visoki zid između nas i vrhovnog Boga.

Jedna duša ispoljava se kroz sva bića, zato što svako telo pomaže da se doživi različito iskustvo. Brinite o bolesnima, starima, zlostavljanima i napuštenima, bez obzira kojoj vrsti živih bića pripadaju. To će podizati vašu svesnost. Neka u vašem umu ne bude podele na polove i vrste. Odsustvo podela znači Slobodu!

Duša je jedna. Manifestacija je mnogo.

Beskrajna ljubav svima vama,
M

Prevod: Valentina Kolsar i Eva Ostrogonac
Originalni tekst: http://pkmohan.wordpress.com/2013/12/10/born-from-the-fire/