четвртак, 12. март 2015.

Ala Selavri – Sveti Jovan Kronštatski duhovni otac Rusije

ALA SELAVRI
SVETI JOVAN KRONSTATSKI 
DUHOVNI OTAC RUSIJE
PREDGOVOR
I DEO
II RADNICKI SVESTENIK U KRONSTATU
III DELATNOST I DELO
IV DUHOVNI OTAC RUSIJE
V POSLEDNjE GODINE
VI SAHRANA I ODJECI
VII OTAC JOVAN DANAS
ALA SELAVRI
SVETI JOVAN KRONSTATSKI 
DUHOVNI OTAC RUSIJE
PREDGOVOR
Knjiga koja je pred nama pokazuje na jedinstven nacin kako je “divan Bog u Svetima Svojim”. Ona nam govori o novom svetitelju Crkve Bozije, svetome ocu Jovanu Kronstatskom, koji je bio retka pojava ne samo mecu ljudima, nego i mecu Svetseljima. Svaki Svetitelj Bozji je na sebi svojstven nacin veliki i “divan”, jer su svi oni postali ono sto jesu jedino cudesnim i predivnim Gospodom Hristom. Otac Jovan. pak, u svome zivotu, koji je sav u Hristu Bogu, sjedinjuje u sebi odlike mnogih Svetitelja. On je pravi duhovni gorostas, sasud pun izobilne blagodati Bozije, koja se preko njega izliva na sve ljude. U njegovom karakteru zapazaju se mnoge izuzetne crte koje ga cine slicnim mnogim Svetiteljima.
Otac Jovan ima veru apostolski svetu, silnu i svemocnu, kojom on i cini apostolska cudesa. Ima molitvenost svetog Jefrema Sirina, kojom obuhvata svu siroku zemlju rusku, i jos mnogo vise oko nje; ima milostivost svetog Nikolaja Cudotvorca koji zna samo za potrebe svojih bliznjih ma ko bili; ima siromastvo svetog Spiridona Trimituntskog, jer, iako su kroz njegove ruke prolazili milioni rubalja, on nista svoje nije imao; ima asketizam velikih Pustinjaka, jer je bio umeren i uzdrzljiv u svemu; ima devstvenost svetog Grigorija Bogoslova, iako je “zvanicno” ozenjen; ima smirenje jevandjelskog carinika, jer iako su ga svi slavili i divili mu se, on se nije gordio i preuznosio, jer je znao da je samo “zaludan sluga” koji cini ono sto je duzan ciniti; ima ljubav bozanski neizmernu koja ga priblizava svima i svakome, te citavim bicem svojim sastradava sa svima stradalnicima i svaciji bol i muku oseca kao svoju.
Sveti otac Jovan je, dakle, sve to skupa i jos nesto mnogo sire i mnogo vise od svega toga, nesto sto je mislima neuhvatljivo i recima neizrazivo. Ma sta i ma koliko rekli o njemu, uvek ostaje mnogo nedorecenog i nedorecivog. On je izuzetno jedinstven, i, usudjujem se reci, neponovljiv, u liku Svetitelja Bozjih. On predstavlja izuzetak kako po raznovrsnosti svoga delanja i sirini zamaha, tako i po istrajnosti i energiji ulozenoj u sve svoje aktivnosti, kao i po rezultatu i posledicama svoga rada. “Svako se drvo po plodovima svojim poznaje.”
Ovu izuzetnu knjigu o ocu Jovanu Kronstatskom preveo je sa nemackog, citaocima vec iz ranije poznati, otac M. – hilendarac. On, pored mnogih obaveza i poslusanja koja u manastiru ima, svaki minut slobodnog vremena koristi na pripremanje duhovne hrane za nas duhovno izgladneli i osiromaseni rod srpski. Plod takvog njegovog rada i ljubavi jeste i ova knjiga koja se sada predaje u ruke bogoljubivih citalaca.
Namena ove knjige je najpre da nas upozna sa izuzetnim svetilom Crkve Pravoslavne koje je zasijalo na slovenskom nebu u, takoreci, nase vreme; a zatim da zapali i razgori oganj vere i ljubavi u nama samima kako bismo mu postali podrazatelji i sledbenici. Ovo narocito vazi za nase pravoslavno svestenstvo, koje, kao da jos uvek nije naslo svoje pravo mesto i nacin delanja u savremenim uslovima.
Rad i nacin rada oca Jovana apsolutno je prihvatljiv i primenljiv u svim uslovima i svim vremenima, jer je sav jevandjelski. A Jevandjelje Gospoda Hrista je svevremeno i svevecno. Potrebno je samo steci delotvornu veru i sastradalnu ljubav oca Jovana, pa da se polje rada svakog svestenika ucini sirokim i plodonosnim. Otac Jovan kao ucitelj (veroucitelj), kao pomagac i zbrinitelj nevoljnih i prezrenih, kao svestenosluzitelj – predstavlja idealan primer za ugled i podrazavanje svakom svesteniku, monahu i hriscaninu.
Njegov primer pokazuje sta je najvaznije u svestenickom pozivu i radu: spasenje poverenih mu dusa. A ljubav naroda sa svim blagotvornim posledicama svojim (dakle, i ekonomskom sigurnoscu za zivot svestenika i njegove porodice) nece izostati. Samo treba istrajati i biti dosledan evandjelskim principima koji sacinjavaju potku i osnovu svestenickog delanja. Ako medju svestenicima postoji neki sumnjalica u ove reci, neka opet, i opet cita ovu knjigu o ocu Jovanu, nek pokusa da ga sledi, i uverice se.
Kao sto je pisao nekada Isidor Pelusiot za poznate knjige Svetog Jovana Zlatoustog o svestenstvu: “Nema srca koje bi citalo ove stranice a da ne bude ranjeno bozanskom ljubavlju”, tako bi se moglo reci i za oca Jovana Kronstatskog, da nema coveka hriscanina, a pogotovu svestenika, koji bi citao ovu knjigu a da srce njegovo ostane indiferentno prema ljubavi Bozjoj kojom je otac Jovan bio ispunjen. Sve ono sto je sveti Jovan Zlatoust pisao o svestenstvu, sve je to sveti Jovan Kronstatski zivotom posvedocio i potvrdio kao vecnu jevandjelsku istinu. Kada se cita ova knjiga postaje jasno zasto je svestenicka sluzba iznad sluzbe carske i andjelske. Ono sto svestenicku sluzbu cini toliko uzvisenom jeste sama blagodat svestenstva. Svestenik ima bozanske vlasti nad rajem i paklom, nad smrcu i zivotom, nad besmrtnoscu i vecnoscu. “Svestenstva blagodat? Ogromna, nadangelska, veli otac Justin. Svaki svestenik po pozivu cudotvorac. Najvece cudo u zemaljskom svetu: sveta Liturgija; nju svestenodejstvuje, cinodejstvuje svestenik pravoslavni: Bog se ponovo ovaplocuje; pricesnici primaju vascelog Boga. A svestenik, sta tu daje od sebe? – Cistu dusu, dusu ociscenu od grehova i strasti, svete podvige evandjelskih vrlina: vere, molitve, posta, ljubavi, milosrdja… Razume se, u svemu tome vera vodi i rukovodi: ona je srce svake evandjelske vrline. A Gospod? – “Gospod cini sve sto hoce vera”, veli sveti Isak Sirin, Vera razradjena i umnozena kroz ostale svete vrline, – to je ono sto mi moramo dati od sebe, ako zelimo spasenja dusi svojoj. Zato svesteniku uvek neophodno: straziti nad sobom, cisteci sebe stalno od svake strasti, od svake neciste pomisli, od svakog nepristojnog osecanja”.
Svestenik koji tako izgradi sebe “na temelju Hristu”, radosno otkriva da blagodat sto je u njemu nije uzalud. Ona mu oblagodacuje svu volju njegovu, sav um, sve misli, sva dela, i on se pokazuje kao sluga Bozji: u trpljenju mnogom, u nevoljama, u bedama, u teskobama, u trudovima u nespavanju, u postu, u cistoti, u podnosenju, u dobroti, u Duhu Svetom, u ljubavi neizmernoj, kao siromasan a koji mnoge obogacuje, kao onaj koji nista nema a sve ima.
Svestenik s pravom moze da se poredi sa pastirima, sa lekarima, sa vojskovodjama, sa carevima u pogledu njegove sluzbe i metoda delovanja, pa se cesto i naziva tim imenima. No istovremeno sto se tice vrednosti sluzbe, on neuporedivo prevazilazi sve njih u tolikoj meri koliko je dusa preteznija od tela. Cim neko stupi na ovu uzvisenu sluzbu on prestaje (- treba da prestane) da zivi za sebe, nego zivi za Crkvu Boziju i za verne koji su povereni njegovom duhovnom staranju. Vec samo to pokazuje da ova sluzba, iako toliko casna, nije ni malo laka. Poznato je kako je tesko postavljati dijagnoze dusevnih bolesti (grehova i strasti), i jos teze leciti ih. Koliko je tu potrebno ljubavi, koliko strpljenja, koliko dobrote! Covek sam, vaistinu, ne poseduje te i takve sile koje su mu neophodne za tako uzvisenu sluzbu. Zato upravo, svaki svestenik svestan svoje nemoci, smerno priznaje “da bez Hrista ne moze ciniti nista”, ali je i pun nade da “sve moze u Hristu Isusu koji mu moci daje”.
Tacno takav je bio kao svestenik sveti otac Jovan Kronstatski, ovaplotivsi u svome zivotu i svome radu sve ono sto je najuzvisenije moguce spojiti sa svestenickim pozivom. Stoga ova knjiga koliko predstavlja zitije jednog Svetitelja, toliko i “zitije” jednog poziva (svestenickog). U tom i jeste izuzetnost njena u odnosu na ostala zitija. Zato ona zasluzuje da u biblioteci svakog svestenika zauzme pocasno mesto i da bude njegova “nastoljnaja knjiga”. Svetli pak lik Svetog Jovana Kronstatskog, ovde opisan, nadahnuce je i putokaz ne samo svestenicima nego i svakoj dusi zednoj i gladnoj Boga i Zivota Vecnoga.
15/28. avgusta 1982.
Manastir Crna Reka
- Jeromonah Artemije
ALA SELAVRI
SVETI JOVAN KRONSTATSKI 
DUHOVNI OTAC RUSIJE
Polarno naselje Sura
U najsevernijoj oblasti Arhangelska, za zivljenje jos mogucoj, na reci Pinegi, nedaleko od Belog mora, lezi naselje Sura. Deset drvenih kuca postoji oko dve prastare crkve-brvnare, usred beskrajnih suma, u neljubaznoj ali velicanstvenoj lepoti Severa. Sura je jedno od najsiromasnijih naselja oskudnog i mracnog sreza oko Pinege.
Priroda na severu je surova. U kratkom polarnom letu koje traje tri meseca, zemljoradnja je na pustom peskovitom terenu moguca samo uz veliki napor. Leti je dan sve kraci, dok se na kraju sunce skoro sasvim ne izgubi. Dolazi duga zima i sve pokriva debelim slojem snega. Liniske sanke cine jedinu vezu sa svetom. Duboku tisinu prekida povremeno lupanje zvona, cika snezne mecave ili zavijanje vukova. Zivot u Suri je krajnje tezak, stanovnici mucno dolaze do zivotnih namirnica, gladuju i smrzavaju se.
Tu je 19. oktobra 1829. rodjen Jovan, sin Ilje Sergieva i supruge mu Teodore. Novorodjence je izgledalo tako slabo da su se roditelji uplasili za njegov zivot. Stoga su odmah, nocu, pozvali svestenika da ga krsti. Dete je dobilo ime Jovan, u spomen sv. Jovana Rilskog. Posle krstenja, njegovo stanje se brzo popravlja. U svojim uspomenama otac Jovan kasnije pise: Zaista, sila Bozja se pokazuje u slabosti. Ko bi od onih koji su me znali od mojih prvih dana mogao da misli da cu dostici ovu starost? Bio sam slabacko, uvek slabunjavo dete. U ranoj mladosti teska bolest boginja dovela me bila skoro do groba. Ali je Gospod odrzao moj zivot. I u vreme moga skolovanja bilo mi je dato da se nosim sa mnogim teskim bolestima.
Jovan je uzrastao u ruskoj tradicionalnoj patrijarhalnosti. Preko tri stotine godina njegovi su preci u ovom polarnom naselju sluzili kao svestenici. Pri skrtosti prirode, njihovo je cuvstvo bilo okrenuto sopstvenoj unutrasnjosti. U plemenu je vladao duh cestitosti. Njegova majka, uspravna i duboko pobozna zena, strpljivo je obasipala svoga sina ljubavlju. On nju cesto vidja kako nocu kleci pred ikonama i sa suzama se moli za njegovo zdravlje. Njegov otac je sa svojom hudom platom imao da izdrzava, pored Jovana i njegove dve mladje sestre, i veliku familiju. Oni su trpeli veliku nemastinu. Takodje je i u komsiluku vladalo isto siromastvo, ista bezizlazna nevolja. Od malih nogu Jovan vredno pomaze roditeljima, narocito u poljskim radovima. U njemu se od malena razvija saosecaj za tudje stradanje. On je uzrastao kao ozbiljan, cutljiv decak. Nista ga nije vuklo decjim igrama. Praznikom je isao kroz mirnu sumu, sedeo rado na obali reke i posmatrao bilje i zivotinje. Njemu je priroda bila vrlo bliska.
Jos vise su mu bili bliski Gospod, crkva i molitva. Svakodnevno je ulazio u dom Gospodnji. Ova tajanstvena prostorija u koju se stupa sa strahopostovanjem, ne kao u ostale gradjevine, za ovog je decaka postala svetinja. “Od najranijeg detinjstva roditelji su me navikli molitvi i kroz njihov primer ja sam zadobio odredjen duhovni stav. Otac me uvek vodio u crkvu i ja sam celom dusom zavoleo bogosluzenje, narocito crkveno pojanje”. Otac je strazio nad unutrasnjim zivotom svoga sina i upucivao ga na pravo snalazenje. O praznicima mu je citao o Hristu i Njegovom zivotu, o blagoj Majci Bozjoj, o svetiteljima koji su u pustinji ziveli, trpeli glad i neustrasivo propovedali rec Bozju; o tome kako su im ptice donosile hranu i kako su im divlje zveri bile poslusne; kako je na mestima gde je njihova krv tekla, izrastalo cvece. I slika o Isusu Hristu, Sveznajucem i Svedobrom, najprijatnije je prozimala Jovanovu dusu. Hristos, Bogomajka i Bozji prijatelji – svi su mu bili bliski. I andjelski svet bio je tu. U svojih 6 godina Jovan je u budnom stanju vidjao andjela. Jedne noci on ugleda neobicno svetlo i andjela u njegovoj slavi. Ustrepta, ali ga andjeo umirivase, govoreci da je on njegov andjeo cuvar koji ga neprestano prati.
Kad je poceo da uci skolu – njemu se otvara nepoznati svet. I pored sve marljivosti Jovanu nedostaje sposobnost da shvata i pamti. Godinama ne uspeva da bar citanje savlada. On prica: “Otac mi je kupio bukvar, no meni je azbuka bila tako teska da sam se ziv jeo zbog moga nerazuma. Kod tadasnjeg nastavnog sistema ja nisam mogao da shvatim paralelu izmedju napisanih slova i njihovih naziva u azbuci. Ta je azbuka sasvim nerazumljivo objasnjavana: ucilo se umesto a, b, v, -“az, buki, vjedi”, kao nesto za sebe, kao da su az i a, buki i b dva razlicita pojma. Ovu mudrost ja dugo nisam mogao da razumem”.
OSNOVNA SKOLA, BOGOSLOVIJA I AKADEMIJA
U skoli
Sa 10 godina starosti Jovan dolazi, uz najteze zrtve njegovih roditelja, u jedinu osnovnu skolu eparhije, u Arhangelsk. Kao svako seosko dete, on stanuje kod siromasnih ljudi, prepusten samome sebi. Hrana je nedovoljna, ali on je na gladovanje naviknut. Daleko je teze da se nabave knjige i sveske. Papir za pisanje morao je da isprosi: “Ponekad sam isao sa siromasnima (kao ja) na javna mesta da bismo skupljali papir za pisanje. Jednom prilikom sam dobio na poklon skoro 20 listova i osecao sam se bogatim”. Ucenje mu je padalo krajnje tesko i Jovanu preti opasnost da ga napusti: “Sa svojih 10 godina dosao sam u Arhangelsk kao gostujuci djak tamosnje osnovne skole, sasvim nespreman, jedva da sam mogao na slogove da citam. Meni je bila jasna moja nemoc i ljubomorno sam posmatrao uspeh mojih drugova. Moj slabi um pricinjavao mi je velike jade. Otac je imao mali dohodak, zivot je bio krajnje tezak. Shvatao sam u to vreme mukotrpni zivot mojih roditelja, stoga mi je moja ogranicenost pri ucenju bila veliki teret. Tad sam malo mislio na znacaj obrazovanja za moju buducnost, nego sam patio zato sto moj otac uzalud trosi i svoj poslednji gros za mene.”
Citave dane se uzalud trudio; njegov je razum ostao zapecacen. Nikoga nije bilo da pomogne. Kutljivi, prosjacki siromasan decak, uz to jos i najlosiji djak u skoli, nije nalazio u ovom gradu nikakvu radost.
U svojoj nevolji Jovan se sve vise prihvata njemu bliske molitve. – “Nocu sam se rado molio. Svi spavaju, tisina je, niko mi nije smetao. Najcesce sam se molio da mi Gospod, za utehu mojim roditeljima, prosvetli razum. I Gospod me uslisio. Njegova svetlost me je obasjala. – Jednom – toga se secam kao da se danas zbilo – svi su u odaji bili zaspali; samo ja nisam mogao. Jos uvek sam jedva uspevao da nesto od nastave razumem i nesto od toga zapamtim, tesko citajuci na slogove. Obuzela me je bila velika zalost. Padnem kraj svoje postelje na kolena i pocnem najusrdnije da se molim. Ne znam koliko je to dugo trajalo; najednom se moja unutrasnjost potrese … i ucini mi se kao da neki zastor pade sa mojih ociju i kao da se moj um otvori. Ucitelj, njegovo predavanje, sve sto je on govorio – najednom je sad jasno stajalo preda mnom. Vedrina i radost ispunise moju dusu. Posle ove molitve zaspao sam mirno, kao nikad ranije. Ujutru sam skocio sa postelje, uzeh knjigu i – o srece! Mogao sam da citam mnogo bolje, sve da razumem i da to drugom prenesem. Kad nam je ucitelj tog dana u razredu dao jedan racunski zadatak, ja sam mogao odmah da ga resim i za to dobih pohvalu. – Od tog vremena moj napredak u skoli je bio za sve ocigledan. Na kraju godine, kao jedan od najboljih djaka, bio sam upucen u bogosloviju.”
Bogosloviji u Arhangelsku
Deset sledecih godina Jovan posecuje bogosloviju i marljivo uci. Pri tom, iskusenja ne izostaju. U duznost mu je palo da vodi hor Mitropolije. Ovo zaduzenje, kroz koje se neposredno povezao sa svakojakim seminaristima, pretilo je, cak njemu Sergievu, da ga pokvari. Ali njemu je pomogla velika ljubav prema svojoj majci i – molitva. On se uporno borio sa iskusenjima, izbegavao razvratan zivot i odlucno tezio Bogu.
“Znas li – govorio je kasnije igumaniji Taisiji – sta mi je u pocetku dalo povoda da se obratim Bogu; sta je moje srce, jos dok sam bio dete, zagrejalo prema Njemu? To je bilo Jevandjelje. Moj otac je imao Sveto pismo. Kad sam za raspust dolazio kuci sa radoscu sam citao ovu cudesnu knjigu. Prostota njenih reci bila je mom decjem razumu bliska; citao sam je, snazio se i nalazio u njoj nenaknadivu utehu. To Sveto pismo sam kasnije dobio da ponesem u Bogosloviju. Mogu reci da je ono bilo pratilac moje mladosti, moj ucitelj, vodja i pomocnik.”
Tri meseca letnjeg raspusta Jovan je provodio u Suri. Svake godine, odlazeci kuci, on je putovao peske, sam, kroz sume. Kasnije belezi: “Stotine kilometara ide se peske preko brda, kroz visoke jelove sume, sa skupim cizmama u rukama. Covek tu ustreperi i oseca u prirodi Boga. Jele se pokazuju kao stubovi neke uzvisene katedrale, dok se plavo nebo iznad njih podize kao velicanstveno kube. Svest o prisutnom vremenu se gasi, svi spoljni utisci blede. Nesto pokrece na molitvu. U dubini duse nastaje svetlo, ceo mi se svet u tisini obraca svojim nedokucivim jezikom. Ovde se uznose godinama i stolecima svecane himne Sveprisutnom. Ide se i sanja; misao se zadrzava tamo daleko, kod Boga.
Sve govori o Tvorcu. Cudesna je Tvoja svemoc Gospode! Kako si na pocetku govorio svako drvo, svaka travka i do danas slede Tvojoj reci. Kad nastane prolece i dovoljna toplota za vegetaciju, otpocinje cudesno zbivanje u krilu zemlje: necujno, po pravilu, po redu. Sve tezi svetlu; ni travka ni listic ne skrece sa svoga predodredjenja, nista ne zaboravlja svoju propisanu formu. Sve se razvija i raste, sve dok prekrasan sareni tepih ne prekrije golu zemlju; drvece oblaci svoje grane u gusti lisnati pokrivac. Sve je zivopisno, nakiceno; sve je izniklo iz nista, na jednu jedinu rec Bozju, koju je On jednom za svagda izrekao.
- A zar i mi ne nastajemo takodje iz nebica? Sta smo bili na zacetku u majcinoj utrobi? Bilje nas uci opipljivo i jasno o sveprisustvu Gospodnjem. Svaka travka, svaki cvet tiho sumori: Gospod je prisutan”. Ovde Jovan izrazava ono sto je kao djak cesto osecao. Ovakvo raspolozenje traje kod njega kroz sve vreme skolovanja.
U te godine pada jedan prorocki san, koji je Jovan kasnije u raznim prilikama kazivao. On je video unutrasnjost neke velike crkve sa ikonostasom od zlata, i sebe u njoj kako ulazi kroz carske dveri u oltar i izlazi kao sto to pripada svesteniku.
Godine 1851. Sergiev zavrsava bogosloviju i u svom oprostajnom govoru zahvaljuje se uciteljima za neprocenjivo znanje kojim su njegov razum i srce formirani; zahvaljivao se na cestitosti, kojoj su ga ucili, kao trajnoj zivotnoj vrednosti.
Na Akademiji u Petrovgradu
Kao najbolji djak svoga godista, Jovan Sergiev dobija na Teoloskoj akademiji “stipendiju za obdarene”. Nesto pre toga umire njegov otac u 48. godini starosti. Njegova majka ostaje sa dve maloletne kceri, bez ikakvih mogucnosti za opstanak u zivotu. Sad je Jovan preuzeo brigu o njima. On se, radi njih, nosi mislju da napusti Akademiju i da kao djakon stupi u sluzbu. Majka to ne dopusta. Ostalo mu je sad da trazi neki nacin zarade. Kasnije prica: “Bogosloviju sam zavrsio 1851. kao prvi djak u svom godistu i bio sam poslat u Petrovgrad na Duhovnu akademiju o drzavnom trosku. Tamo su studenti mogli da rade u upravi, kao pisari, uz malu nagradu od 9 rubalja mesecno. Kad mi je ova sluzba ponudjena ja sam je rado prihvatio, kako bih pomagao majci kojoj je, kao siromasnoj udovici, potrebna moja pomoc”. On radi ovaj svoj posao savesno, i svu tu zaradu salje redovno kuci.
Pisarska sluzba nudi mu veliko preimucstvo, zasebnu sobu, u kojoj on, kroz 4. godine svojih studija nesmetano moze da radi i da razmislja. Tu on proucava dela Crkvenih otaca i velikih podviznika. Od svoje prve uzgredne zarade – prepis jedne disertacije – nabavlja tumacenje Matejevog Jevandjelja od Jovana Zlatoustog i raduje se ovom “blagu nad blagima”. Uzvisena lepota dubokozasnovanih misli ga povremeno obuzima tako, da proliva suze radosnice.
On se sa posebnim zanimanjem okrece Filokaliji sa Svete Gore. U njoj nalazi provereni hriscanski put koji je izgradila i jasno obelezila prakticna monaska duhovna skola. Dvadeset i pet duhovno iskusnih pustinjaka i ucitelja Crkve, kao sto su Antonije, Makarije Veliki, Maksim Ispovednik, Jovan Lestvicnik, Nil Sinajski, Jefrem Sirin, Isak Sirin, Simeon Novi Bogoslov, Grigorije Palama i dr. opisuju tu jedan, kroz stoleca isprobani, put ka Bogu. Po ucenju ovih svetih Otaca covek je stvor Bozji, koji poseduje sposobnost obozenja kao poslednji stepen svoga usavrsavanja. Zadobijanje Duha Svetog smisao je i cilj svih covekovih teznji. Pri tom mora da se shvati covekova duhovna priroda i njeno izopacenje kroz grehopad; da se vezba u najbolnijem samopoznanju i da se najusrdnije tezi preobrazavanju. Pri tom ima da se istraje u teskoj i trajnoj borbi protiv samoljublja, strastvenosti i mastarija, vezbajuci se u strogom samoodricanju i zadobijanju dobrote. U ovome odlucujuce pomazu duhovna budnost i neprestana molitva srca pri osnovnom osecanju dubokog smirenja, narocito sopstvene nedovoljnosti i rastuceg poverenja u Bozju svemogucu pomoc. Po meri unutrasnjeg ociscenja, vrline i bestrasca, revnitelj dolazi do iskustva darovanog mu bogozajednicarstva. Ono se ispoljava u duhovnim pokretima, u plamenoj, darovanoj, molitvi kroz razgovor sa Bogom ili prosvecenim bogovidjenjem. Neki od obdarenih cuju glas Bozji i ispunjavaju Njegovu volju sa plamenom revnoscu. Kao poslednji cilj i ispunjenje svih teznji revnitelj dozivljava u duhu sjedinjenje sa Svetom Trojicom i stupa u zivotnu zajednicu sa Njom. To je stanje apostolskog Bogodejstva.
Bezbrojni Bozji ljudi su isli ovim putem. O tome svedoce njihove spisi, kao i njihov zivot. Takodje u ruskom monastvu zrace veliki revnitelji u zadobijanju Duha, kao Antonije i Teodosije Kijevo-pecerski (11. vek), Sergije Radonjeski (14. vek), Nil Sorski (15. vek), Zosima i Savatije Solovecki (15. vek), Pajsije Velickovski (18. vek), Serafim Sarovski (18-19. vek) i Lav, Makarije, Amvrosije i dr. u Optinskoj pustinji (19 vek) kao neposredni savremenici.
Ovi Bozji ljudi postaju mladom Jovanu zivi obrasci. On je neumoran da o njima slusa, da njihove asketske spise proucava i da im revnosno sledi.
On cesto koraca mirnim parkom i razmislja o tom zastoru izopacenosti i tame koja tereti celo covecanstvo i njega samog. U bolnom samosaznanju on trazi nacina da taj zastor probije. Njemu postaje jasno: Mnogo sta saznaju djaci u visim naucnim ustanovama, ali ipak ne saznaju ono sto je jedino nuzno – oni ne upoznaju Boga niti sebe same, ne priznaju svoju duhovnu nemoc, svoju slabost i nistavilo pred Bogom. Sveti Jefrem Sirin se moli: “Gospode, pomozi mi da saznam svoje grehe”. Svoje sopstvene grehe u svoj njihovoj mnozini i rugobi sagledati, to je uistinu dar Bozji koji se posle revnosne molitve zadobija. – Mi lepo naucimo sve nauke, ali nauku kako se zlo izbegava nismo naucili i cesto se pokazujemo krajnjim analfabetima u ovoj moralnoj nauci. Istiniti mudraci su samo cestiti ljudi i svetitelji, oni su pravi sledbenici istinitog ucitelja – Hrista. A mi, takozvani uceni, mi smo teske neznalice. Sto uceniji utoliko vece neznalice, jer mi gubimo ono sto je jedino od potrebe, i sluzimo ropski svome samoljublju, slavoljublju i pohlepi za dobitkom.
On je rado razgovarao sa svojim drugovima o smirenju i zapovesti o sveprastajucoj ljubavi. U tome je on gledao srz Hriscanstva. Sta moze smirenju da se suprotstavi? Kadgod sretnes prepreku i postavi se pitanje hoces li joj prici silom ili smirenom ljubavlju – prihvati ljubav i pobedices.
U poslednjoj godini studija Jovan je imao da se nosi sa teskim unutrasnjim iskusenjima. Njegovo inace uvek svetlo, radosno raspolozenje, pomracuje se. Utucenost do ocajanja – napadase ga povremeno. Izgledalo mu je da na nebu nema svetlosti, da ga je Bog napustio, a da mu ljudi spremaju neko zlo. Olovna tuga je bila zahvatila njegovu dusu, on od toga nije znao da se izbavi, i belezi u svom dnevniku: “U zivotu Hriscana postoje casovi kad se Bog udalji, casovi satanskog mraka. Tad se covek moli iz dubine duse: “Zasto me progonis od Tvoga lica, Ti neugasiva svetlosti? Moju celu dusu omracuje mukotrpna tama. Ja se najusrdnije molim, Spase, okreni me ka svetlu Tvojih zapovesti i ispravi moj unutrasnji put”. I tmurni oblaci tad nestaju, unutrasnjost se prosvetljava, slede trenuci najradosnijeg pomilovanja. Vremenom takva iskusenja nestaju i ne povracaju se”.
U Akademiji je vladao aktivan duhovni zivot. Mladi teolozi su se srcem i umom udubljivali u religiozne sadrzaje nastavnog gradiva i bili dusom okrenuti visokim obrascima vrline i samoodricanja. Jovan razmislja da postane monah i da se kao misionar posveti neprosvecenima u Sibiru ili Japanu. Ali je takodje zapazio da i u Rusiji nije manje takvih; obrazovani izgube Boga i onda Ga u ocajanju traze. U ovo vreme njemu se ukazuje put. Jovan kaze: “Bogoslovska akademija izvrsila je na mene blagodatan uticaj. U meni su se postepeno razvijale i oformile tri dusevne snage, razum, srce i volja. Bogoslovska nauka, filosofija i istorija bile su, pored ostalih, opsirno i korenito predavane. One su razjasnjavale i upotpunjavale moj pogled na zivot i svet. S Bozjom pomocu ja sam zalazio duboko u bogoslovska posmatranja i poznao sam u velikoj meri neizmernu dobrotu Boga koji je sve predivno stvorio i potcinio cvrstim, punim zivota, zakonima. Moj um i srce privuklo je pre svega Hristovo delo spasenja. Religiozno osecanje, koje su mi moji pobozni roditelji usadili, sad je raslo i ucvrscivalo se. Izucavanjem Starog i Novog zaveta, dela Zlatoustovih i ostalih grckih Otac Crkve, kao i Filareta Moskovskog i mnogih ruskih ucitelja Crkve, ja sam osetio narocitu privlacnost prema svestenstvu i molio se Bogu da mi za taj poziv podari Svoju milost. U posmatranju Hristovog cudesnog dela ljubavi, ja sam goreo zeljom da uzmem i sam ucesca u spasavanju palog covecanstva. I Bog je tu moju zelju ispunio.”
Godine 1855. Jovan Iljic Sergiev zavrsava Akademiju kao kandidat bogoslovlja.
Nesto pre toga on, sto je izuzetak, ucestvuje na jednom drustvenom skupu, i tu upoznaje Jelisavetu Konstantinovnu, kcer svestenika Nesvitckog iz Kronstata. Uz saglasnost oca, oni su se uzeli odmah po njegovom zavrsavanju Akademije. Time je bio ispunjen i preduslov da postane pravoslavni parohijski svestenik.

Нема коментара:

Постави коментар