DUHOVNI PRISTUP LIDERIMA I LIDERSTVU Dinamičnost svetske ekonomije zahteva od svojih učesnika (države, institucija, kompanija i drugih subjekata) stalno usavršavanje i prilagođavanje novonastalim situacijama. Opsednutost učinkom, koji podrazumeva stabilan, odnosno što veći profit na srednji i dugi rok, stavlja rukovodioce (lidere i menadžere) pred veliki izazov. Doskorašnjim pokretačkim silama razvoja svetske privrede (strahovi, pohlepa, materijalno blagostanje i moć) pridružuju se i potrebe za zdravljem i zdravim životom, za aktivnošću i smislenim radom, za stvaralaštvom, ugledom, ljubavlju. Među njima najvažnije mesto svakako zauzima potreba za samorealizacijom. Upravljanje sobom i drugima (pojedincima, grupama i širom društvenom zajednicom) tj. njihovim motivima i ponašanjem, postao je najvažniji element poslovanja. Na taj način direktno se utiče na rezultate poslovanja, materijalno blagostanje svih, ali se isto tako zadire u najdublju suštinu čoveka, u ono što ga čini bićem različitim od svih drugih a to je svesna realizacija potencijala. Stoga je najvažniji zadatak lidera duhovnog karaktera. Lider treba da stvori uslove koji podstiču procese samorealizacije kod svojih sledbenika, procese koji omogućavaju realizaciju ovog nagona, svojstvenog svim ljudskim bićima. Pred lidere se postavlja težak zadatak da najpre u sebi stvore harmoniju duhovnog i materijalnog i da zatim to prenesu na druge. Zato je ova knjiga namenjena prvenstveno liderima, ali i svima onima koji tragaju za Istinom o sebi.   Ova knjiga je bazirana na osnovu višegodišnjeg iskustva rada sa liderima, ali je takođe dobila potporu naučnog pristupa koji je predstavljen projektom istraživanja uticaja meditacije na emocionalne kompetencije i zadovoljstvo životom lidera. Istraživanje je trajalo nekoliko meseci zajedno sa prikupljanjem podataka, statističkom analizom i interpretacijom dobijenih podataka. Cilj istraživanja je bio da se ispita uticaj meditacije, i da se prikažu razlike između onih lidera koji praktikuju i onih koji ne praktikuju meditaciju. Instrumenti koji su bili korišćeni su standardizovani psihološki testovi koji su merili emocionalnu kompetentnost i zadovoljstvo životom lidera. Tri grupe sposobnosti su bile ispitivane: sposobnost uočavanja i razumevanja emocija; sposobnost izražavanja i imenovanja emocija; sposobnost regulacije i upravljanja emocijama. Test zadovoljstva životom sastojao se iz 5 tvrdnji. Uzorak koji je bio obuhvaćen ovim istraživanjem sadržao je 210 lidera meditanata (106 muškaraca i 104 žene) i 215 lidera nemeditanata (110 muškaraca i 105 žena).   – Osnovni zaključak: a) Postoji statistički značajna razlika između lidera meditanata i lidera nemeditanata u odnosu na tri komponente emocionalne kompetentnosti te bismo mogli da zaključimo da lideri meditanti bolje uočavaju i razumeju tuđe emocije, zatim da bolje izražavaju i imenuju sopstvene emocije i da imaju bolju sposobnost regulacije i upravljanja emocijama. b) Lideri meditanti su postigli statistički značajno veće rezultate od lidera nemeditanata na skali zadovoljstva životom. c) Ne postoji statistički značajna razlika između polova u emocionalnoj kompetentnosti. d) “Meditativni staž” (godine meditiranja) i intenzitet meditiranja, u smislu broja nedeljnog praktikovanja i sati meditiranja, igraju značajnu ulogu. e) Sa povećanjem “meditativnog staža” u proseku su se povećali i rezultati na sve tri grupe ispitivanih kompetencija. Što znači da se sa povećanjem meditativnog staža povećava sposobnost uočavanja i razumevanja emocija, zatim sposobnost izražavanja i imenovanja emocija i sposobnost regulacije i upravljanja emocijama, kao i zadovoljstvo životom. f) Sa povećanjem intenziteta meditiranja (nedeljne učestalosti) u proseku su se povećali i rezultati kod prve grupe emocionalnih kompetencija (sposobnost uočavanja i razumevanja emocija) i kad je u pitanju zadovoljstvo životom. Što znači da se sa povećanjem inteziteta meditiranja (nedeljne učestalosti) povećava sposobnost uočavanja i razumevanja emocija, kao i zadovoljstvo životom.   1. RAZVOJ SVESNOSTI LIDERA   Integralni lider zahteva integralni pristup. Da bi neko postao integralni lider, treba da ima u vidu sledeće: – Lideri se stvaraju a ne rađaju, iako određeni genetski potencijal ima ulogu. Tako na primer, osobine izražene IQ-om prvenstveno su predodređene genetski, dok se osobine izražene EQ-om i SQ-om stvaraju u toku života i postaju trajno vlasništvo. – Nužnost povezivanja aspekata: • fizičkog (briga o zdravlju, najmanje u onoj meri koliko ne ometa ostale aktivnosti); • mentalnog (fokus misli, odnosno eliminacija svih suvišnih mentalnih sadržaja, osim onih koji su u funkciji liderove misije); • emocionalnog (harmonizacija emocija i harmonizacija emocija i misli); • duhovnog (pogled na Istinu o sebi i okruženju, istovetnost misli i akcije, svog bića i okruženja, kada se insisitira na sreći svih). – Emocionalne i duhovne navike su naučene. Omiljeno stanje uma dominira emocionalnom i duhovnom strukturom stvarajući ili destabilizirajući emocionalnu i duhovnu harmoniju. – Liderstvo kao instrument samospoznaje i komunikacije jeste znanje koje se uči i može da se razvija tokom života.   Razvoj svesnosti lidera posmatrali smo sa sledećih aspekata: – primarnih potencijala lidera, – motivacije, – puta svesnosti (ili autentičnog pristupa sebi), – metoda i – puta ka promeni (ili procesa razvoja).   1.1. PRIMARNI POTENCIJALI   Svaki čovek ima snagu suštine iz koje potiče (to je Apsolut, Stvarnost, Univezum, Sopstvo, Jastvo) a koja se može prepoznati u vremenu i prostoru kroz primarne ljudske potencijale:   – Racionalnost, tj. sposobnost da se shvate različiti procesi, što svoji, što tuđi, kao i tzv. objektivni svet (kroz uočavanje uzročno-posledičnih veza između ljudi i pojava, odnosno, unutar procesa u manifestovanom svetu. U osnovi ove sposobnosti je um, odnosno njegovo ustrojstvo: – primarni doživljaj čoveka da postoji (“ja postojim”) tj. shvatanje sebe kao individue odvojene od drugih i od sveta, a opet u interakciji i sa drugima i sa svetom; – dualistički obrazac funkcionisanja uma, “pozitivno-negativno”, “dobro-loše”, “gore-dole”, “levo-desno”, a u čijoj se osnovi nalazi doživljaj “prijatno-neprijatno”.   – Razmena vibracija, tj. sposobnost da dajemo i primamo ljubav, kao emocije iz koje proizilaze i sve druge. Ljubav ili znanje o sebi izvor je svih emocija i misli. Razmena vibracija u osnovi predstavlja razmenu znanja (bez obzira na definiciju pojma – naučnu, religijsku, iskustvenu, duhovnu) i iskustava. Život se ostvaruje i mi ga sagledavamo po principu dualnih koncepata, a komunikacija između ljudi ostvaruje se razmenom iskustava. Primarni doživljaj o sopstvenom postojanju stvara iluziju odvojenosti. Na taj način stiče se utisak o razmeni vibracija između sebe i drugih koji je u osnovi lažan. S obzirom na to da su drugi (ali i okruženje) samo naša projekcija, razmena vibracija nije ništa drugo nego kretanje unutar našeg sopstvenog uma, u kome jedan deo uma (tzv. parcijalni um) komunicira (razmenjuje vibracije) sa drugim delom uma (opet parcijalni um). Vrhunac ovog procesa razmene dostiže se kreativnom empatijom. [1]   – Spontanost, tj. sposobnost da ulazimo u flow-stanje kroz namerno i spontano harmonizovanje tzv. mentalnog i tzv. radnog uma. Mentalni (misleći) um funkcioniše neposredno na principu dualnosti i na reakcijama koje iz tog procesa proizilaze. Tako je on (mentalni um) – onaj koji stvara koncepte, svrstava, upoređuje, sumnja, postavlja pitanja, zamišlja, sudi, ili se, pak, ljuti, tuguje, pati, mrzi, gnevan je, zabrinut, znatiželjan, ljubomoran, često mu je dosadno i sl. Mentalni um proizilazi iz “lažnog ja”, a to je, poistovećenost sebe samo sa fizičkim telom i umom (osećanjima i mislima). Radni um je onaj koji koristeći misleći um, omogućava ulazak u flow-stanje – stanje prepuštenosti i poistovećenosti sa onim što se radi. Na primer, kada je slikar u pitanju, misleći um će odabrati stalak i platno, izabrati temu i početi da slika, a posle nekog vremena će preko radnog uma ući u flow-stanje, ruka će biti kao “vođena”. Često umetnici kažu da ne znaju zašto i kako su nešto naslikali, nego objašnjavaju da ih je nešto vodilo, da im je tako došlo, a u suštini reč je o procesima samoosvešćivanja čiji instrumenti, misleći i radni um, omogućavaju realizaciju slike. Spontanost u smislu sposobnosti da se ulazi i biva u flow‑stanju, jeste prirodni proces čoveka, posebno izražen kod male dece.   – Nagon za samoostvarenjem je pored nagona za samoodržanjem (za životom) i nagona za održanjem vrste (seksualni nagon), najvažniji. Ovaj nagon jedino ima čovek, i da podsetimo, kod većine ljudi on počinje da se manifestuje između 32–42 godine.   – Sposobnost verovanja. Od živih bića ovu sposbnost jedino ima čovek. Iz nje proizilazi sposobnost posvećivanja, u čijoj osnovi je um, ali ga posvećenost harmonizuje i daje mu novi kvalitet (no jedino ukoliko je ta posvećenost usmerena na traganje za Istinom). Ovaj proces posvećivanja (usmeravanja) uma ima za rezultat osvešćenost uma, odnosno njegovu transformaciju. Transformacija uma podrazumeva:   – spokojstvo uma, odnosno neuznemirenost, nevezanost, odsustvo strahova, slobodu od ciljeva, dualnosti i opčinjenosti, stalno usmeravanje emocija i misli ka Apsolutu, Stvarnosti, Univezumu, Sopstvu, Jastvu, Bogu i   – osvešćeno anagažovanje uma. Stalni i optimalni proces ispoljavanja i međusobnog povezivanja manifestacija svesnosti (život, vreme, prostor, individua, duhovnost), u čijoj osnovi je ljubav prema Istini u sebi, prema svojoj suštini.   1.2. MOTIVACIJA   Motivacija u kontekstu razvoja svesnosti ima uopšteni pristup, zajednički za sve ljude, ali i posebni koji je u vezi sa liderima i liderstvom.   1.2.1. Opšta motivacija: – Osnov za motivaciju: • prepoznavanje nagona za samorealizacijom; • prepoznavanje procesa samoindividuacije (samorealizacije); • samorealizacija kao osnov samomotivacije.   – Samosvesnost: • samospoznavanje ili znanje o sebi, odnosno traženje odgovora na pitanje: Ko sam ja?; • prepoznavanje, kanalisanje i realizacija svojih potencijala; • prepoznavanje i uživanje u sopstvenoj originalnosti.   – Samospoznavanje: • samomotivacija kroz težnju za realizacijom sebe i svojih potencijala; • prepoznavanje svojih pozitivnih i negativnih osobina, i svog pozitivnog i negativnog ponašanja; • traženje odgovora na pitanje: Ko sam ja kao zasebna individua?   – Prihvatanje sebe: • prihvatanje sebe onakvi kakvi jesmo, bez samoosuđivanja, samosažaljevanja, gordosti, ili bilo kakvih preterivanja; • oproštaj za sve negativno, svesno i nesvesno učinjeno sebi i drugima; • prihvatanje života onako kako on dolazi, bez prozivanja sudbine ili Univezuma za ono što nam se događa.   – Upravljanje sobom: • svesnost da je nagon za delovanjem u korenu svake emocije, da je on početni impuls emotivnog procesa; • transformacija uma u cilju preuzimanja odgovornosti za sopstvene misli i emocije, jer one imaju stvarne posledice; • kanalisanje sopstvenih potencijala i sposobnosti u optimalnom pravcu (selektivno aktiviranje i delovanje).   – Kanalisanje odnosa sa drugima: • pozicioniranje sebe kod drugih i obratno, drugih kod sebe; • nastojanje da neko bude shvaćen i prihvaćen onakav kakav jeste; • nastojanje da se bude uvažen, da se ima pravedan tretman.   1.2.2. Posebna motivacija: – Samorazvoj u smislu kontinuiranog učenja, kroz školovanje (eksplicitno) i kroz životne situacije (implicitno).   – “Unutrašnja moć”, kao sposobnost kanalisanja svojih sposobnosti i njihova upotreba u porodici, poslu i širem okruženju.   – Razvoj i ispoljavanje kreativnosti kao radosne aktivnosti koja nas ispunjava dovodeći nas u flow-stanje.   – Posvećenost idejama, vizijama, organizaciji, instituciji i grupi.   – Pomaganje drugima, kao instrument u sopstvenom razvoju, afirmaciji i pronalaženju sebe.   – Materijalno blagostanje za sebe i druge.   1.2.3. Liderstvo kao motiv: – Instrument samospoznaje i svekoliki razvoj ličnosti kroz porodicu, organizaciju, instituciju i širu zajednicu.   – Osećaj pozvanosti da se bude lider.   – Integracija znanja, iskustva i umeća i njihova primena u datom vremenu i prostoru.   – Razvoj karijere kao mogućnost dostizanja profesionalnog vrhunca.   – Politička, ekonomska i druga “moć”, za koju se ne može biti vezan jer ona tada gubi smisao.   – Konkretne emocije, strah, ljutnja, bes, žudnja, mogu biti pokretači, ali ne mogu trajno da opstanu kao motivacija, jer je njihov domet ograničen i u suprotnosti sa suštinom čoveka kao bića.   Početkom 21. veka sve više provejava još jedna zanimljiva motivisanost a to je biti u grupi lidera koji čine tzv. kritičnu masu samoosvešćenih (prosvetljenih) lidera, ili onih koji su blizu tog stanja, koji svojim postojanjem i delovanjem rezonantno pokreću čovečanstvo. Njihova svesnost je njihova “motivacija”. Njih ispunjava svesnost sopstvenog postojanja i njihovo neposredno delovanje prema drugima i okruženju.   1.3. PUT SVESNOSTI   Jedina mogućnost da se reši misterija čoveka, odnosno odgovori na pitanja: Ko je čovek? Šta je čovek? Odakle dolazi?, jeste samorealizacija ili samoostvarivanje kroz samoistraživanje i posvećivanje. Traženje suštine ili Apsoluta, Stvarnosti, Univezuma, Sopstva, Jastva ili Boga, najveći je od svih poduhvata, put pun opasnosti, krivina, iznenađenja. Njime ne menjamo samo sebe i svoju sudbinu već i svet u kome živimo. Zaista, umu je neshvatljivo da živimo u svetu koji je privid, da smo jedno i da je to jedno sam Apsolut (Stvarnost, Univerzum, Sopstvo, Jastvo, Bog). Proces koji zovemo život odvija se u datom (definisanom) vremenu i prostoru, a većina ljudi ne shvata da su vreme i prostor neodvojivi od uma. Elementi uma (čula, percepcija, memorija, emocije, misli, koncepti) stvaraju svet koji doživljavamo kao stvaran. Um najpre emituje (projektuje) vibracije, potom ih prima preko čula i sumira u slike i predstave i tako oblikuje svet. Sve što vidimo (ali i ono što ne vidimo, uključujući i “nevidljivi kosmos”) i doživljavamo, samo su projekcija i odrazi našeg uma. Poistovećujući sebe sa umom, fizičkim telom i drugim manifestacijama svesnosti, većina ljudi se nalazi u začaranom krugu, u kome se i sama svesnost doživljava kao nešto odvojeno od Apsoluta u sebi. Samoistraživanje i posvećivanje zahteva osvešćivanje (transcedenciju) uma, što podrazumeva odvezivanje od: – fizičkog tela. Većina veoma lako shvata i prihvata da ne predstavlja samo fizičko telo (telo je ipak neophodan uslov manifestovanja svesnosti); – uma, od koga se većina teško odriče, jer pogrešno pretpostavlja da um treba da eliminiše umesto da ga transformiše tako da bude spokojan i osvešćeno angažovan; – individualne svesnosti, koja je poslednja “nada” samoidentifikacije i posebnosti, jer mnogi misle da ako se “odvežu” od sopstvene svesnosti, gube sebe, a reč je o ucelovljavanju i spoznaji da smo svi jedno. Zbog svih ovih poistovećivanja sa fizičkim telom, umom i svesnošću, i zbog jake vezanosti za njih i stvorenog doživljaja odvojenosti od Apsoluta i drugih ljudi, javljaju se različiti strahovi – od smrti, bolesti, nerealizovanosti. Ali, rešenost da se dokuči prava Istina o sebi oslabiće i preobraziti i poslednje strahove. Mnogi u samoistraživanju vide napredak u duhovnosti, ali i želju da se poboljša tzv. dnevni život, zdravlje, materijalni status, društveni položaj, koji mogu biti samo namerni ili nenamerni, ali ipak sporedni procesi proizašli iz traženja Istine o sebi. Ako u samoistraživanju i postoji nešto što nedovoljno precizno možemo nazvati “ambicijom” ili “ciljem” (“svrhom”), to tada treba da ima samo jedan nivo – eliminaciju smetnji za spontano ispoljavanje sebe kao svog prirodnog stanja. Put svesnosti dostiže svoju zrelost u znanju o sebi i življenju u sadašnjem trenutku (“sada i ovde”). Napuštanje ovog puta odvodi nas u lavirint beskonačnih i bespotrebnih pitanja, podvaja um (usitnjava naš doživljaj stvarnosti) i udaljava čoveka od njegove suštine. Čovekov uvid postaje kao “pogled zamagljen lepezom moći” – izmanipulisan umom.   Put svesnosti ima niz elemenata, od kojih izdvajamo samo neke: – Čovek; – Samoistraživanje; – Praksa; – Sloboda od koncepata; – Celovitost.   1.3.1. Čovek – Čoveku kao krajnjem (najuzvišenijem), spontanom procesu Apsoluta i manifestovanog sveta (Univerzuma) dato je sve što mu je potrebno da pronađe ono što nikada nije izgubio. – Čovek ima sve potrebne instrumente, pre svega telo, um i svesnost, koje može da koristi pri samospoznavanju, odnosno istraživanju sebe. – Uz pomoć uma kao polazišta čoveka, ostvaruju se svi procesi koji započinju i završavaju u nama samima – sa nastankom i nestankom uma ovaj svet se rađa i umire. Slično kao kada zapadnemo u duboki san, svet nestane (nemamo iskustvo o svetu), kada se budimo, um se aktivira i registruje svet oko sebe koji je sam projektovao. – Saznanje “ja sam” ili “ja postojim” jeste iskustvo uma, koje rađa sve mentalne, emocionalne, duhovne, energetske i druge procese u vremenu i prostoru. – Sve je spontano (što ne znači haotično), i ništa ne može da se izabira, jer da može, mnogi ne bi izabrali telo koje imaju, ne bi živeli tu gde žive, ne bi radili poslove koje rade itd. Iluzija da biramo svoje puteve – proizvod je uma, i zasniva se na njegovom dualističkom konceptu o slobodi. Onaj koji bira je parcijalni um, dok celoviti um jednostavno postoji.   1.3.2. Samoistraživanje – Sve aktivnosti su deo totalne manifestacije. Ako tražite bilo šta, polazeći od teze da ste individua odvojena od drugih, bićete izgubljeni, tj. izgubićete se u zakucima uma. – Ako se istražuje bez ljubavi (bez uviđanja Apsoluta u sebi i drugima), nikada neće se ništa kvalitetno spoznati. Pri tome je lično iskustvo najvažnije, a potom je potrebno osloboditi se i tog iskustva i živeti u Istini. – Osnovni praktični savet (o kome ćemo kasnije opširnije govoriti) jeste da se ne beži ni u prošlost, niti u budućnost. Treba biti “ovde i sada”, zato što se na osnovu prošlosti stvaraju koncepti o dobrom i lošem koji se projektuju u budućnost. Na taj način se, međutim, gubi sadašnji trenutak. – Razvijanje svesnosti je ograničen cilj. Bez njenog sazrevanja ili ucelovljavanja razvoj se nalazi u okvirima ega (dualizma ja – drugi).   1.3.3. Praksa – Razvoj svesnosti je praksa (mentalna, emocionalna i duhovna), posvećenje koje se sprovodi 24 časa dnevno. Čak i kada se ucelovi um, praksa se nastavlja dalje. – Praksa otkriva kako prednosti, tako i nedostatke. Putem prakse nedostaci ostaju iza nas. – Kada se obraćate “Onome što je veće od nas, što je naš izvor” (Apsolutu, Stvarnosti, Sopstvu, Jastvu, Bogu) molitvom ili čak samom pomišlju – vi sopstveni um usmeravate na njegovu suštinu. Ovakvim obraćanjem pokreću se procesi “iznad uma” (iznad dualističkog uma), koje je inače nemoguće aktivirati samo upornošću (voljom). [2] – Različita pravila ponašanja, metode posmatranja, razmišljanja, analiziranja i meditiranja, jesu ograničenja koja su nužna dokle god je um čoveka “nedisciplinovan”. Sa njegovim osvešćivanjem (ucelovljavanjem), emocije i misli, a time i postupci postaju spontani i usklađeni sa celinom uma koja nosi izvornu vibraciju i celomudrenost. – Ako se molite za nešto, ili samo mislite u okvirima želje, povećava se zavisnost od želje, zato je dobro samoistraživati, biti uporan i sačekati bez očekivanja.   1.3.4. Sloboda od koncepata – Kada nešto učite, studirate, istražujete – vi samo pokušavate da se setite nekog koncepta koji već nosite u sebi, stoga je krajnji cilj – svesnost bez koncepata ili svesna konceptualnost, a ne konceptualna svesnost. – Vodite računa da ne idealizujete principe logičkog razmišljanja, nego više utičite na konstantan razvoj EQ i SQ, jer ako više deluje IQ u odnosu na EQ i SQ, otvara se put ka usamljenosti, brizi, agresiji, depresiji. – Često je proces samoistraživanja povezan sa potrebom da se sakupi (poseduje) znanje, ali to znanje je uvek ograničeno vremenom i prostorom u kome se individua ispoljava, zato se za njega ne treba vezivati nego tražiti znanje o suštini sebe. – Sve dotle dok postoje vezanosti za koncepte o fizičkom telu, umu, individualnosti, odnosno sve dok postoji bilo koji oblik vezanosti za sopstveni identitet (“ja sam ovo ili ono”), postojaće žarište straha i patnji, što blokira razvoj svesnosti. – Mora postojati hrabrost da se izgubi individualnost (što ne znači da nje nema, nego da nismo vezani za nju) i njen ekstremni vid – egoizam, kako bismo osvanuli u stanju spontanog ispoljavanja saosećanja kao prirodnog izraza (jasne) svesnosti.   1.3.5. Celovitost – Ne težite da budete savršeni, samo budite to što jeste – ne savršenstvo, nego celovitost (potpunost). Savršenstvo u vremenu i prostoru ne postoji, jer su to manifestacije, ali savršenstvo postoji u Apsolutu, Stvarnosti, no tamo nema individue! – Iskustvo celovitosti, odnosno svesnosti celine uma ili potpune svesnosti, jeste najznačajnije iskustvo. To je iskustvo potpunog identiteta. – Iskustvo celovitosti dovodi do slobode od: • strahova, koji proizilaze iz poistovećenosti sa fizičkim telom i umom, i iz vezanosti za njih. Strahovi proizilaze iz doživljaja odvojenosti sebe kao individue od drugih i Apsoluta, Stvarnosti; • želja, u čijoj osnovi je prethodno iskustvo o prijatnom i neprijatnom, deponovano u memoriji, iz čega proizilaze želje da se dobro ponovi, a loše izbegne, što u oba slučaja vodi vezanosti i blokira mogućnost realizacije u sadašnjem trenutku; • opterećenog razmišljanja, odnosno nekontrolisanog priliva emocija i misli (opterećenost problemima koji se stalno vraćaju u vidu misli koje potom prate emocionalne reakcije). – Razmišljanje bez dovoljno svesnosti o sebi, dovodi do pokornosti egu i destruktivnim konceptima, stoga je raspad ega (odnosno njegova transcendencija) uslov celovitosti. – Mentalna i emocionalna svesnost se zasnivaju na dualnosti, a duhovna na celovitosti. Duhovnu svesnost karakteriše: • spokojan um, u kojem su emocije i misli harmonizovane na nivou celine i • spontanosti, zasnovane na nedualnosti i kreativnoj empatiji.   1.4. METOD   Metodološki pristup treba da sadrži: opšti i konkretan pristup:   1.4.1. Opšti pristup: – Znanje o tome da je svesnost: • opšti faktor (izvor) svekolikog ispoljavanja; • proces kroz koji sve nastaje i nestaje; • mogućnost svekolikog iskustva. – Uviđanje da u svesnosti treba tražiti odgovore na sva pitanja. – Holistički pristup prema sebi i drugima, tako da se povežu mentalni, emocionalni i duhovni aspekti (na primer, ako se brzo donose racionalni zaključci i deluje po njima, postoji opasnost da se ne ostvari kreativna empatija i ne sagleda duhovna suština). – Pronalaženje i prepoznavanje volje da se bude otvoren prema sebi, tj. spremnost za suočenje sa sobom te odbacivanje pretpostavki (o tome šta može da se pronađe i desi što je suprotno samoistraživanju). Potrebno je potpuno poverenje u suštinu svog bića koje nikada ne greši i ne navodi na pogrešan put. – Spremnost na učenje i različite oblike sticanja znanja, kao što su školovanje, grupni i individualni rad. – Povezivanje konceptualnog i analitičkog razmišljanja, odnosno opštih pristupa i njihove primene u konkretnim situacijama, prema pojedincima i grupama. – Optimum teorije i puno praktičnih vežbi i primene znanja. Treba imati na umu da je svaka životna situacija prilika za komunikaciju sa sobom i drugima. – Spremnost za rad na sebi kao ličnosti (personi), na svom ponašanju sagledavanjem ograničenja i slabosti. – Kontinuirana prisutnost, odnosno praktikovanje samosvesnosti, spontanosti, holizma i zauzimanja gledišta uvek i na svakom mestu. – Poseban naglasak na razvoju EQ i SQ, što zahteva neophodnu sveobuhvatnost i, kao što je poznato, najviše se isplati na vrhu – što je veća uloga lidera u hijerarhiji, uticaj tehničko-tehnološkog znanja je manji. S druge strane, raste uloga emocionalnih i duhovnih kompetencija. – Kanalisanje energije, pri čemu treba voditi računa o sledećem: • kod većine lidera (i ostalih) uobičajeni izvori energije su voda, hrana, rekreacija, odmor, i to pod uslovom da se pravilno koriste prema uputstvima stručnjaka. Često korišćen metod “preguravanja izdržljivosti preko granica” (maksimum potencijala, pa onda još “nešto malo iznad granice”), može biti bumerang i izazvati iscrpljenost i demotivisanost; • kanalisanje uma kroz razne sisteme, kao što su: joga, či gong, taj či, molitva, meditacija i sl, mnogo su značajniji izvor energije. Sigurno da je optimalna upravo kombinacija ovo dvoje (korišćenje uobičajenih izvora energije i metode kanalisanje uma). – Ohrabrivanje ljudi da nađu sopstvene odgovore, radije nego da se oslanjaju na odgovore drugih te da se u osnovi povezuju sa onima koji imaju komplementarna umeća.   1.4.2. Plan delovanja Plan delovanja treba da sadrži:   – Dijagnozu: – procenu potreba, odnosno mesta (pozicija) koje lider treba da zauzme i posla koji treba da obavlja; – procenu liderskih kompetencija (opštih i posebnih) koje on ima i koje su mu još potrebne; – selekcija kompetencija, tako da se ne uči nepotrebno.   – Motivaciju: – određivanje ciljeva i zadataka, procenu moguće koristi za organizaciju ili instituciju, i procenu samog lidera; – procenu volje (koliko je neko spreman da se obučava); – učešće budućeg lidera (da prepozna sebe na budućoj poziciji i u budućoj ulozi te njegovo prepoznavanje ponuđenih ciljeva, puteva i metoda obuke); – procenu budućeg lidera o svom voljnom momentu (doživljaj sopstvenih motiva koji imaju pokretačku snagu, kanalisanje prihvatljivih i neprihvatljivih podsticaja, mogućnosti izbora između alternativa u vezi sa doživljajem slobodne volje i realizacije).   – Odabir pristupa: – ranije smo napomenuli da je liderstvo nešto što se uči (što ne znači da svako može biti lider, ali mogu mnogi!); – definisanje prethodnih znanja, iskustava i umeća (školska sprema, završene razne obuke i kursevi, znanje drugih jezika, kompetencije); – oblikovanje plana za daljnju obuku kombinovanjem permanentne dugoročne obuke (što ima relativno trajne efekte) sa kratkim i povremenim obukama u obnavljanju znanja i umeća, ili da se nauči neka specifična veština.   – Individualni pristup: – mora biti naglašen, jer svaki lider treba da je autentičan; – selektivno obrazovanje (školovanje) i instruktaža (obuka za specifične oblasti i situacije); – individualna obuka (“jedan na jedan”) te odabir jednog ili više trenera; – odabir mentora koji prati celokupan proces razvoja lidera.   – Usmeravanje i kontrola: – realizacija jasnih ciljevi i postupaka, ali i njihovo korigovanje tokom obuke u skladu sa napredovanjem; – jasno isticanje potreba i zahteva buduće pozicije lidera i specifične kompetencije za to; – upozorenje na moguće teškoće i koristi od njih (pozitivan aspekt teškoća), tako da se to iskoristi za dodatno sticanje znanja i iskustava.   – Podržavanje: – stvoriti osećaj da se organizacija, mentor i drugi brinu za liderovo napredovanje; – davanje neposredne podrške (od strane mentora i drugih zaduženih za lidera, nagrade, isticanje uzora, buduće koristi); – podsticaj da se predlože nove ideje i promene te insistiranje na tome da budući lider sam napravi plan i program za deo ili za celu obuku, ili da pruži sugestije.   – Vrednovanje: – tokom školovanja i obuke u određenim vremenskim intervalima, kao i na kraju procesa potrebno je vršiti ocenjivanje i druge procene; – vrednovanje treba da se vrši na osnovu doprinosa u ostvarivanju ciljeva i zadataka; – orijentaciona lična procena mentora ili trenera; – primeniti psihometrijske, sociometrijske i druge metode.   1.5. PUT KA PROMENI   Put ka promeni sadrži: – procenu spremnosti za promene, – osvešćivanje procesa promene, – kultivisanje odnosa i – promenu sebe.   1.5.1. Procena spremnosti: – Glavni pokretački motivi su: – doživljaj “ja postojim”, “ja sam ono što jesam” ili doživljaj sopstvenog postojanja; – osećaj “ja mogu”, koji je kombinacija osećaja pozvanosti i sposobnosti za promene.   – Ostali pokretački motivi: – prepoznavanje jasnog cilja; – potreba za učenjem i samorazvojem; – izazovi kroz testiranje potencijala; – “životna kriza” (da se nešto uradi u svom životu); – problemi u organizaciji ili instituciji kao izazov.   – Buđenje volje za promenom: – prepoznati odgovore na pitanja: Ko sam ja? Koja je svrha mog postojanja u datom vremenu i prostoru, odnosno organizaciji? – stvaranje osećaja da ono o čemu se razmišlja i ono što se radi – ima smisla; – procena mogućnosti za sebe i druge da se ostvari proces učenja i osvešćivanja; – ne sme biti prinude; volja treba da dođe iz nutrine, u suprotnom, volja nestaje.   – Procena spremnosti da se otvori put ka promeni: – razmišljanje o promenama u narednom periodu (bližoj i daljoj budućnosti); – spremnost da se radi na sebi; – spremnost za naporan rad na okruženju; – spremnost na konkretnu akciju; – spremnost na rizik; – spremnost da se traži pomoć.   – Prepoznavanje konkretnih umeća: – fleksibilnost i prilagodljivost; – brzina učenja i reagovanja; – sposobnost stvaranja inovacija; – integracija aktivnosti drugih; – holističnost.   – Procena svoje uloge: – Šta je to što mogu da uradim?; – dinamika uključivanja (kada, gde i na koji način se uključiti?); – procena dinamike uključivanja drugih; – uspostavljanje rezonance da bi se i drugi pokrenuli; – procena kako izvući iz svakog pojedinca ono najbolje.   – Procena procesa: – definisanje svrhe promene; – suočavanje sa činjenicama, tako da se usklade prihvatljivi ciljevi sa mogućnošću njihove realizacije; – vizije i planiranje na kratki, srednji i posebno dugi rok; – procena koje konkretne akcije preduzeti.   – Odabir puta: – balansiranje vizija i ciljeva; – strategija za prihvatanje vizija i ciljeva; – adaptacija znanja, umeća i ponašanja; – pragmatizam – odabrati najkorisniji put.   – Plan razvoja treba da sadrži: – analizu na bazi sagledavanja i neposrednog iskustva o dostignutom razvoju svesnosti (problemi i ometajući faktori razvoja); – sagledavanje iskustava drugih; – pristup, tako da se povežu teorija i iskustvo, nove ideje i da se utvrde smernice za rad; – konkretizaciju: humani pristup i sintezu više pristupa; – konkretan rad: na sebi i na okruženju.   1.5.2. Osvešćivanje procesa: – Liderstvo je umetnost kanalisanja i prepuštanja: – racionalnost je nužna, ali nije dovljna za trajno poboljšanje, zato je potrebno povezati je sa intuitivnošću i sposobnošću improvizacije; – potrebno je naučiti da se bude jednovremeno posmatrač i učesnik; – oblikovati uticaj (moć) koji donosi samo postojanje lidera (svesnost uticaja) i njegova pozicija; – kontrola “apetita” za sticanjem moći, novca, dobara, jer kad preterivanje stvori vezanost i blokadu, može da se sagori u procesu; – kanalisanje karijere.   – Osvešćivanje izbora bazičnog delovanja: – definisati sistem ili sisteme na koje se deluje (institucija, organizacija, okruženje); – izabrati specifičan pristup i način delovanja i mapirati strukturu i dinamiku uticaja; – stvoriti bazu kvalitetnih ljudi (saradnika, savetnika), kao i bazu podataka; – stvoriti bazu buduće jake mreže za podršku (ljudi su važniji od strategije); – pretvoriti vizije i ideje u konkretne programe akcije.   – Osvešćivanje pristupa: – otvoriti sve opcije; – uporediti različite pristupe za analizu opcija, sagledati moguće zamke; – promovisati sebe kao lidera kroz nešto novo (vidljiva promena sebe i novi pristup); – podržavati sisteme koji stimulišu razvoj i očuvanje EQ i SQ; – uvažiti i poštovati vrednosti grupe na koju treba uticati te povezati svoje promene sa promenama grupe.   – Proces promena: – cilj promena: blagostanje (materijalno, mentalno, emocionalno i duhovno), koje se pre svega meri stanjem afirmativnih misli i emocija, i dostignutom slobodom; – namera sadrži: a) informaciju o problemu b) emocionalnu reakciju c) misao o problemu d) inspiraciju (unutrašnji poriv); – namena postupka: promena reakcija kroz promenu misli, emocija, ponašanja i odnosa sa drugima; – sagledavanje: čvrsto zaključiti da će se nešto menjati; – priprema: usmeravanje ka traženju rešenja; – delovanje: početak promena.   – Održavanje balansa: – stalno imati u vidu misiju; – razviti lični sistem za podršku (sistem ishrane, fizička aktivnost i meditacija); – naći kompenzacije za slabosti, ako one ne mogu da se prevaziđu; – kontinuirano učenje i drugi vidovi rada na sebi; – iznalaženje metoda za izbegavanje i saniranje stresnih situacija (obnova psihičkih šteta i obnova emocija); – izgradnja tima i preduzimanje kolektivnih akcija; – briga o zdravlju.   – Kreiranje konflikata: – konflikti su često potrebni da bi se pokrenula promena, i gotovo uvek su deo promena; – pronaći sigurnu zaštitu dok sukobi rastu; – kontrolisati i usmeraviti sukobe da mogu da prerastu u promenu.   – Opasnosti: – selektivna percepcija i selektivan pristup; – preterana generalizacija ili analitičnost; – preterano oslanjanje na intuiciju; – brzopleto izvođenje zaključaka; – tvrdokorni stavovi; – remećenje prirodnog odnosa između naučene samokontrole i nagona za inovativnošću; – nepromišljeno premeštanje sebe i drugih sa jedne na drugu poziciju.   1.5.3. Kultivacija odnosa: a) Polazni osnov: – znanje kako upravljati odnosima govori o tome kako upravljati sopstvenim i tuđim emocijama i mislima, kao i procesom samospoznavanja; – uverenje saradnika da je liderova vera u misiju veća od njehove; – reći jasno i nedvosmisleno svoju viziju; – svesnost lidera o sebi kao pokretaču promena; – svesnost o vremenu i prostoru, odnosno o potrebi usklađivanja odnosa sa porodicom, organizacijom i okruženjem; – svesnost uloge empatije; – fokus na pojedinačnim i zajedničkim interesima, a ne na poziciji.   b) Konkretizacija: – fokus na neposrednim koracima; – pokrenuti opcije za postizanje zajedničkih ciljeva; – sprečiti povratak na stare postupke i korake; – uspostaviti međusobno poverenje, mentorisati druge i služiti im kao odraz primerom; – umesto zahteva, jasno predstaviti šta treba da se radi; – uvažavati svakog pojedinca i brinuti o saradnicima, radije nego upućivati kritike i deliti kazne; – dozvoliti rizik i stimulisati druge da rizikuju; – ne ograničavati saradnicima razvoj i boljitak, radije biti u tišini i posmatrati; – prepoznati uspeh kod sebe i svojih saradnika, čak i onaj minimalan jer mali koraci ohrabruju; – izbegavati površne kategorizacije svojih saradnika ili komentare na njihovo ponašanje, jer to može da se doživi kao nepoštovanje kako drugih, tako i samog sebe; – upravljanje sukobima.   1.5.4. Promena sebe: – jedino sebe imamo pravo da menjamo; – imati na umu da se promene koje se odvijaju u nama istovremeno spontano odražavaju na naše društveno okruženje, zapravo, na sve što nas okružuje; – duhovni aspekt promene sebe odvija se kroz proces samoistraživanja kojim se rasčišćavaju i eliminišu razni destruktivni koncepti i vezanosti, vodeći nas do Istine o sebi i otkrivajući nam dublji smisao života; – duhovni aspekti promena treba da osveste činjenicu da je liderstvo samo instrument samospoznaje; – paralelno sa duhovnim promenama, odvija se i mentalna i emocionalna promena koja deluje i na druge, utičući na smanjivanje stresa, kanalisanje straha, brige, nezadovoljstva i drugih destruktivnih emocija i misli, čije prisustvo umanjuje mentalne, emocionalne i druge sposobnosti; – zanemarivanje promena može da dovode do: • duhovne otupelosti, gubljenje orijentacije u životu; • emocionalog slepila (gubitak i odsustvo emocija, odsustvo empatije); • aleksitimije (zbrkane svesnosti o svojim osećanjima).   * * *   Promena u čoveku odvija se tokom celog života. Povremeno dotaknute dubine duhovne i emocionalne zrelosti i slobode, nisu dovoljne jer ne ispunjavaju suštinu čovekove prirode, potpuno znanje o sebi i spontano ispoljavanje emocija i misli. Konstantni razvoj svesnosti kroz određeni rad na sebi uslov je svakog liderstva. Ali, polazni osnov je shvatanje liderstva kao instrumenta samospoznaje i kreativne empatije kao osnovnog odnosa prema sebi i drugima. Razvoj samosvesti samog lidera rezonantno se širi, menjajući i one koji ga slede.     ZAKLJUČAK   Pojmovi “liderstvo” i “lider” imaju smisla samo ako se povežu sa procesima koje odražavaju, sa subjektima koji učestvuju i sa načinom odvijanja procesa. Višeslojnost posmatranja, kao što su: sociološki, psihološki, humanistički, multidimenzionalni, formalni, praktični, energetski i aspekt veštine, daju liderstvu/lideru ton autentičnosti kroz specifičan karakter i stil delovanja.   Uloga lidera je njegova misija a to je da svojim postojanjem i aktivnošću budi druge. U poslovnom svetu biti lider nije samo posao, ali se realizuje i kroz posao. Lider je “iznad toga” – on kreira posao. Osnovni način na koji lider deluje je rezonanca kroz stimulaciju razvoja svesnosti ili rezonantni razvoj svesnosti.   Ključni zadatak lidera je spoznavanje sebe kao Bića (ko sam ja?) i uočavanje prednosti i ograničenja kod sebe i drugih. Sveobuhvatno, racionalno, emocionalno i duhovno samospoznavanje ima za cilj da se samosvesnost ispolji kao mudrost – primenljivo znanje koje pomaže svima.   Procesom samospoznavanja kroz postepeno otkrivanje svog identiteta, odnosno ispoljavanje samosvesnosti, stiču se uslovi za razvoj umeća kao usklađenog skupa delovanja. Umeća sadrže vrednosti, stručnost i ponašanje. Uslovno, umeća lidera smo podelili u četiri grupe: – umeća samospoznavanja, koja govore o otkrivanju Istine o sebi, kao personalnom, individualnom i duhovnom biću (samosvesnost, motivacija, upitanost nad smislom); – lična umeća, koja opisuju ponašanje proizašlo iz odnosa pre­ma sebi, odnosno iz doživljaja sebe (inicijativa, spontanost, autonomnost); – društvena umeća, koja govore o odnosu prema okruženju (komunikativnost, timski rad, vizionarstvo); – umeća pristupa, koja obuhvataju povezivanje tri prethodne grupe u metod delovanja (saosećanje, iskrenost, poverenje).   Važno je istaći da lider (ili onaj koji želi da postane lider) ima više umeća sa kojima vlada, ali je potrebna i tzv. kritična masa umeća s kojom je moguće preći tzv. kritičnu tačku i dospeti na vrh. Dosadašnji pristup liderstvu/lideru koji se uglavnom zasnivao na individualizmu, planiranju, racionalnosti itd, treba transcedentirati u integralno liderstvo/lidera koje karakteriše samosvesnost, holističnost, vizionarstvo, samoorganizovanost, “igra života” (takmičenje sa samim sobom), prilagodljivost, otvorenost, fleksibilnost, kreativna empatija i rezonantnost.   Integralni lider zahteva integralni pristup koji se zasniva na tezama: – da se lideri stvaraju a ne rađaju, iako određeni genetski potencijal ima ulogu. Na primer, osobine izražene IQ-om su prvenstveno određene genetski, dok se osobine izražene EQ-om i SQ-om stvaraju i razvijaju tokom života i opstaju dugo; i – povezivanja aspekata: fizičkog (briga o zdravlju), mentalnog (fokus misli), emocionalnog (harmonija) i duhovnog (pogled na Istinu o sebi i okruženju).   Motivisan idejom samorealizacije i osećajem pozvanosti, lider svoje primarne potencijale: razumnost, sposobnost razmene vibracija, spontanost, nagon za samoostvarivanjem i sposobnost verovanja, stavlja u funkciju samospoznaje sebe i drugih.   Razvoj svesnosti je kontinuirana praksa (mentalna, emocionalna i duhovna) ili posvećenost koja traje 24 časa dnevno. Ona govori o nevezanosti za koncepte, tako da konceptualna svesnost treba da bude zamenjena svesnošću bez koncepata (svesna konceptualnost) što kroz spoznavanje sebe dovodi do iskustva potpunog identiteta.   Sam put svesnosti ima svoje elemente: 1. oproštaj i saosećanje 2. prekid razmišljanja 3. tišina 4. praznina 5. prepuštanje i 6. predavanje. Dok sama meditacija ima: 1. opuštanje 2. koncentraciju 3. vizualizaciju 4. aktivizaciju 5. sabranost pažnje 6. flow-stanje (prepuštanje i predavanje) 7. svesnu opuštenost.   Suština meditacije je prepoznavanje potencijala uma i njegovo kanalisanje, pri čemu konceptualno znanje nije dovoljno, mora postojati saznanje iz ličnog iskustva koje često ne može da se opiše.   Osnovni rezultati meditacije su: – blaženstvo – saznanje da je sve ljubav; – jasnovidost – o sveopštoj povezanosti i harmoniji na nivou celine; – nekonceptualnost – otvorenost za sve što se može desiti. Naš metod rada sa liderima (ili potencijalnim liderima) obuhvata: – opšti deo: anti-stres program, restrukturiranje genetskog koda i karme, i samoistraživanje; – posebni deo: globalni i pojedinačni razvoj umeća te rešavanje konkretnih problema i situacija.   U knjizi su izneta iskustva u radu sa liderima koja nedvosmisleno pokazuju povezanost meditacija sa smanjivanjem stresa, razvoja umeća i povećanja stepena zadovoljstva. Svakako da su ova istraživanja samo mali deo u traganju za dometima ovakvog pristupa, ali su pokušaj da se otvore i pokrenu i druge mogućnosti pristupa liderstvu i liderima.   Mnogobrojne teme, među kojima je: – sazrevanje lidera od nivoa polazne efikasnosti do “top lidera” i mudraca; – nivoi liderstva: od malih grupa do strategijskog liderstva; – istraživanja koja bi obuhvatila razvoj svesnosti lidera posmatrana vremenski itd, ostavili smo nekom budućem vremenu. [1]      Vidi opširnije: “Bezvremeno Postojanje”, Zoran i MIlica Gruičić, yuTOPag, Novi Sad, 2007, str. 75–93.  [2]      Ovakav oblik obraćanja u hrišćanstvu se naziva samodelatna blagodatna molitva, pri kojoj se “...um i svest sjedinjuju sa viđenjem (prozrenjem).” Vidi opširnije: “Obitavanje Bezgraničnog u srcu”, Hilandarski prevodi, Manastir Hilandar, 1997, str. 23.