• Početna
• O nama
• O.L.I. metod
• Edukacije
• Članovi
• Fotogalerija
• Biblioteka
• English
• Kontakt

Sreda09 Septembar 2015

Izvodi iz knjiga | O.L.I. centar

Inicijativa-pokretač psihe i sposobnost za zrelu ljubav

Definisali smo inicijativu kao sposobnost da se otpočne, pokrene nešto samostalno, voljnost da se preuzme prvi korak, kao i odgovornost za to da se istraje u otpočetoj aktivnosti. Inicijativa je kad “prepoznam i uradim ono što mislim da treba da se uradi pre nego što to neko traži od mene”...

Može li čovek zrelo voleti bez razvijene sposobnosti za preduzimanje inicijative? Teško da je to moguće. Bez inicijative je osoba reaktivno biće. Ona može imati dobru volju da učini ono što je potrebno za razvoj osobe koju voli, za razvoj odnosa, ali ne može sama da otpočne tu aktivnost. Neko treba da joj kaže šta da radi, da joj da „domaći zadatak“. Bazične vrline ili veštine koje su uključene u inicijativu su osećanje svrhe i usmerenost, sposobnost donošenja odluka, sarađivanje sa drugima i vođenje drugih, sposobnost da se definiše lično usmerenje i ciljevi, sposobnost da se preduzme inicijativa i prikladni rizici (Erikson, 1985). Sposobnost za inicijativu sa sobom nosi realističan osećaj ambicioznosti i svrsishodnosti.

Ljubavni odnosi nisu domaći zadatak u kojem je jasno definisano šta ko treba da radi i za čije je rešavanje dovoljna dobra volja. Nema „dobrog recepta“ za ljubavne odnose, i nije dovoljno biti poslušni dobrovoljac da bi se ostvario zreo ljubavni odnos. Svaki ljubavni odnos podrazumeva stvaralaštvo, a nema stvaralaštva bez inicijative. Iz ljubavnih odnosa drugih ljudi čovek može naučiti po nešto, neke dobre osnove, postupke, način odnošenja prema drugome...po nešto se može naučiti i iz knjiga, filmova...od raznih „modela“. Međutim, ne može se voleti po bilo čijem modelu, jer bi to značilo da su u ljubavnom odnosu dve potpuno indentične osobe kao što su bile osobe iz modela, a to ne biva. Mora se stvoriti nešto novo, što nije moguće bez inicijative i preuzimanja rizika za novi „ljubavni eksperiment“, jer svaka nova ljubav je novi eksperiment, kao što je i svako novo umetničko delo. Ne znate šta će „ispasti iz toga“. Ljudi bez inicijative pokušavaju da budu uspešni „plagijatori“ ljubavi, a i života. Nemaju sposobnost da „probaju nešto svoje“.

U ranijem tekstu o inicijativi govorili smo o dva osnovna faktora koji utiču na razvoj ove sposobnosti:nuklearnom selfu (koji se razvija modifikacijama, sazrevanjem „grandioznog selfa“ - bazičnih ambicija osobe, i „idealizovanog roditeljskog imaga“ – bazičnih ideala osobe, povezanih sa talentima i sposobnostima sa kojima se osoba rađa) (Kohut, 1977) i razvoju seksualnosti ka prevazilaženju Edipovog kompleksa i genitalnom primatu što omogućava sposobnost za uzajamnost (Erikson, 1985). Problemi u razvoju ova dva faktora na specifičan način utiču na razvoj sposobnosti za inicijativu i zrelu ljubav.

Razvoj seksualnosti i inicijative i sposobnost za zrelu ljubav

Krenućemo prvo od veze između seksualnosti i inicijative, i refleksije zastoja u seksualnom razvoju na sposobnost za inicijativu i zrelu ljubav. Napomenuli smo da je Erikson smestio početak razvoja inicijative u period između 3 i 5 godine života, u takozvanu falusnu fazu razvoja libida i period kada se odvija Edipalni konflikt. Raniji razvoj u velikoj meri određuje koliko će dete biti „pelcovano“ za iskušenja falusnog stadijuma i edipalni konflikt. Pominjali smo istraživanje Hoffmann i saradnika (1999) koje je ukazalo na povezanost ozmeđu odgovora majke na detetovu inicijativu vezanu za hranjenje u prvoj godini života i daljeg razvoja detetove inicijative. Povoljan materinski odgovor (kad majka ne nameće svoju inicijativu u procesu hranjenja i drugim aktivnostima, već prihvata detetovu...ne “siluje” dete hranom, nije intruzivna) dovodi do toga da dete pokazuje još više inicijative, češće pokušava, pokazuje manje averzivnosti i manje konfliktnosti. Konfliktnost je definisana kao recipročna razmena odbojnih reakcija kao što su suprotstavljanje, gađenje ili neprijateljstvo. Možemo, dakle, reći da se osnove uzajamnosti kao kvaliteta buduće, razvijene inicijative grade u najranijem periodu života. Ovaj kvalitet uzajamnosti, u velikoj meri, određuje kasnija detetova doživljavanja u edipalnom periodu -”pelcuje” dete za iskušenja falusnog stadijuma razvoja (stvaranje defanzivne falusne organizacije ličnosti-nedostatak uzajamnosti).

Sposobnost za uzajamnost je ključna za razvoj sposobnosti za zrelu ljubav, i tesno je vezana za razvoj inicijative kao sposobnosti. Da bi se razvila inicijativa koja uključuje uzajamnost u sebe, kao i kod ostalih bazičnih emotivnih sposobnosti, dete prolazi kroz nekoliko faza razvoja ove sposobnosti. Zaglavljivanje u bilo kojoj od faza razvoja ima svoju specifičnu refleksiju na sposobnost za zrelu ljubav. Napomenuli smo već da je Erikson (1985) govorio o tome da razvojni zastoji mogu ići u dva smera - maligniteti (premalo nečega) i maladaptacije (previše nečega). Kada je u pitanju inicijativa, razvoj mogućih devijacija izgleda ovako:

Primer	Maladaptacija	Kriza	Malignitet	Primer
Exploatacija drugih, nebriga za druge u ostvarivanju svojih ciljeva, bezosećajnost	Nemilosrdnost Bezobzirnost	Inicijativ nasuprot Krivici	Inhibicija	Averzija prema svakom riziku, nepoduzetnost

Falusna seksualnost je probojna, nametljiva, difuzna (karakteriše je mnoštvo aktivnosti i fantazija), a takva je i inicijativa deteta u ovom periodu razvoja. Iz svakodnevnog života nam je poznato da odrasli ljudi zaglavljeni u falusnom stadijumu razvoja, kod kojih je razvoj inicijative otišao u smeru maladaptacije, mogu imati inicijativnu tipa “mnogo hteo, mnogo započeo”, “od svega po malo, ni od čega dovoljno”. Da li možemo reći da je ta inicijativa “promiskuitetna”? Stalno započinje, a ni u šta se ne udubljuje. Seksualna inicijativa faličko-osvetničkog muškarca može biti, kao što Erikson opisuje maladaptaciju krize stadijuma inicijative nasuprot krivice, eksploatatorska, bezobzirna, usmerena na skupljanje trofeja i zadovoljenje seksualnih potreba i ambicije (takva može biti i kod žena, “fam fatal” inicijavnost usmerena na zavođenje i ostavljanje, skupljanje trofeja, kastrativna).

Falička predstava seskualnosti ne uključuje uzajamnost, već nasilnost i borbu za moć, faličku hegemoniju. Predstava seksualnog akta u falusnom stadijumu, to jest njegovog pretpostavljenog vrhunca seksualnog zadovoljstva, sastoji se od probijenja-razbijanja ili toga da se bude razbijen. To možemo videti i u izrazima odraslih kada opisuju seksualni čin: “Razbio sam je od kurca...”, “Izbušio sam je”, “Nabo sam je na kolac” i sl., ili u samim žargonskim nazivima za seksualni čin: “tucanje”, “kresanje”, “fircovanje”...To nije uzajamni libidinalni čin koji podjednako uključuje oba učesnika u skladu sa njihovim dobro prilagođenim genitalijama. Falusna organizacija se koristi kako bi se izbegla ili negirala genitalna uzajamnost. Zamenjivanje genitalne uzajamnosti falusnom nasilnošću srozava uzajamnost na nasilnost i vežbu moći. Falusna organizacija libida vodi do falusne, nasilne, probojne inicijative-bez osećanja uzajamnosti.

Ovakvo faličko doživljavanje seksualnosti dovodi do toga da su ljubavni partneri neprekidno u nekom skrivenom muško-ženskom ratu, suparnici u bormi za faličku moć, privučeni jedno drugim, ali i uplašeni jedno od drugoga. Faličkom muškarcu, koji teži dominaciji nad ženom, partnerka je, u isto vreme i „sudija“, procenitelj njegove muškosti, neko ko ga može kastrirati omalovažavanjem, nezadovoljstvom („ako sam ja nezadovoljna, onda ti nisi muško, ne možeš da me zadovoljiš“), nalaženjem nekoga „sa većim“ organom od njegovoga...Ženu sa ovakvom predstavom seksualnosti uživanje u seksualnom aktu može učini „robinjom“, „podčinjenom“, „inferiornim kastratom“...Može doći i do erotizacije paćeništva. Faličnoj defanzivnoj organizaciji je implicitna ideja da se može biti i objekt faličkog čina (Freud, 1924) Za devojčicu, kao i za dečaka, biti falički objekt znači biti razbijen, kastriran (i žene, tokom seksualnog čina, često izgovaraju te reči: “razbij me”, “rasturi me”...). Međutim, iako su izvor straha, takve ideje su ipak privlačne. Uzbuđenje koje one donose može se videti u opasnim i surovim senzualnim zadovoljstvima. Dok je nekim ljudima takva faličko-mazohistička slika seksualnog života razlog da se udalje od seksualnog života, drugi u njoj nalaze razlog za prihvatanje patnje, podnošenje toga kao dela seksualnog života faličkog objekta, dok je nekima čak motiv za ekstatičke fantazije i akting aut agonije i opasnosti. Pasivni falicizam je prirodni most ka seksualizaciji različitih vrsta paćeništva. To mogu biti strahovi, anksioznosti, osećanja krivice, stida i zavisti iz bilo kojih razloga, kao i razne vrste poricanja i pravljenja žrtve od sebe. Aktivni i pasivni falicizam se često prepliću.

Problemi sa prevazilaženjem faličkog stadijuma razvoja seksualnosti (razrešenje edipalnog konfilikta) mogu usmeriti inicijativu i ka seksualnom egzibicionizmu. Želja da se pozove drugi u seksualnu uzajamnost se može preokrenuti u želju da se šokira, zapanji ili fascinira, ostavi sugestivni utisak na drugoga. I muškarci i žene su često opsednuti svojim „seksipilom“, utiskom koji ostavljaju na osobe suprotnog pola (a i na osobe istog pola, potencijalne rivale). Primeri takvih ponašanja su brojni, od onih banalnih potreba da se impresionira drugi kroz ponašanja tipa “Vidi me šta mogu” ili “Vidi me šta imam”, opsednutosti garderobom, izgledom tela, do grandioznih vojnih parada, sportskih takmičenja, modnih revija i raskošnih prijema u svetu odraslih. Naravno, psihodinamika takvih događanja je multi determinisana, ali su faličke teme jasno vidljive. Kod muškaraca dominira okupiranost potencijom i moći (ua različitim oblicima, karijera, finansije, titule, ono što poseduje, „švalerska reputacija“), kod žena je češća investicija u izgled, atraktivnost, moć privlačenja i zavođenja, “hvatanje”, pridobijanje ljudi atraktivnošću, umiljatošću. Falički karakter se ispoljava kroz naglasak na autopotenciji i odbijanju uzajamnosti zbog pozicije superiornosti, jer uzajamnost uvek uključuje (za faličku organizaciju) pretnju aktualizacijom apsolutne edipalne nekompetencije i pratećeg poniženje i stida. Suštinsko obeležje faličkog egzibicionizma je dominacija njegove odbrambene funkcije. Kod oba pola, falički egzibicionizam je povezan sa delovima tela koji se mogu zamisliti kao falički i fetišizirati se, i sa pokušajima da se oni prikažu kroz razne oblike tekuće mode: kroz odeću, tetovaže, razne fizičke vežbe, korišćenje nakita i drugih ukrasa, statusnih simbola...

Falicizam, koji stoji iza potrebe osobe da se pokaže, može dovesti i do maligniteta, nesposobnosti da se ispolje sopstvene vrednosti. Strah od kastracije, ismevanja, neadekvatnosti, osećanja poniženja i stida, koji je povezan sa faličkim egzibicionizmom, često je u korenu „treme“ ili inhibicije koju ljudi imaju kada treba javno da nastupe, iznesu svoje stavove, pokažu svoja dela i umeća. Ne retko se to izražava rečima „osećam se kao da sam go pred drugima“. Drugi će videti da su moje težnje za pokazivanjem seksualne prirode, a mogu videti i „da mi je mali“ ili „da ga nemam“. Krivica zbog seksualnosti, seksualnih istraživanja svog tela, egzibicionističkih težnji, može da dovede do brojnih socijalnih inhibicija, povlačenja i gubitka inicijative za sve što se simbolički može povezati sa seksualnošću. Nije retko da osobe sa inhibicijom inicijative (i faličkog egzibicionizma) biraju za partnere one koji su razvili maladaptacije, koji preteruju u tome. Onda im se, sa jedne strane, dive, a sa druge strane im zavide i potajno ih mrze. Od obožavatelja se često razvija kastrator. Zavist je razorno osećanje. I aktivni i pasivni falicizam onemugućavaju uzamjamnost koja je preduslov sposobnosti za zrelu ljubav.

Falička organizacija libida se reflektuje i na roditeljsku ljubav. Dete istog pola se može doživljavati kao rival, izazivati zavist kada roditelju počinju da opadaju moći, a detetu rastu...što se može ispoljavati kroz sarkazam, podcenjivanje, otvoreno ispoljavanje rivalstva, podsticanje deteta na nadmetanje sa roditeljem u onome u čemu je roditelj dominantniji. Može se reflektovati i kao tretiranje deteta istog ili suprotnog pola kao svog „faličkog produžetka“, podsticanje falicizma kod deteta, faličkog ponosa, faličko bojenje prezimena („On, ili ona je pravi/a...Jovanović/ka“, mi Jovanovići smo...takvi)...Ili, kao usmeravanje na ljubavne odnose kao borbu za moć: („Sine, mora da se zna ko je gazda u kući...da li u našoj kući kukuriče kokoška ili petao...“, „Nemoj, ćero, da kontriraš mužu...pusti ga neka misli da je on glavni, a ti ga motaj oko malog prsta, al’ da se to ne vidi...“)

Uzajamnost je integralni deo genitalne veze između zrelih odraslih osoba. Predstava o uzajamnosti je, kod osobe koja je dostigla genitalni nivo razvoja, uključena u koncepciju genitalne seksualnosti. Koncepcija seksualnog akta uključuje predstavu (doživljaj) vagine kao komplementarnog receptivnog organa za penetrirajući penis. Uzajamnost uključuje pripremu kod obe strane, genitalija i celog organizma za seksualni čin, kao i “predigre”. Nedostatak uzajamnosti može učiniti koitus nemogućim, umanjiti ili isključiti zadovoljstvo. Genitalna uzajamnost se mora otkrivati na svakom od stadijuma odnosa, počevši od pronalaženja odgovarajućeg i voljnog partnera. Isključuje zavođenje (lažno predstavljanje, navođenje, „muvanje”). Pored toga što daje najveći osećaj ispunjenosti, uzajamnost je preduslov za takvo osećanje ispunjenjenosti, i traženje i pronalaženje uzajamnosti je neprekidni i samonagrađujući proces. Falički odnos ne prepoznaje uzajamnost, već samo relaciju kastrator nasuprot kastriranom, sa svojim različitim derivatima (oblicima „kastracije“ i „kastriranosti“) svaki poraz u borbi za faličku hegemoniju znači, za faličkog subjekta, kastraciju, to jest nekompetenciju da se bude falički subjekt („on ili ja, neko mora da bude kastriran“). Ljubav nije borba za moć i faličku hegemoniju. Fenihel (1961) je, govoreći o “genitalnom karakteru”, rekao: “O ljubavi se može govoriti tek kad razmišljanje o objektu dostigne toliki stepen da je vlastito zadovoljenje nemogućno ako se i objekt ne zadovolji. 

Potpuna sposobnost za ljubav ne menja samo odnose prema drugim osobama, već i odnos prema vlastitom “Ja”. I razlika između ljubavi prema objektu i ljubavi prema samome sebi je relativna; kod primarnog narcizma postoji ljubav prema sebi umesto ljubavi prema objektu, kod sekundarnog narcizma postoji potreba za ljubavlju prema sebi (samouvažavanje) koja baca u zasenak ljubav prema objektu. Sa sposobnošću za ljubav prema objektima dolazi do jedne druge, više, postnarcističke vrste samopoštovanja...”...Promena odnosa prema objektu, povezana se genitalnim primatom, ne donosi samo promene u sferi ljubavi već, povezano sa tim, i promene u sposobnosti testiranja realnosti...

...Može se reći da se na vrhuncu potpunog genitalnog zadovoljenja identifikacija vraća na jedan viši nivo; bitan sadržaj tog zadovoljenja je osećanje zajedničkog toka, gubljenja individualnosti, postizanje željenog sjedinjavanja “Ja” sa nečim većim, što je van granica “Ja”. Uzimanje zadovoljenja objekta za uslov potpunog zadovoljenja osobe, kroz razvoj potpunog objektnog odnosa, Ferenci (1926) je nazivao erotičkim osećanjem smisla za realnost. On je ukazao na to da osobe koje su ostale fiksirane na stadijumima koji prethode ljubavi nisu sposobne da potpuno shvate realnost.”

Kako ove promene utiču na inicijativu osobe? Savlađivanje ambivalencije dovodi do toga da osoba jasno zna šta želi i šta hoće (smer inicijative je utvrđen i ide u pravcu individuacije). Unutrašnji konflikti ne dovode do toga da podemeće sebi “klipove pod točkove”. Pokrenute aktivnosti služe zadovoljavanju ciljeva koje je osoba postavila, a ne zadovoljavanju nesvesnih, potisnutih potreba, niti služe odbranama protiv njih. Sposobnost uzajamnosti i empatičke identifikacije sa objektom dovodi do toga da se inicijativa osobe usklađuje sa potrebama drugih, da je sposobna za saradnju i timski rad. Ono što je Ferenci nazvao erotičkim osećanjem smisla za realnost, to jest sposobnost da se uzme zadovoljenje objekta kao uslov potpunog zadovoljenja osobe, utiče na kvalitet inicijative u ljubavi i u radu. Druga osoba više nije samo sredstvo za zadovoljenje vlastitih potreba, već zadovoljenje potreba osobe uključuje i zadovoljenje partnera.

Nuklearni self, inicijativa i sposobnost za zrelu ljubav

Na razvoj inicijative i sposobnosti za uzajamnost, međutim, ne utiče samo razvoj seksualnosti. Govorili smo o „relativno nezavisnoj“ razvojnoj liniji narcističkog sektora ličnosti u uticaja razvoja zrelog narcizma na inicijativu i sposobnost za zrelu ljubav. Prisetimo se Kohutovog (1977) pojma „nuklearni self“:

“Self (nuklearni self) sadrži nuklearne ambicije i ideale individue u saradnji sa izvesnim grupama talenata i veština. Te unutrašnje osobenosti moraju biti dovoljno jake i konsolidovane da bi bile u stanju da funkcionišu kao manje više samopokretačka, samousmeravajuća i samopodržavajuća celina koja koja daje centralnu pokretačku snagu ličnosti, osećaj smisla života individue. U analizi se može reći da je self uspostavljen onda kada su selfobjekti (i njihove funkcije) dovoljno transformisani u psihološku strukturu tako da funkcionišu u izvesnom stepenu nezavisno, u saglasju sa, iz selfa generisanim, obrascima inicijative (ambicijama) i unutrašnjim vodiljama (idealima)...”.

            Za inicijativu, pokretačku snagu i vodilju ličnosti, potreban je, dakle, razvijeni nuklearni self, sržni doživljaj autentičnog sebe, sopstvenih ambicija, talenata i ideala. Erikson je govorio, sa stanovišta psihologije nagona, da osobu na inicijativu mogu podsticati potrebe da se zadovolje nagoni, želje, potreba za zadovoljstvom i sl., kao i to da različite inhibicije zadovoljenja želja i nagona mogu uticati na gubljenje inicijative ili na njeno ispoljavanje u neadekvatnim oblicima (uprkos krivici, strahu). Kohut, govori o drugom pokretačkom centru, o silama u nama koje nas pokreću “izvan principa zadovoljstva” i koje nas guraju ka uspostavljanju “narcističke ravnoteže” kroz ostvarivanje bazičnih ambicija i ideala našeg nuklearnog selfa. Narcizam čoveka se razvija i narcističke potrebe nas pokreću kao i nagonske. Self psihologija i razumevanje narcizma ne pobijaju psihologiju nagona, već je dopunjavaju. U ljubavi partneri ne zadovoljavaju samo nagonske potrebe, već i narcističke, objektne i Ego potrebe. Za zrelu ljubav su potrebni svi ovi aspekti ličnosti i njene sposobnosti voljenja.

; Za ljubav je potrebna hrabrost, osećaj smisla, i veština. Sve ove aspekte obuhvata pojam nuklearnog selfa. Razvijeni grandiozni self daje osobi zdravo samopoštovanje, samopouzdanje i zrelu ambiciju. Prisustvo nemodificirane grandiozne substrukture ometa sposobnost osobe da drugu osobu doživi kao nezavistan centar inicijative i opazi je kao odvojenu od sebe. Narcistične osobe, u ljubavnim odnosima, mogu da empatišu samo sa onim aspektima partnera koji se podudaraju sa sadržajima njihovog grandioznog selfa, sa grandioznim fantazijama koje dele zajedno. Potrebe partnera koje proizilaze iz drugih motivacionih izvora, potrebe nezavisne od njegovih, narcistična osoba ne razume.

; Hrabrost, koja je potrebna za inicijativu i ljubav, Kohut povezuje sa „idealizovanim roditeljskim imagom“ ili „Ego idealima“. U Kohutovom tekstu o liderstvu (1977) videli smo da neobično hrabre individue, u situacijama izuzetnih opasnosti, projektuju svoje ego ideale napolje i osećaju se povezani sa nekim ili nečim izvan njih, što im daje osećaj snage i hrabrosti. Međutim, hrabrost se ne može objasniti samo preko izbacivanja ego ideala napolje i njegove personifikacije u obliku spoljašnje moćne osobe ili sile? To je samo deo odgovora, ali nije sve. Suština hrabrosti je, po Kohutu, u dodiru sa nuklearnim selfom osobe, u tome što nuklearni self prožme ličnost i doživljava se kao njen centar (prostorna dimenzija selfa, osećaj osobe da „živi svoj autentični self”). Taj dodir sa svojim najdubljim ambicijama, namerama, vrednostima i idealima, osnova je hrabrosti, a i inicijative. Dodir sa tim delom ličnosti je, rekli bismo, nešto što u velikoj meri nedostaje savremenom čoveku. Da li je čovek današnjice postao kukavica da živi svoj centralni self, svoje bazične ambicije i ideale? Današnja usmerenost na praktično, materijalno, standard, karijeru...može u velikoj meri da udalji čoveka od osećanja smisla sopstvenog života koje pruža življenje centralnog selfa. Za razliku od ranijih perioda, kada su društvene snage u većoj meri inhibirale nagone, danas su te društvene sile restriktivnije u inhibiranju slobode življenja našeg autentičnog selfa, vrednosti i ideala. Te sile nas čine uplašenima da razvijamo našu samoekspresivnu inicijativu ili našu kreativnost. „Povlačimo se od naših najdubljih ciljeva i ideala, i falsifikujemo ih ili razblažujemo.” (Kohut, 1977)

; Ljubav je kreativna aktivnost, aktivnost kojoj je neophodan doživljaj smisla, hrabrosti, inicijativa, rizik preuzimanja odgovornosti za kreiranje nečega novog. Ljubav pokreće sve te procese, ali izaziva i strah od rizika koje ti procesi sa sobom nose. To je jedan od razloga ljudskog straha od ljubavi.

Smer i pravac inicijative i sposobnost za ljubav

U delu teksta u kojem smo govorili o inicijativi i motivaciji iz ugla četiri psihoanalitčke psihologije napomenuli smo da se inicijativa (i motivacija) mogu kretati u dva smera (ka individuaciji ili od nje) i četiri pravca (zadovoljenje nagona, ka objektnim odnosima, zadovoljenju Ego potreba i uspostavljanju narcističke ravnoteže). Smer inicijative u velikoj meri određuje sposobnost za zrelu ljubav (osobu čini manipulatorom ili aktualizatorom), dok hijerarhijska organizacija pravaca inicijative daje specifičnu boju načinima na koji osoba voli.

Ljudi se razlikuju po hijerarhijskog organizaciji motivacionih faktora koji ih pokreću na inicijativu.

Oni kod kojih dominira “objektna orijentacija”, ako smer inicijative nije usmeren ka separaciji i inidividuaciji, pokazivaće najviše inicijative u pokretanju aktivnosti koje imaju tendenciju da se aktivno ponavljaju internalizovane objektne relacije, da se kroz nove odnoseponavljaju stari objektni odnosida bi se njima naknadno ovladalo, i da bi se dobilo naknadno zadovoljstvo, zadovoljstvo zbog toga što one predstavljaju vezanost za roditelje iz detinjstva i ponavljanje, nesvesno, održava te veze živima. U ljubavnom životu takva osoba je preokupirana odnosom, „razrešavanjem, razjašnjavanjem” problema u vezi, kontrolom ili udovoljavanjem partneru...Najviše inicijative pokazuje kroz aktivnosti koje su usmerene na to da se bude sa ljudima, objektima ljubavi, što nije problem ako te aktivnosti nisu samo ponavljanje starih obrazaca usmerenih na kontrolu i manipulaciju objektom zbog nemogućnosti separacije. Ako je objektna inicijativa usmerena ka separaciji i individuaciji, vidimo samostalne ljude koji su u svojim aktivnostima druželjubivi i posvećeni drugima, orijentisani na ljude (ali ne da bi se o njih kačili, manipulisali, udovoljavali, živeli kroz druge...). Takve osobe imaju razvijene i druge motivacione faktore (sposobni su da uživaju u zadovoljenju sopstvenih nagonskih potreba, da razvijaju svoje adaptivne sposobnosti i veštine i održavaju narcistički balans-sopstvene ambicije i ideale), ali je njihova osnovna boja „objektna”. Dominantna je usmerenost na ljude. Oni su često „gravitaciona sila” porodice, malih prijateljskih grupa, oni koji okupljaju druge, održavaju koheziju grupe, organizuju druženja, interakcije i komunikacije (slavlja, rođendane, sedeljke, okupljanja...).

Onih kod kojih dominira „Ego motivacija” pokreću, pretežno, ona ponašanja koja su povezana sa testiranjem realnosti, adaptacijom, uvežbavanjem novih funkcija (sposobnosti, veština). Oni uživaju u razvoju funkcija (“požuda za funkcijom”). Ako inicijativa nije usmerena ka separaciji i individuaciji, onda osoba teži da adaptivne mehanizme koje je stekla prilagođavajući se okruženju svoje primarne porodice koristi i u drugim okruženjima (novim odnosima i situacijama. To bismo mogli nazvati transferom adaptivnih mehanizama). Dakle, kada osoba dostigne određen, za nju karakterističan oblik organizacije ego funkcija, način za izlaženje na kraj sa stimulusima, koji je prilagođen uslovima u kojima odrasta, onda održavanje te organizacije (u okviru njenih ograničenja, kroz spore promene) postaje nezavisna motivaciona sila. Ako osoba održava stereotipne adaptivne obrasce ona može, u ljubavnom životu i roditeljstvu, postati pravi „davitelj” funkcijama, insistirati da stvari moraju da se odvijaju na određeni način, da se mora živeti po nekom uhodanom receptu...Uočavanje stereotipnih obrazaca ponašanja (uvek pokreće iste stvari, sa sličnim ishodom, tumači na isti način, donosi slične zaključke...”igra igre”...produkuje nezadovoljstvo u kojem ipak ostaje), može nam ukazivati na navike, reprodukcije kontraveština koje vode stagnaciji i “zadrtosti”, održavanju stanja u kojem je osoba nezadovoljna, ali ga održava jer ima neku nezdravu, sekundarnu dobit i zato što je taj način adaptacije poznat, a time se doživljava i kao sigurniji.

Kada je inicijativa usmerena ka separaciji i individuaciji, kod osoba kod kojih dominira Ego motivacija uočavamo inicijative koje odražavaju otvorenost ka novim načinima opažanja, razumevanja, tumačenja stvarnosti, novim adaptivnim mehanizmima. Jedan od bitnih pokazatelja takve promene smera je pojavljivanje radoznalosti vezane za samoistraživanje i “požuda za funkcijom”, uživanje u novim načinima funkcionisanja, potreba da se otkrivaju, uvežbavaju, učvršćuju i primenjuju novi oblici funkcionisanja. Takve osobe, u ljubavnom životu, roditeljstvu, prijateljstvima...su pokretači učenja, ovladavanja (znanjima i veštinama) i rada. Osobe čija je inicijativa (i sposobnost za zrelu ljubav) dominantno obojena Ego motivacijom su ljudi koji najčešće kod sebe i drugih pokreću aktivnosti usmerene na to da se nešto novo nauči, sazna, ovlada nekom novom veštinom, adaptivnim mehanizmom. Kao roditelji, najviše podstiču decu na razvoj veština, učenje, rešavanje problema, uživanje u istraživanju i radu. U kombinaciji sa objektno orijentisanim partnerom (kod kojega je smer inicijative takođe razvojni) mogu biti veoma podsticajno okruženje za razvoj dece. Jedan roditelj podstiče objektnu orijentaciju, druželjubivost, empatičnost...dok drugi roditelj podstiče obladavanja adaptivnim funkcijama, veštinama...sposobnost za rad.

; Naravno, i preostale dve motivacione grane su neophodne za zdrav životni balans. Kada govorimo o dominaciji jedne, ne isključujemo organizovanje drugih motivacionih faktora oko njih. Dominantna motivaciona grana je samo „boja koja dominira”, ali je zdrava osoba „obojena” i ostalim „nijansama”. Ekscesivna dominacija jedne motivacione linije vodi ka nekom obliku patologije. Partnersko nadopunjavanje prestaje da bude nadopunjavanje kada postoji isključivost u nekom od motivacionih faktora kod partnera. U takvim slučajevima imamo self-objektne odnose kada osobine jednog partnera zamenjuju, kao štaka, nedostatke drugoga.

Kod osoba kod kojih dominira motivacija za održavanjem narcističkog balansa izraženija je potreba za trajnom homeostazom u “narcističkom sektoru” ličnosti (osećanje selfa), potreba da češće iniciraju aktivnosti usmerene ka održavanju željenog osećanja selfa, slike o sebi ili ego idealu. Kod ljudi koji nisu razvili i učvrstili dve bazične strukture “bipolarnog selfa”-”grandiozni self” i “idealizovani roditeljski imago” (kod onih koji nisu učvrstili dobro svoje selfobjekte, internalizovali ih kao deo svog mentalnog aparata, učvrstili funkcije koje su drugi vršili ranije) to subjektivno stanje doživljaja sebe (narcistička ravnoteža) će biti u stalnom riziku u svim interpersonalnim relacijama. Onda će i potreba da se ispravi to subjektivno doživljavanje sebe biti konstantna i može postati centralni motivacioni cilj. Inicijativa je, kod takvih osoba, usmerena ka pokušajima nadkompenzacijekoji su često patološki (patološki narcizam, grandioznost, sujeta...ako se nadkompenzuje grandiozni self, ili patološka idealizacija drugih, institucija, ideja sa kojima osoba želi da se stopi...ako se nadkompenzuje idealizovani roditeljski imago).

;U koliko je uspostavljena ravnoteža u nuklearnom selfu, inicijativa osobe je usmerena ka realizaciji svog nuklearnog selfa, svojih bazičnih ambicija i ideala. Osoba je proaktivna. Rezultat te realistično samopoštovanje i osećaj ostvarenosti, življenje života sa smislom. Ljudi kod kojih je dominantna motivaciona linija vezana za narcistički sektor ličnosti mogu biti pokretači sopstvenog i tuđeg razvoja, razvoja porodice, grupe, institucije, ideja...Najčešće su inspiratori, pokretači ambicija ili nosioci ideala u grupi, porodičnoj zajednici. Kao roditelji, usmereni su na razvoj realističnih ambicija kod dece i partnera, nosioci i podstrekači inicijativa usmerenih na to da se „napravi nešto od sebe”, realizuje neka „životna misija”, slede ideali čije ostvarivanje prožima smislom, oni koji ulivaju hrabrost. Potrebe i inicijative koje podstiču iz razvijenog“idealizovanog roditeljskog imaga” podstiču takve osobe da pronađe druge ljude koje realistično procenjuju kao vredne, kao nosioce određenih ideala, teže da uči od njih, da im se približi, da bude deo tih ideala. Na primer, kroz posao koji doživljava kao “poziv”, misiju...nastavljanjem, produbljivanjem ili proširivanjem nečijeg rada koji smatraju velikim doprinosom nekom idealu...Osobe kod kojih dominira ova motivaciona linija su „zreli zanesenjaci i idealisti” i mogu biti veoma inspirativni partneri i roditelji. Kažemo zreli, jer su realni u svojim ambicijama i idealima i potkrepljuju ih stvarnim ulaganjima, posvećenošću, znanjima, veštinama i trudom. Njihova usmerenost na ambicije i ideale nije nadkompenzacija osećanja bezvrednosti, već posvećenost realizovanju autentičnih vrednosti, ambicija, talenata i ideala njihovog nuklearnog selfa.

Kod nekih ljudi, pak, dominantni motivacioni izvor je težnja ka zadovoljstvu koje dobijaju zadovoljenjem nagonskih potreba. Nazivaju ih hedonistima. Naravno, i u hedonizmu može postojati nezrela, parazitska varijanta i zrela, razvojna varijanta. Ljudi kod kojih je dominantan ovaj motivacioni izvor uglavnom su usmereni ka telesnim zadovoljstvima. Objektno orijantisani ljudi najviše zadovoljstava dobijaju iz odnosa sa ljudima, Ego orijentisani iz ovladavanja veštinama, adaptivnim mehanizmima, self-narcistički orijentisani iz doživljaja sopstvene vrednosti, misije, posvećenosti nekom idealu, a nagonski orijetisani iz direktnih telesnih senzacija koje nastaju zadovoljenjem nagona. Ovakva orijentacija, ako je zrela, nema ništa manju vrednost od ostalih pomenutih. Od takvih partnera i roditelja se može učiti „kako se uživa u životu” u „jednostavnim, malim stvarima, trenucima, zadovoljstvima...”. Naravno, ako je nagonska orijantacija zrela (podržana zrelim objektnim odnosima, samostalnošću, razvijenim adaptivnim mehanizmima, zrelim samopoštovanjem, sposobnošću za uzajamnost...). Tada su u partnerskom odnosu, prijateljskoj grupi, roditeljstvu...ovo osobe koji su pokretači uživanja, oni koji prave atmosferu potrebnu za relaksaciju i zadovoljstvo.

Govorili smo o razlici između neurotskog i genitalnog karaktera. Za genitalni karakter karakteristična je sposobnost da se radi i voli, dok neurotski karakter ne nalazi adekvatne načine za zadovoljenje svojih nagona, te konstantno trpi od narastajućih potreba i upravo za odbranu od njih, a ne za rad i ljubav, troši najveći deo svoje energije. Još jedna izuzeno značajna razlika između ovih tipova karaktera jeste i u mogućnosti genitalnog zadovoljenja koja je kod neurotskog karaktera ometena. Inicijativa osobe neurotskog karaktera usmerena je, gledano iz ugla teorije nagona, ka zadovoljenju pregenitalnih oblika seksualnosti (i kočena, u isto vreme, odbranama protiv njih) i praćena pregentialnim oblicima agresivnosti ( i odbranama od njih). Inicijativa neurotskog karaktera je (kao i volja) okrenuta u suprotnom smeru od separacije i individuacije, a njen kvalitet zavisi od faze u kojoj je zakačena.

Ako jedna osoba ostane fiksirana na oralnom stadijumu, ona će u čitavom svom ponašanju imati avreziju da brine o samoj sebi i tražiće od drugih da se staraju o njoj. Njena inicijativa će biti usmerena ka parazitiranju. Pokretaće ponašanja koja su usmerena na kačenje za druge i iskorišćavanje ljudi.

Fenihel (1961) to opisuje ovako: “Sadističke oralne težnje često imaju karakter “vampirizma”. Osobe toga tipa traže i zahtevaju mnogo od svojih objekata, koje neće da napuste, već im se pripijaju ’sišući’ ih”. Često pominjani termin “energetski vampirizam” odnosi se na ovakva ponašanja. Ljudi koji su u kontaktu sa ovakvim osobama ne retko imaju doživljaj da im one “isisavaju” životnu energiju. To isisavanje energije ne mora biti u formi stalnog traženja od druge osobe, već se može okrenuti u suprotna ponašanja. Fenihel dalje kaže: “Ponašanje osoba sa oralnim karakterom pokazuje znakove identifikacije sa objektom koji ih je hranio. Izvesne osobe igraju prema svojim objektima ulogu majke hraniteljice. One su uvek plemenite i preplavljuju svakoga svojom pomoću i svojim poklonima. Pod povoljnim libidinalnim uslovima, njihovo ponašanje je doista altruističko; pod manje povoljnim uslovima ponašanje postaje mučno. Njihov stav ima magijsko značenje: Ako ja vas obaspem ljubavlju, želeo bih da i ja budem obasut vašom ljubavlju. Dešava se da ta potreba “činiti druge srećnima” postaje pravo mučenje za okolinu.“   

Kod osoba gde je inicijativa okrenuta u pogrešnom smeru i udaljava ih od razvoja možemo govoriti o “porocima” i “zavisnostima” od određenih načina zadovoljenja nagona. Nagoni upravljaju njima, oni su fiksirani za infantilne načine zadovoljenja nagonskih potreba. Zrele osobe, naravno, mogu uživati u oralnim zadovoljstvima (jelu, piću, poljupcu, kožnom erotizmu...). Nije svaka osoba koja voli da jede, pije, čita ili gleda...oralni karakter. Radi se o specifičnom kvalitetu u obavljanju tih aktivnosti koji ukazuje na dominaciju oralnosti ili odbrana od nje. U svakodnevnom govoru možemo čuti izraze kao što su “glad ili žeđ za znanjem”, kod čitanja nekog interesantnog teksta: “progutao sam knjigu u jednom dahu”...ili izraze “upijam je očima”, “guta je (ili proždire) pogledom”, “opila me je njena lepota”, “gladan sam te”...Možemo reći da je, kod oralnog karaktera, generalno izražena težnja za traženjem stimulacija, upijanjem, napajanjem, hranjenjem stimulacijama...Pokretač je glad, fizička ili psihološka...Organi “napajanja” su usta, oči ili koža. To, u velikoj meri, boji kvalitet inicijative osobe određujući šta je ono što osoba pokreće (i što nju pokreće) i na koji način to radi. Kao i kod drugih oblika pregenitalnih fiksacija, osobi nedostaje sposobnost za uzajamnost. Inicijativa osoba sa oralnom karakternom strukturom “kratkog daha”, bez dovoljno energije, usmerena uglavnom na traženje. U spsobnosti za ljubav razvili su sposobnost za primanje, ali ne i sposobnost za davanje, za uzajamnost.

; Kod „analaca“, osoba koji su fiksirani za načine zadovoljenja nagona u analnoj fazi razvoja libida, možemo videti da iniciraju uglavnom aktivnosti koje su usmerene ka kontroli (sebe i drugih), ka planiranju (umesto konkretoj akciji), ka sakupljanju, odlaganju...Njene aktivnosti mogu biti praćene tvrdoglavošću i pasivnim oblicima agresivnosti. Smer inicijative je ambivalentan (ide u oba pravca), a kvalitet obojen analnošću.Mišljenje je apstraktno i izolovano od emocija i realnog delovanja. Težiće tačnosti, urednosti, štedljivosti, čistoći (ali i proboju suprotnih ponašanja). Aktivnosti osobe biće prožete visokim stepenom ambivalencije između davanja i uzimanja, pokoravanja (prihvatanja pravila) i inata...Biće skloni da “zaseru” ono što su otpočeli. Ovakvi oblici zadovoljavanja nagona ne vode stvarnoj sposobnosti uživanja, ni osobe koja ih upražnjava, niti partnera sa kojim je u odnosu.

            Falička inicijativa ima smer ka separaciji i individuaciji, ali je njen kvalitet obojen osobenostima falusnog stadijuma (intruzivnost, nedostatak osećaja za uzajamnost, borba za moć...). Mogućnost uživanja ne podrazumeva i uživanje partnera, osim ako partner ne erotizuje paćeništvo.

; Rekli smo već da dominantna motivaciona linija osobe, ako je smer inicijative okrenut ka razvoju sebe i drugih, daje specifičnu „boju“ načina voljenja te osobe. Od dobrih roditelja i partnera, prijatelja, čovek može dobijati različite „stvari“ koje pokreću razvoj, različite zrele načine voljenja. Od nekoga se može učiti kako učiti, kako se dobro adaptirati na život, rešavati probleme, od drugoga kako ostvarivati duboke povezanosti sa ljudima, kako komunicirati, družiti se, od trećih kako se osećati ispunjenim sopstvenim ostvarenjima, osećanjem smisla, misije, kako se posvetiti vrednostima i idealima, od četvrtih kako uživati zrelo u životu, u telu, u „jednostavnim stvarima“...Teško da ćemo naći sve u jednoj osobi, u jednom učitelju, prijatelju, partneru, roditelju. Ljudi su, uglavnom, više „ovakvi ili onakvi“, različiti po svojim dominantnim motivacionim linijama, inicijativi koju pokreću, načinu na koji mogu da zrelo vole i podstiču razvoj. Za zrelu ljubav su potrebne razvijene sve bazične sposobnosti o kojima smo govorili. Linije razvoja inicijative stvaraju raznovrsnost u zrelim načinima voljenja. Partneri sa različitim dominantnim motivacionim linijijama i hijerarhijskim uređenjima motivacionih faktora stvaraju različite vrste zrelih ljubavnih veza i roditeljskih parova. Veći je broj mogućih „dobitnih kombinacija“ i svaka kombinacija daje posebu „mešavinu boja“. Drugačiji je zreo ljubavni odnos između osobe sa zrelom dominantno nagonskom orijentacijom i zrelom self-narcističkom orijentacijom od odnosa objektno orijentisane osobe i ego orjentisane osobe. Dobitne kombinacije zrelih odnosa mogu biti i „isti sa istim“ i ukrštajuće, između osoba sa različitim dominantnim izvorima motivacije. Posebne „valere“ daje i obrazac po kojem su organizovani i ostali motivacioni faktori unutar svakog patnera (koji je drugi, koji treći, koji četvrti motivacioni faktor, kolike su razlike među njima...). Sve je to šarenilo ljudskih izvora napajanja i ljubavnih odnosa. Veliki broj mogućnosti za uzajamnost, „improvizaciju“ i kreativnost. 

Tabela 30-inicijativa i sposobnost za ljubav

Ispoljavanje razvijene sposobnosti: Osoba ima hrabrost i sposobnost da samostalno otpočne aktivnosti usmerene ka realizaciji razvojnih ciljeva, proaktivna je, kreće se ka svojim ambicijama i idealima. U ljubavnim odnosima je sposobna za uzajamnost, da pokrene i bude pokrenuta. Ne guši inicijativu drugih. Druga osoba nije samo sredstvo za zadovoljenje vlastitih potreba, već zadovoljenje potreba osobe uključuje i zadovoljenje partnera.

Ispoljavanja nerazvijene sposobnosti: ispoljavaju se kao maligniteti ili maladptacije. Malignitet inicijative dovodi do averzije prema svakom riziku, paralize inicijative. Osoba je reaktivna, nije sposobna da pokrene razvojne aktivnosti. Kod maladaptacija se razvijaju različiti oblici nezrele inicijative kojoj nije svojstvena sposobnost za uzajamnost:

- Osoba inicira ponašanja koja ne vode razvoju, smer inicijative je obrnut, prema nekom obliku manipulacije.

- Oralna inicijativa-osoba pokreće ponašanja koja vode parazitiranju na nekome ili nečemu, ka primanju bez davanja, nezrelom hedonizmu. Kao reaktivna formacija moguće je i obrnuto ponašanje, gde osoba drugima čini ono što želi da se njoj čini-preduzima inicijativu u „hranjenju drugih“, udovoljavanju potrebama drugih, igraju prema svojim objektima ulogu majke hraniteljice. One su uvek plemenite i preplavljuju svakoga svojom pomoću i svojim poklonima. Dešava se da ta potreba “činiti druge srećnima” postaje pravo mučenje za okolinu.“

- Analna inicijativa - inicirajuuglavnom aktivnosti koje su usmerene ka kontroli (sebe i drugih), ka planiranju (umesto konkretoj akciji), ka sakupljanju, odlaganju... aktivnosti mogu biti praćene tvrdoglavošću i pasivnim oblicima agresivnosti. Smer inicijative je ambivalentan (ide u oba pravca), a kvalitet obojen analnošću.Mišljenje je apstraktno i izolovano od emocija i realnog delovanja. Težiće tačnosti, urednosti, štedljivosti, čistoći (ali i proboju suprotnih ponašanja). Aktivnosti osobe biće prožete visokim stepenom ambivalencije između davanja i uzimanja, pokoravanja (prihvatanja pravila) i inata...Biće skloni da “zaseru” ono što su otpočeli. Ovakvi oblici zadovoljavanja nagona ne vode stvarnoj sposobnosti uživanja, ni osobe koja ih upražnjava, niti partnera sa kojim je u odnosu.

- Falička inicijativa-nametljiva, probojna, usmerena na dominaciju nad drugim, eksploataciju i obezvređivanje.